1. Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадове своје испред мене, нећеш се скитати.
2. И клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив Господ. И народи ће се благосиљати њим, и њим ће се хвалити.
3. Јер овако вели Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: орите себи крчевину, и не сијте у трње.
4. Обрежите се Господу, и скините окрајак са срца својега, Јудејци и Јерусалимљани, да не изиде јарост моја као огањ и разгори се да не буде никога ко би угасио за зла дјела ваша.
5. Објавите у Јудеји и огласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубу по земљи; вичите, сазовите народ и реците: скупите се, и уђимо у тврде градове.
6. Подигните заставу према Сиону, бјежите и не стајте, јер ћу довести зло од сјевера и погибао велику.
7. Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с мјеста својега да обрати земљу твоју у пустош, градови твоји да се раскопају да не буде никога у њима.
8. Зато припашите костријет, плачите и ридајте, јер се жестоки гњев Господњи није одвратио од нас.
9. И тада ће, вели Господ, нестати срца цару и срца кнезовима, и свештеници ће се удивити и пророци ће се зачудити.
10. И рекох: ах Господе Господе! баш си преварио овај народ и Јерусалим говорећи: имаћете мир, а мач дође до душе.
11. У то ће се вријеме казати овоме народу и Јерусалиму: вјетар врућ с високих мјеста у пустињи дува ка кћери народа мојега, не да провије ни прочисти.
12. Вјетар јачи од тијех доћи ће ми; и ја ћу им сада изрећи суд.
13. Гле, као облак подиже се, и кола су му као вихор, коњи су му бржи од орлова. Тешко нама! пропадосмо.
14. Умиј срце своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио; докле ће стајати у теби мисли твоје ништаве?
15. Јер глас јавља од Дана, и оглашује зло од горе Јефремове.
16. Казујте народима; ево оглашујте за Јерусалим да иду стражари из даљне земље, и пуштају глас свој на градове Јудине.
17. Као чувари пољски стаће око њега, јер се одметну од мене, вели Господ.
18. Пут твој и дјела твоја то ти учинише; то је од зла твојега да је горко и да ти допире до срца.
19. Јаох утроба, јаох утроба! боли ме у срцу; срце ми бије; не могу мучати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну.
20. Погибао на погибао оглашује се; јер се пустоши сва земља, на једанпут ће се опустошити моји шатори, завјеси моји за час.
21. Докле ћу гледати заставу? слушати глас трубни?
22. Јер је народ мој безуман, не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију.
23. Погледах на земљу, а гле, без обличја је и пуста; и на небо, а свјетлости његове нема.
24. Погледах на горе, а гле, тресу се и сви хумови дрмају се.
25. Погледах, а гле, нема човјека, и све птице небеске одлетјеле.
26. Погледах, а гле, Кармил је пустиња и сви градови његови оборени од Господа, од жестокога гњева његова.
27. Јер овако говори Господ: сва ће земља опустјети; али нећу сасвијем затрти.
28. Зато ће тужити земља, и небо ће горе потамњети, јер рекох, намислих, и нећу се раскајати, нити ћу ударити натраг.
29. Од вике коњика и стријелаца побјећи ће сви градови, отићи ће у густе шуме и на стијене ће се попети; сви ће градови бити остављени и нико неће у њима живјети.
30. А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју.
31. Јер чујем глас као породиљин, цвиљење као жене која се први пут порађа, глас кћери Сионске, која рида, пружа руке своје говорећи: тешко мени! јер ми нестаје душа од убилаца.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.