1. Бојимо се, дакле, да неко од вас, док још важи обећање за улазак у починак његов, не помисли да је одоцнио.
2. Јер и нама је јављена радосна вијест као и онима; али њима не би од користи ријеч коју чуше, пошто они који је чуше не прихватише је са вјером.
3. А ми који повјеровасмо улазимо у починак, као што је рекао: Зато се заклех у гњеву својему да они неће ући у починак мој, мада дјела Божија бијаху завршена од постанка свијета.
4. Јер рече негдје за седми дан овако: И почину Бог у дан седми од свих дјела својих.
5. А овдје опет: Неће ући у починак мој.
6. Па пошто неки имају да уђу у њега, а они којима је најприје јављена радосна вијест не уђоше због непокорности,
7. То опет одреди један дан, 'Данас', говорећи преко Давида, послије толикога времена, као што рече: Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша.
8. Јер да је њих Исус Навин увео у починак, не би се послије тога говорило о неком другом дану.
9. Према томе, народу Божијем тек предстоји починак.
10. Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дјела својих, као и Бог од својих.
11. Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко пао по истом примјеру непокорности.
12. Јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца.
13. И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.
14. Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
15. Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
16. Стога приступајмо смјело пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ.