Радмила Мечанин: БОЖЈИ ДАР И ТЕЖАК КРСТ

Прилепин је о Јесењину пронашао 600 потпуно непознатих артефаката, међу којим су и 20 фотографија, и све поклонио Музеју Сергеја Јесењина, који је сâм обновио и отворио


Радмила МЕЧАНИН

О Биографији великог песника „Јесењин – обећавајући сусрет тек…” из пера Захара Прилепина


У МОСКВИ је 3. децембра у МХАТ-у одржана премијера „Јесењинових жена”, представе коју је инсценирала Јелена Исајева, по биографији Сергеја Јесењина, коју је 2020. године објавио Захар Прилепин. Књига у тиражу од 30.000 примерака већ је распродата у Русији, продаје се друго, допуњено издање. МХАТ је 7. децембра огласио да ће током месеца бити изведено још шест ванредних представа, а 9. децембра – да су све карте за представу распродате до 9. јануара 2022. године.

Прво издање Прилепинове књиге о Јесењину добила сам од аутора пре него што је објављено на руском, тако да сам је од 2019. године преводила на српски и у децембру 2020. предала превод издавачу „Службеном гласнику”, у нади да ће српски читаоци с уживањем прогутати тих 1.030 страница, и да ће изаћи одмах. Али…

АУТОР Захар Прилепин

Међу фотографијама у албуму З. Прилепина пада у очи једна – деветогодишњи Захар уз споменик Јесењину. А његова трогодишња кћер Кира рецитовала је цело „Писмо мајци”, па сам се заинтересовала. Рекла сам да је Јесењин најомиљенији песник у Срба (мада споменик Јесењину не постоји у Србији него у Загребу). Ми смо земљаци, рекао је Захар. Рјазањ и Липецк? зачудила сам се, а он ми је одговорио: „То је ту, све у кругу од 600 км!”

Завичај у Русији није круг од 60 км. Углавном, Прилепин је читавог живота сакупљао све што је у вези са животом његових омиљених писаца, о Јесењину је пронашао 600 потпуно непознатих артефаката, међу којим су и 20 фотографија, и све поклонио Музеју Сергеја Јесењина, који је сам обновио и отворио. Томе је претходила и тешка борбе са олигарсима који су запосели питомину Јесењиновог Константинова, за помоћ се обраћао председнику РФ, а затим је основао покрет за очување баштине знаменитих људи широм државе.

Биографија као жанр има вековну традицију у Русији, подразумева озбиљан истраживачки рад, проверу података, научни апарат, познавање сваке ситнице из живота, литературу. Поштујући хронологију, од дана кад су родитељи будућу мајку великог песника извели из закључаног подрума (волела је другог, уговорени брак) и одвели пред олтар, раног ходочашћа са баком по манастирима, преко школских писама и првих стихова до… До тога да је Јесењин има мноштво религиозних песама, али ниједну збирку религиозне поезије. Припрема је, опет, Захар Прилепин. А премијеру ће имати на српском, ако буде издавача.

Мада је ово документарна књига, разноврсна раскошност Јесењиновог дара и карактера чита се као невероватна прича. А све је поткрепљено документима. Пре свега, чињеница да је Сергеј Јесењин једини песник у историји Русије кога је публика износила на рукама са бине, па носила кроз салу и кроз град. И то не једном! То није доживео ни Пушкин. Руси цене уметност, а поезија је истовремено музика. Све плакате песничких књижевних вечери оглашавају – концерт. Коришћени су и музички инструменти, наравно. Самоникли песник из рјазањског тла, Јесењин је сматран за виртуоза на хармоници (самоук, наравно). То му нико није оспоравао.

ПЕСНИЦИ Сергеј Јесењин и Сергеј Городецки

Овом биографијом „Јесењин – обећавајући сусрет тек…” Прилепин је признат за највећег познаваоца живота и дела Сергеја Јесењина. Она садржи све што нам омогућава да Јесењина видимо онако како нисмо ни слутили, али тако животног да побуђује најразличитија осећања, као да је ту, са нама, а не на филмском платну или у књизи.

Лепеза његових понашања је веома широка, нестална, у њему је максимум свега људског, побуђује час одушевљење, час презир, час збуњеност, али аутор је успео да нам покаже да је таленат – Божји дар и тежак крст, да генији нису од овога света.

Бог га је пољубио у теме, закључује ових дана Прилепин.

Са Исидором Данкан, Фото Википедија

Јесењин је много превођен на српски, али бадава сам се опремила збиркама превода. Најчешће сам морала да преводим сама, јер оно што аутор илуструје песмом – у српским препевима не постоји! Рецимо, наводи ритам марша – преводилац није чуо бат корака. Кад револуцију доживљава као остварење Христових идеја, све боји у црвено – а нигде ни црвене нијансе. Схватам, најлакше је жртвовати боју да би се пренело нешто друго, што је преводилац сматрао важним. Најчешће су, ипак, игнорисани мотиви из хришћанске иконографије. Треба имати на уму да је Јесењиново једино образовање била црквено-парохијска школа у Спас Клепикама, и збирке су му носиле богословске наслове (Радуница, Сорокоуст, Часловац). Понекад су преводиоци учитавали значења, поготову у чувеној последњој песми „До виђења, друже мој”… Ломе се копља коме је посвећена, а губи се из вида да руско „друг” може да се односи на оба пола, односно на жену, итд. А где је предодређени растанак?… Негде се презимена историјских личности преводе као надимци, негде је то додавање читавог катрена, право скрнављење поезије. Мада има и неколико савршено преведених Јесењинових песама, неке звуче бајно у преводу, али одступају од оригинала.

Шта прво прочитамо, уврежи се и остаје нам како најбоље, а кад упоредимо… Сматрам да је поезија непреводљива, и да треба објављивати паралелно оригинал и превод, никако другачије.

Захар Прилепин: НА КОМЕ СЕ ДРЖИ НАЦИЈА

„Не разумем како можете да читате Јесењина, а да не видите како је страшно вриштао од бола” цитирала је Јулија Шигарева Захара Прилепина, аутора песникове биографије, и питала откуд тај бол успешном песнику?
-Песник болује, не зато што га људи вређају. Он је болестан зато што и није сасвим човек. Он чује трансценденталну музику - она пролази кроз њега. Нација се формира око песника. Ако нација има песника - нација се остварила. Песник даје нацији стил, глас, музику бића. Нација се заснива на херојском епу, на песничкој химни - учи га напамет и живи од тих речи, као од молитве. Схватате ли шта је Хомер за Грке? Он им је оправдање заувек, он је отац нације. Погледајте како се Осетини односе према свом националном песнику Кости Хетагурову. Његово име зна сваки Осетинац. Крајем XIX века Украјинци су о празницима носили иконе и портрете Тараса Шевченка - као иконе. Сваки народ, ако жели да постане народ, има националног песника. Пушкин је смислио књижевни језик Русији. Чак и не читајући поезију (што је, наравно, лоше), ми се ипак налазимо у тим метафизичким координатама које су нам смислили наши песници.Али тај посао им је неподношљив. То је незамислив терет - гори него рудару или космонауту. Ако сте, наравно, прави песник, а не блебетало. Ако кроз тебе анђели шаљу поздраве твом народу.

Захар Прилепин, Фото Приватна архива

Ето, од тога песници и умиру. А не зато што их вређају цареви или генерални секретари. Власт је ту споредна ствар. Поготову што је Јесењин тада био миљеник бољшевика: са њим су се састајали Ђержински и Троцки, Киров му је био покровитељ - слао га у санаторијуме, старао се о њему. Знате ли данас функционере тог ранга којима је стало до песника? А онда је сва партија трчкарала око Јесењина - био је понос земље. Своју тротомну књигу поезије продао је Државној издавачкој кући 1925. године за 10.000 рубаља. Незамислив новац! Када су плате инжењера највишег нивоа биле 200, а највиших партијски функционера - 300 рубаља, па ето! Тада је Државна издавачка кућа купила сабрана дела само од тројице песника - Демјана Бедног, Мајаковског и Јесењина.

Зинаида Рајх, Фото Приватна архива

Затим, када се Јесењин обесио (а он се, наравно, обесио), новац од продаје те тротомне књиге подељен је на неколико делова: родитељима, породици његове супруге Зинаиде Рајх, а Данкан се одрекла свог дела, иако је Јесењин, искрено, њу упропастио. Дакле, Зинаидин део је био довољан за куповину куће у Подмосковљу.За живот у свакодневном смислу имао је све. Али ако песник почне да се занима за свакодневни живот - песнику је крај. Јесењин се убио не зато што „није имао стан” (захтев да Јесењину додели стан потписао је лично Троцки), већ зато што за њега није било никаквог стана на земљи. Он није био одавде.

(Са руског превела Р. Мечанин)

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, 21.12.2021, додатак КУЛТУРА, стр. 20-21; електронско издање: Божји дар и тежак крст, На коме се држи нација)

(Visited 74 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, УМѢТНОСТ
One comment to “Радмила Мечанин: БОЖЈИ ДАР И ТЕЖАК КРСТ”
  1. Јесењина су, наравно, убили. Радо ћу прочитати оно што Прилѣпин има да каже о њему, али сумњам да ћу наћи довољно јаке доказе који ће оповрћи ову, кључну, чињеницу. Том темом су се бавили нѣки позванији аутори од Прилѣпина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *