1. Приче Соломуна сина Давидова, цара Израиљева,
2. Да се познаје мудрост и настава, да се разумију ријечи разумне,
3. Да се прима настава у разуму, у правди, у суду и у свему што је право,
4. Да се даје лудима разборитост, младићима знање и помњивост.
5. Мудар ће слушати и више ће знати, и разуман ће стећи мудрост,
6. Да разумије приче и значење, ријечи мудријех људи и загонетке њихове.
7. Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу.
8. Слушај, сине, наставу оца својега, и не остављај науке матере своје.
9. Јер ће бити вијенац од милина око главе твоје, и гривна на грлу твом.
10. Сине мој, ако би те мамили грјешници, не пристај;
11. Ако би рекли: Ходи с нама да вребамо крв, да засједамо правоме ни за што;
12. Прождријећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који слазе у јаму;
13. Свакојакога блага добићемо, напунићемо куће своје плијена;
14. Бацаћеш ждријеб свој с нама; један ће нам тоболац бити свјема;
15. Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове.
16. Јер ногама својим трче на зло и хите да прољевају крв.
17. Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици;
18. А они вребају своју крв и засједају својој души.
19. Таки су путови свијех лакомијех на добитак, који узима душу својим господарима.
20. Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;
21. У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе;
22. Луди, докле ћете љубити лудост? И потсмјевачима докле ће бити мио потсмијех? И безумни, докле ће мрзити на знање?
23. Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам ријечи своје.
24. Што звах, али не хтјесте, пружах руку своју, али нико не мари,
25. Него одбацисте сваки савјет мој, и карања мојега не хтјесте примити;
26. Зато ћу се и ја смијати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите;
27. Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука.
28. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи.
29. Јер мрзише на знање, и страха Господњега не изабраше;
30. Не присташе на мој свјет, и презираше сва карања моја.
31. Зато ће јести плод од путова својих, и наситиће се савјета својих.
32. Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова.
33. Али ко ме слуша боравиће безбрижно, и биће на миру не бојећи се зла.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.