1. О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! да плачем дању и ноћу за побијенима кћери народа својега.
2. О, да ми је у пустињи станак путнички! да оставим народ свој и да отидем од њих, јер су сви прељубочинци, збор невјернички;
3. И запињу језик свој као лук да лажу, и осилише на земљи, али не за истину, него иду из зла у зло, нити знају за ме, говори Господ.
4. Чувајте се сваки пријатеља својега и ниједноме брату не вјерујте; јер сваки брат ради да поткине другога, и сваки пријатељ иде те опада.
5. И сваки вара пријатеља својега и не говори истине, уче језик свој да говори лаж, муче се да чине зло.
6. Стан ти је усред пријеваре; ради пријеваре неће да знају за ме, говори Господ.
7. Зато овако говори Господ над војскама: гле, претопићу их, и окушаћу их; јер што бих чинио ради кћери народа својега?
8. Језик им је стријела смртна, говори пријевару; устима говоре о миру с пријатељем својим, а у срцу намјештају засједу.
9. Зато ли их нећу походити? говори Господ; душа моја неће ли се осветити таком народу?
10. За овијем горама ударићу у плач и у ридање, и за торовима у пустињи у нарицање; јер изгорјеше да нико не пролази нити се чује глас од стада, и птице небеске и стока побјегоше и отидоше.
11. И обратићу Јерусалим у гомилу, у стан змајевски; и градове Јудине обратићу у пустош, да неће нико онуда живјети.
12. Ко је мудар да би разумио? и кому говорише уста Господња, да би објавио зашто земља пропаде и изгорје као пустиња да нико не пролази?
13. Јер Господ рече: што оставише закон мој, који метнух пред њих, и не слушаше гласа мојега и не ходише за њим,
14. Него ходише за мислима срца својега и за Валима, чему их научише оци њихови,
15. Зато овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ево ја ћу нахранити тај народ пеленом и напојићу их жучи.
16. И расијаћу их међу народе, којих не познаваше ни они ни оци њихови; и пуштаћу за њима мач докле их не истријебим.
17. Овако вели Господ над војскама: гледајте и зовите нарикаче нека дођу, и пошљите по вјеште нека дођу,
18. И нека брже наричу за нама, да се роне сузе од очију наших, и од вјеђа наших да тече вода.
19. Јер се гласно ридање чу од Сиона: како пропадосмо! посрамисмо се врло, јер се растављамо са земљом, јер обарају станове наше.
20. Зато, жене, чујте ријеч Господњу и нека прими ухо ваше ријеч уста његовијех, и учите кћери своје ридати и једна другу нарицати.
21. Јер се попе смрт на прозоре наше и уђе у дворове наше да истријеби дјецу с улица и младиће с путова.
22. Реци: овако говори Господ: и мртва ће тјелеса људска лежати као гној по њиви и као руковети за жетеоцем, којих нико не купи.
23. Овако вели Господ: мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снагом својом, ни богати да се не хвали богатством својим.
24. Него ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ.
25. Ето, иду дани, вели Господ, кад ћу походити све, обрезане и необрезане,
26. Мисирце и Јудејце и Едомце и синове Амонове и Моавце и све који се с краја стригу, који живе у пустињи; јер су сви ти народи необрезани, и сав је дом Израиљев необрезана срца.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.