Зоран Туцаковић: МОЈА ГОГА

Чудило ме је што сам још жив. Ако сам још жив, помишљао сам, мада ми је срце стало и у грудима ваздуха немам, то мора бити зато што моја љубав ипак није довољно јака


Зоран ТУЦАКОВИЋ

„Моја Гога има својих чари …“ Мислим да је онај Асим Сар(а)ван својевремено написао/отпевао ове стихове. Дуго сам их тражио на мрежи. Неуспела претрага јачала је уверење да сам, вероватно, побрљавио. Хоће то са годинама. А онда се некако десило да се песма одједном појавила. Као да је сáма сагледала муку небројених покушаја да се до ње дође, и одлучила да трагаоцу пружи неочекивану милост.

Ипак, и поред учесталог немилосрдног пружања доказа о побрљављењу и тужном помору великог броја малих сивих ћелија, нешто остаје. Истина, мало, али ипак. Драгоцено и трајно. Рецимо: једна Гога. Она није умрла. Жива је. Сад, што није ту, што је (одавно) удата, и има чопор деце – не чини је умрлом за мене; чини је различитом у односу на Гогу коју памтим. За душу, сећање уме да буде утешно и лековито чак и када последња нада згасне. Зато сам и одлучио да Гогу, колико је у мојој моћи, не видим више од тридесет година. И за сада ми то невиђање успева. 

После четвртог разреда основне сачекали су нас наставници. Из руку учитеља, другог родитеља, били смо препуштени на милост и немилост разноликих индивидуа, озлоглашених по чувењу. Тежак тренутак, који би био још тежи да однекуда није долепршало створење, нежно и танковијасто, са две кикице увезане сјајним тракама. Тада нисмо знали шта је то барбика, али смо знали да спазимо бајковиту лепоту. Ситна а прпошна, кикице и шишкице, бадемасте скрозирајуће очи, вечити осмех, и разгаљујући звонки смех – то је била Гога која је припала петом три. Родитељи, некадашњи аустралијски усељеници, одлучили су да се врате у отаџбину са својим породом, кћерком и млађим сином. На радост бројних дечака, што се Гоге тиче. 

Рођендани, дечје журке… Чудновати кристали и минерали, које је Гога поносито показивала на часовима, показујући шта је све могуће наћи у далекој Аустралији. Приче о шкољкастој Opera House у Сиднejу. Абориџини. Богат и чудноват животињски свет. До тада нечувено изговарање гласа „ch” на часовима енглеског језика: врапчасто, сеничасто, памук-меко, сласно. Енглескиња, коју смо због збрчканог лица и специфичне уштогљености звали „баба“, топила се од милине и прогресивно се подмлађивала на наше очи слушајући како Гога спикс инглиш. А Гога је чћијукала и ћчијукала, претварајући један у основи лајући језик у птичји и мачји у исти мах. Искрице у бадемастим очима. Веђе извајане. Образи од седефа, у које су благо уклесани крајеви усана са наговештајем могућег посвећења у најдубљу тајну. Сви предуслови да се беспоговорно заљубим. 

У мени је нашла друга, и брата-вршњака. Писао сам јој домаће задатке, указивао на финесе српскога језика. Имала је обичај да ме подржи за подлактицу, док би ми саопштавала своје мисли, хтења и недоумице. Тада сам био негде изван овога света, изван себе. Сањао сам њен додир, спасавао је у сновима од разних аждаја и чудовишта, био њен витез. Завршисмо шести, некако одмах затим и седми разред. Или је време добило чудновато убрзање, е да би бајка добила свој очекивани крај. Гога је остајала вижљаста, добијајући женске атрибуте. На часовима физичког и даље се са лакоћом дизала уз два конопа до таванице фискултурне сале: лева рука-десна рука-лева рука … и очас посла: ето Гоге на врху, док ми зијамо, одушевљени и распамећени. Ни нежнијег телашцета, ни веће снаге и воље. 

На крају седмог разреда плакала је неутешно. Заљубила се у дечака, који је завршавао осми разред. Њене сузе су ме болеле, више због себичног осећања љубоморе и зависти него из саосећања. 

У осмом разреду сам попустио у успеху. „Вуковац” до тада, на полугођу сам био врло добар. Све ми се, осим Гоге, чинило неважним и узалудним. Први пут родитељи нису хтели да ми праве рођендан, иако сам их уверавао да ћу на крају бити одличан, са свим петицама. Отац је био неумољив, иако би, по природи ствари, то било више очекивано од мајке, наставника српског језика у истој школи (што потврђује тезу да су мајке више болећиве). Није ми било криво због пропуштеног рођендана – нисам могао да се помирим са чињеницом да моја Гога неће доћи, да ме повуче за уши и пољупцем ми честита. На пар претходних (туђих) рођендана, масне фоте су ме уверавале да је преболела свог годину дана старијег принца, и да у мени види више од брата-заштитника. 

Недуго затим, нисам био позван на Гогин рођендан. Чекао сам, чекао, а дочекао нисам. На крају, после завршног часа, упитао сам је, извештачено лежерно: „Гого, данас ти је рођендан?” Одговорила је са смешком, неусиљено и без прекора: „Да, али пошто ни ти мене ниси позвао…”. Хтедох да се правдам строгошћу и неразумевањем родитеља, али у магновењу схватих да би то било на уштрб мог поноса. Глумећи равнодушност, слегнух раменима и изађох из учионице. Срце ми је крварило, и укус крви осећао сам у устима. Чудило ме је што сам још жив. Ако сам још жив, помишљао сам, мада ми је срце стало и у грудима ваздуха немам, то мора бити зато што моја љубав ипак није довољно јака. Јер да јесте, прави доказ те јачине могао би бити само један. Одлазак. Крај.

Наместило се некако да смо и у првом средње били у истом одељењу. Њена паж фризура била је лако уочљива, попут ондашњих кикица. Као и њено интересовање за три године старијег момка, најбољег школског рукометаша. Са хладним презиром одбијао сам покушаје да ми се повери као „најбољем другу”. При крају школске године смогао сам снаге да јој за рођендан „труковано” испишем песмуљак: 

Кад си дошла, имала си 
два коњска репића, 
а сада је дошло време 
да тражиш младића. 

Мислим да није осетила горчину у овим стиховима. Позвала ме је на рођендан, а ја сам се изговорио, не знам чиме. Глупошћу неком неопеваном, још глупљом због напора да буде представљена као озбиљан разлог немогућности доласка. Мислим да је тај мој бол ипак осетила, макар мало. 

Пролазиле су године. Неколико пута је видела моју мајку, и поздрављала ме. Ја сам сасвим успешно пролазио улицама које нису биле њена дестинација. У мимоходу поред продавнице капа и шешира у којој је радила њена мајка пролазио сам главе окренуте на другу страну. Жена ми је била драга, али ми никако нису била драга могућа питања где сам, како сам, шта радим, шта ћу да упишем и (најсуровије!) имам ли девојку. Вест да се Гога (врло рано) удала примио сам као нешто што се подразумева, као нешто суђено. Све је било нормално, и очекивано. Осим мојих снова. У сновима, било смо заједно, имали свој пород, и били једно. 

Такви снови су ми долазили и прве три године током похађања факултета. Када је Гога у далеком граду бивала бременита, а потом постајала срећна мајка. То је била нека друга жена. Моја Гога је остала вижљасто сјајнооко дерле, топлог додира, искричавих очију и певајућег гласа. Њен шапат и сада јежи ресицу мог десног ува.

(Visited 123 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *