Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

У ваздуху се осећа напетост, нервоза, неко пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, померају се столови, примичу се пепељаре и празне флаше. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују.


Раде ЈАНКОВИЋ

Страхота и јама и замка пред тобом је,
становниче земаљски.“

Пророк Исаија

1.

Ово је прича о свету у којем живимо. Али није сасвим обична, у мери у којој приповедач заузима један сасвим другачији угао посматрања – необичан, кад се смисао појма „обично“ подведе под материјалистички поглед на стварност који доминира светом већ више од два века. Стварност света описује се појмовима и у релацијама који су у својој основи искључиво материјалне природе: нафта, новац, богатство, Волстрит, финасијска елита, олигархија, дубока држава, завера, тајне операције, политички естаблишмент, скривена моћ, борба елита… А у последње време, нарочито од пропасти Совјетског Савеза, и пре свега у Русији, у описивање стварности овога света уводи се и географија: реке и долине, брда и планине, шума и степа, копно и море… То се зове геополитика. Геополитика је поглед на стварност овога света из угла непроменљивих географских параметара, који, самим тим што су непроменљиви, детерминишу целокупно понашање људи и све односе међу народима и државама редукују на сукоб „Копна“ и „Мора“ – поморских сила и копнених сила („таласократије“ и „телурократије“).1

Прича која следи, међутим, тежи да заснује једну другачију „геополитику“. Не на материјалној реалности света, него на оној коју све модерне и постмодерне приче, за разлику од древних, пре свега старозаветних и новозаветних предања, искључују – на духовној реалности. Ова прича је, дакле, геополитички дискурс само условно, само у мери у којој се духовна реалност шири и оваплоћује у географском простору савременог света. Као и све приче и она се темељи на извесним уверењима. Пре свега: верујем да је целокупна материјална стварност производ духовне реалности, чак и кад је сведемо на тако баналне појмове као што су идеја, замисао, представа. Духовна реалност претходи материјалној стварности, дакле, и не само да претходи, него јој и следује: кад материјално тело ишчезне, остаје дух да лебди у духовном простору стварности. Затим верујем: да постоји реално, стварно, истински нешто такво као последња времена, не као синоним за нешто друго, ни као парабола, ни као метафора, већ као истинско, стварно, реално саприсуство бивству – онај последњи догађај који се надвио над егзистенцијом савременог човека и претходи његовој радикалној трансформацији.2

Коначно, верујем: да пророчанства нису сновиђења, ни алегоријске приче, ни пуке „библијске нарације“. Додуше, нису ни готов сценарио за филм „Судњи дан“. Али, ако су пророчанства истина пројављена од Бога, онда је сасвим основано претпоставити да је могуће, ипак, да поруке пророчанстава кореспондирају са нашом стварношћу на један суптилан али довољно отворен и разговетан начин, који допушта да их дешифрујемо и ишчитамо као скривени садржај који, у основи, детерминише целокупно биће наше стварности, у оној мери у којој се биће стварности препознаје као Божји домострој на земљи. Ово је дакле та претпоставка: у основи, значи онтолошки, биће стварности је задато и непроменљиво, будући да није самоникло ex nihilo него је створено савршеном, тиме и непроменљивом вољом Творца. Непроменљиво савршенство, дакле, уграђено је у творевину. Зато Творац интервенише увек када кварење творевине дође до тачке из које би Кваритељ могао да боголикост творевине преокрене у њену супротност.

Матрица историјске збиље, у својој суштини, значи, задата је и непроменљива. Као појавност, међутим, она се манифестује са малим варијацијама: мењају се форме, место радње и протагонисти. Али суштина остаје заувек иста.3 Александар Македонски, Џингис Кан, Наполеон, то су само појаве које манифестују исту суштину: освајање; Картагина, Рим, Америка, и то су само појаве које манифестују исту суштину: поробљавање; камена секира, пушка, атомска бомба, и то су само појаве које манифестују исту суштину: убијање… Оно што зовемо „догађај“, дакле, само је делић у големом мозаику, који, кад се једном сложи, добија и своје име. На пример: Постмодерна, Умрежавање, Трансхуманизам, Глобализација, Империја, Нови светски поредак…

2.

Темељна поставка геополитичке школе мишљења, коју данас предводи неприкосновени ауторитет у овој области, Александар Гељевић Дугин, заснива се на опажању да је глобални светски простор, по својој физичкој, дакле материјалној природи, подељен на две географске целине: копно и море.4 Била би то, међутим, само банална тврдња кад из ње не би следиле извесне цивилизацијске, историјске, политичке и културолошке констелације. Темељна одредница те констелације, по Дугину, јесте непријатељство. „Та двојност – каже Дугин – исконски има карактер непријатељства, алтернативности њена два саставна пола, чији степен се мења од случаја до случаја.“ /…/ Та двојност се изражава у супротстављености између „телурократије“ (копнене моћи) и „таласократије“ (поморске моћи).“5

Али шта је разлог том исконском непријатељству? На то питање одговор је дао одавно, још почетком прошлог века, Халфорд Макиндер, један од „очева“ који су утемељили геополитику као научну дисциплину. Разлог је, каже Макиндер, овладавање „срцем“ Великог Континента. Велики Континент, то су Европа и Азија заједно, Светско острво по Макиндеру, или Евроазија, речено језиком савремене геополитике, а његово срце (heartland) је простор који обухвата „готово половину Азије и четвртину Европе“ и образује „велику, непрекинуту територију на северу и у средишту континента“. „Цела та територија – каже Макиндер – која се протеже од залеђених, равних обала Сибира све до жарких, стрмих обала Балуџистана и Персије, била је недоступна бродовима са океана. /…/ У том највећем равничарском региону на свету налазе се западни Сибир, Туркестан и басен Волге…“6 Срце континента, то је кључ за доминацију светом. „Ко влада срцем континента – каже Макиндер – влада Светским острвом; ко влада Светским острвом, влада целим светом.“7 Али то је уједно и место заплета светске историјске драме, по Александру Дугину. „Геополитичко виђење историје представља модел развоја планетарне двојности до крајњих размера. Копно и Море проширују своју исконску сучељеност на читав свет. Историја човечанства није ништа друго до израз те борбе и пут ка њеној апсолутизацији.“8

Reey Whaar: ИЛУСТРАЦИЈА

Тако то изгледа из птичије перспективе, кад стојите замишљени над генералштабном картом, негде у Москви, Берлину, Лондону, Вашингтону… Али је проблем са птичијом перспективом, чак и кад је птица соко који има оштро и бистро око, у томе што посматрач кад-тад дође до оне тачке кад му се поглед замути а разум заврти, те више не види ни Копно ни Море, ни границе, ни народе, ни државе, него само једну развучену модросиву мрљу преко које се развлаче сивкастобела повесма налик на дувански дим. Шта, дакле, да ради човек који ову чаролију простора види из духовне перспективе? Он види да постоје и другачије референтне тачке од те загледаности у географску мапу света; и појединци који јасно виде – јасновидци – чак и из оне тачке у којој се обичном човеку мути и поглед и разум. Тако сазнаје да постоје и релације другачије од односа Мора и Копна; и непријатељства која се не одвијају само по хоризонталној равни светског простора већ, пре свега, по његовој вертикали.

Тачно је да постоји антагонизам два супротна пола и невидљива али непрестана борба међу њима. Али то није само и једино борба између „копнене моћи“ и „поморске моћи“, између „седелаца“ и „номада“, између „колективизма“ и „индивидуализма“…9 То је борба, пре свега, између две опречне бестелесне силе: између Духа и Злодуха – Духа Светога и Господара таме овога света. „Јер не ратујемо против крви и тијела – каже Апостол Павле – него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“10 То мења положај посматрача и тежиште посматрања. Тако настаје једна другачија геополитика. Са њом и другачији наратив о политици.

3.

Измештањем тежишта из физичке равни у духовну вертикалу, мења се из основа концепт геополитике а да се не укида њен темељни онтолошки принцип „двојности“ – сукоб опречних сила као погонитељ историјских процеса. Само што сада те силе нису само телесне, само физичке моћи, него су присутне и подједнако активне и духовне, бестелесне силе. Овде се не ради о „преласку квантитета у квалитет“ – баш напротив! – ради се о томе да геополитика поново задобије своју есенцију (свој „квалитет“), а да не напусти поприште моћи, поље физичке стварности, своју супстанцију (свој „квантитет“). Овде имам на уму, наиме, значајну Генонову примедбу: да су и „моћ“ и „простор“ – основни појмови са којима барата геополитика – у својим појавним облицима подједнако еквивалентни и „есенцији“ и „супстанцији“ – „тако да је биће попут резултанте њиховог уједињења, или, да бисмо одређеније говорили, попут дејства које активни принцип или есенција извршава на пасивни принцип или супстанцију…“11

Измештањем тежишта измешта се „Срце континента“, средиште глобалног геополитичког простора – heartland. Heartland, то више није само комад копна „недоступан бродовима са океана“, као каква тврђава снабдевена свим потребним ресурсима да преживи опсаду; heartland, то је оно место на којем су се укрстиле и сабиле до нивоа атомског језгра огромне духовне силе, на малом простору као што је, рецимо, простор од реке Нила до Еуфрата и од Средоземног мора до Персијског залива. То је оно „страшно место“ – „како је страшно мјесто ово!“ – близу Харана, на којем је стајао Јаков, и дрхтећи од страха и сновиђења шапутао: „овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.“12 То је оно место на гори Хорив, на којем је погнуте главе стајао и Мојсије, док му је глас Господњи говорио из „пламена огњеног“ у купини: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља.“13 Да постоје таква места, слажу се и неки академски образовани мислиоци, као на пример Мирча Елијаде. „Постоји, дакле – каже Елијаде – свети, и према томе, „јаки“, значајни простор, али постоји и други, не-посвећени и, дакле, без структуре и постојаности, једном речи: аморфни простор.“14

Једно такво место је и простор на којем се налази Јерусалим. Ево шта о томе кажу древна пророчанства. Књига пророка Захарије: „Ево, ја ћу учинити Јерусалим чашом за опијање свијем народима унаоколо, који ће опсједати Јерусалим ратујући на Јуду. У оно ће вријеме бити тужњава велика у Јерусалиму… Јер ћу скупити све народе на Јерусалим у бој, и град ће се узети, и куће оплијенити и жене осрамотити, и половина ће града отићи у ропство, а остали народи ће се истријебити из града. И у тај ћу дан учинити Јерусалим тешким каменом свијем народима; који га год хтједбуду дигнути, сатрће се, ако би се и сви народи земаљски сабрали на њ. И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно; Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свијетлост. И у тај дан тражићу да истријебим све народе који дођу на Јерусалим; А ово ће бити зло којим ће Господ ударити све народе који би војевали на Јерусалим: тијело ће сваком посахнути, и очи ће сваком посахнути у рупама својим, и језик ће свакоме посахнути у устима.15

Херефордска карта

У последњим временима Јерусалим ће, дакле, а не средиште Евроазије, бити „пупак“ света, историјско средиште историје. Ову геополитичку „аберацију“ која тако дрско искаче из шаблона „Копно-Море“ и прети да уруши читав тај лепо уређени геополитички врт саграђен на сибирском гасу и дијамантима, ни случајно није допустио себи да превиди, учени енглески ђак, г-дин Макиндер – што, нажалост, редовно чине г-дин Дугин и његови српски епигони. Макиндер нас најпре подсећа на једну стару, пожутелу географску мапу из времена крсташких ратова, која је настала негде око 1300. год. и данас се чува у Херефордској катедрали у Енглеској. На тој мапи Јерусалим је – каже Макиндер – означен као геометријско средиште, као „пупак“ света … И онда додаје, за ову причу значајну, примедбу: „Уколико нас наше проучавање географских реалности, које тек сада у потпуности познајемо, води исправним закључцима, средњовековни црквењаци нису били далеко од истине.“16 Са малим обртима ово би могло да значи: ако ме моје проучавање геополитичке реалности, коју тек сада потпуно разумем, не води погрешним закључцима, довођење савремене геополитичке мисли у везу са древним библијским пророчанствима – „са црквењацима“ – није далеко од истине.

4.

Простор од реке Нила до Еуфрата духовно је срце Континента, heartland једне другачије геополитике – геополитике последњих времена. „Обратимо се сада историји за помоћ – по савету г-дина Макиндера – јер ниједна практична идеја, ниједна која може да покрене људе на акцију, не може да се посматра у стању мировања; морамо да јој приђемо ношени интенцијом мисли, било да долазе из нашег сопственог искуства или из историјског искуства целе расе.“17

Тада видимо: простор од реке Нила до Еуфрата, то је библијски простор на којем су се одиграли сви најзначајнији догађаји од постанка света до данас. Југозападно од Јерусалима је Мисир, данашњи Египат, из којег су Мојсије и Арон извели свој народ у обећану земљу, након „четири стотине и тридесет година“ пребивања, по старозаветном предању. Овде је Мраморно море које Господ „расцијепи“, како вели то исто предање, да начини пролаз изабраном народу, да „иду синови Израиљеви посред мора сухим.“18 Овде је Синајска гора, на којој Мојсије прими десет Божјих заповести; и планина Морија на коју је Аврам повео сина Исака, јединца својега, одлучан да га жртвује Богу, али видевши његову одлучност Бог се обрадова и начини завет с њим: „кад си тако учинио и нијеси пожалио сина својега, јединца својега, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити…“19

То је и свети простор – Света земља хришћана, муслимана и Јевреја. Овде су рођени Исус Христос и сви апостоли; по њој су ходали, ту боравили и проповедали Јеванђеље. Овде је света река Јордан у којој је Св. Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христа; Маслинска гора, брдо Тавор и Голгота. Овде је место Преображења, Тајне вечере и Распећа. Овде су настале прве хришћанске заједнице и прве хришћанске цркве, у Јерусалиму, Тиру, Дамаску. Овде је Брдо Храма, џамија Ал-Акса и камен са којег је Мухамед, по исламском веровању, на крилатом белом коњу узлетео на небо. Овде је и Велика џамија у Дамаску где се, како тврде муслимани шиити, чува глава Св. Јована Крститеља. Овде је највећа јеврејска светиња – Зид плача – остатак некада славног Соломоновог храма, који, по јеврејском предању, треба да буде обновљен у последњим временима. И у којем треба, како вели пророк Данило: „да се помаже свети над светима“ – јеврејски цар и првосвештеник, јеврејски Месијах. Ево шта још каже пророк Данило: „Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда… Зато знај и разумиј: откад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и двије недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме. А послије те шездесет и двије недеље погубљен ће бити помазаник и ништа му неће остати…“20

Леонид Васиљевски: КАРТА СВЕТА, уље и акрилик на платну, 143х150

5.

Североисточно од Јерусалима налази се река Еуфрат. Макиндер уочава њен стратешки – „супстанцијални“ геополитички значај. „Клисура кроз коју Еуфрат истиче са Јерменске висије – вели – удаљена је више од 1.300 километара у правој линији од ушћа реке, али тек нешто више од 160 километара од североисточног угла Средоземног мора, у близини Алепа. /…/ Као што су Рајна и Дунав, које су браниле легије, представљале крајњи домет римског пробоја северно од Медитерана, тако је и горњи ток Еуфрата, на потезу где тече са севера на југ пре него што скрене ка југоистоку, означавао границу коју су браниле друге легије, са којима су се Римљани пробијали источно од Медитерана.“21

Не чуди ме што Макиндер превиђа „есенцијални“ значај реке Еуфрат, јер он је био исувише модеран, исувише веран материјалистичком научном духу онога времена, али ме чуди што то чини и Александар Дугин – традиционалиста! – староверник који себе представља, између осталог, и као мислиоца некаквог „езотеријског православља“.22 Јер, тајновидац са Патмоса јасно и разговетно говори: „И шести анђео затруби, и чух глас један од четири рогља златнога олтара, који је пред Богом, гдје говори шестоме анђелу који имаше трубу: одријеши четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата. И бише одријешена четири анђела који бијаху приправљени на сахат, и дан и мјесец, и годину да побију трећину људи.“23 Један истински езотерик и традиционалиста, као Генон на пример, не би никада дозволио себи да превиди једно овакво указање, ако ни због чега другог, оно зато што г-дин Дугин припада народу који већ више од две године ратује управо овде „код велике реке Еуфрата“. Као Јаков пре више од две хиљаде година, и руска војска се данас бори овде – „на овом страшном месту“ – са „Неким“; хрвају се у помрчини и није сасвим јасно: да ли је тај „Неко“ заиста само ИСИЛ – шака терориста и страних плаћеника? Да ли треба да сачекамо да „сване зора“ па да видимо да се руски војник, као и Јаков – „јуначки борио и с Богом и људима“? И да ли ће одолети само са „ишчашеним стегном из зглавка“?24

Али шта ако је зора већ почела да свиће? А ми то не видимо јер смо заслепљени материјализмом; јер слушамо учитеље који „здраве науке“ не подносе него нас „чешу по ушима“ кривотворином профане географије.25 Четири „анђела“ већ стоје свезани „код велике реке Еуфрат“. То су четири духовне силе материјализоване у облику Русије, Турске, Ирана и Америке. Можда се тренутак када ће бити „одрешене“ мери данима или месецима, а нама певају успаванке и чешају нас по ушима причама о Евроазији и њеном срцу које куца у Сибиру, о атлантизму и Империји коју ствара, о сукобу цивилизација који тобоже тиња. Као да је читав тај механизам моћи и престижа сачињен само од зупчаника и каишева; као да све те процесе не покреће нека есенција, нека невидљива – нематеријална, али делотворна енергија.

Да је геополитика резултанта „супстанције“ и „есенције“, како би рекао Рене Генон – материјална и духовна синтеза простора и моћи – разумео је више него други, Освалд Шпенглер. По Шпенглеру, читав овај простор од Нила до Еуфрата је „простор магијске културе.26 Његова морфологија историје није проста конструкција, него – напротив! – жива реалност која настаје на сасвим одређеном тлу и траје у сталној вези са тлом, али се обликује као духовна моћ која испуњава одређени простор, на неки необјашњив начин у вези са другим сличним просторима, са којима води невидљиву, али учинковиту борбу, чинећи тако consensus27 јединствени и глобални простор света. Унутар овог глобалног простора, дакле, читав простор од реке Нила до Еуфрата можемо да дефинишемо као магијски простор.

Леонид Васиљевски: ЦЕНТРАЛНА АЗИЈА

6.

Овде израз „магијско“ може да се схвати у дословном смислу, као гатање, чарање, враџбина. Јер, овде су настале: и јеврејска Кабала, и Тарот, и халдејска астрологија и хороскоп, и вавилонска црна магија, и арапска ал-хемија – све са циљем да се проникне у судбину света и да се на њу утиче преусмеравањем духовних енергија које покрећу историју. Пророчанства су језгро овог магијског простора, а апокалиптички осећај – зеница кроз коју се преламају слике које из стварности улазе у свест човека. „У том јутарњем сутону магијске свести о свету – каже Шпенглер – која је била заплашена, неизвесна, сама себи тамна, отворио се нов поглед на блиски крај света. То је прва мисао којом је свака култура до сада постајала свесна себе. Сваку дубљу природу обузимало је осећање страха пред откровењима, чудесима, последњим заглéдањима у праоснову ствари. Мислило се, живело се само још у апокалиптичким сликама. Стварност је постајала привид.“28

Ово би морао да има на уму свако ко ногом крочи на ово тло. Узмимо, рецимо, Сирију. Дамаск се налази приближно на пола пута између Јерусалима и Еуфрата. Са гледишта геополитике „Копно-Море“, сасвим је идеално место за један војни аеродром, одакле се контролишу сви копнени путеви према Алепу, Еуфрату и Мосулу, на северу, и према Јерусалиму и Суецском каналу, на југу. А и Средоземно море вам је на дохват руке све до Крита, на северу, и Александрије, на југу. Али са тачке гледишта геополитике последњег времена ствари изгледају мало другачије: Дамаск би могао да буде и замка! Погледајмо шта каже пророк Исаија: „Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина. Нестаће градова Јефремовијех и царства у Дамаску и остатку Сирском, биће као слава синова Израиљевијех, вели Господ над војскама. Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје… Али ће се оставити у њој пабирци као кад се отресе маслина…“29 Слично говори и пророк Јеремија: „Дамаск клону, обрати се да бјежи, дрхат га подузе, туга и болови освојише га као породиљу. Како се не остави славни град? град радости моје? Зато ће попадати младићи његови на улицама њиховијем, и сви ће војници његови изгинути у онај дан, говори Господ над војскама.“30

О пророчанствима можемо мислити овако или онако али, да се послужим Шпенглером, она „никако и нипошто нису „песништво“.31 У праву је Шпенглер: стварност у којој живимо заиста је постала привид. Са овим се слажу и готово сви значајнији хипермодерни мислиоци данашњице. Жан Бодријар, на пример, каже: „Свет је, дакле, радикална илузија. /…/ живимо у свету у којем је највиша функција знака брисање реалности и у исто време прикривање њеног нестанка.“32 Пре њега нешто слично је тврдио и Ги Дебор: „Све што се изравно проживљавало, удаљило се у представу. /…/ Конкретан живот свих нас деградирао се у спекулативни универзум.“33 Ово неочекивано слагање модерног и постмодерног дискурса са „магијском свешћу“ традиционалног човека, поучно је и знаковито: апокалиптички наговештај краја, краја времена – „краја историје“ – није само осећај, варљив, непоуздан, него стварна чињеница, свима видљива, готово опипљива реалност овога света. И данас, као и пре два и пô миленијума, мисли се и живи у апокалиптичким сликама. Додуше, са једном малом, али фундаментално значајном разликом: данашњи човек изгубио је оно осећање страха „пред откровењима, чудесима, последњим загледањима у праоснову ствари“ – о којем је говорио Шпенглер – без чега није могуће изградити било какву културу, нити свест о њеном сопству. Зато је сваки напор да се стварност измени изнутра, променом парадигме, јалов и узалудан. Ту не помаже никаква политичка теорија, макар била и „четврта“.34 Промена може да дође само озго, са Неба, једним наглим замахом. И све ће се променити. „Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити. Уједанпут, у трену ока, при посљедној труби…“35

Виктор Васњецов: РАТНИЦИ АПОКАЛИПСЕ, уље на платну, 1887.

7.

Коначно, ово је и есхатолошки простор – место где ће се одиграти сви догађаји последњег времена. У ваздуху се осећа напетост, нервоза, неко пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, померају се столови, примичу се пепељаре и празне флаше. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују. Хришћани чекају Други Христов долазак и Нови Јерусалим са Неба; Јевреји чекају Месију (Месијах), цара и првосвештеника, да га устоличе у Новом Храму који ће изградити на темељима старог Соломоновог храма, на месту где се сада налази џамија Ал-Акса, друга по значају међу светињама у исламском свету; муслимани-шиити чекају дванаестог имама Махдија – „имама епохе“ (imami asr) – који ће изаћи у сусретање „Иси“ (Исус Христос) испред Велике џамије у Дамаску, где се наводно чува глава Св. Јована Крститеља, и одатле ће у „судњем дану“, заједно са Њим, повести „свети рат“ против Деџала (Антихриста). Да ли је онда гужва коју видимо на простору од Нила до Еуфрата, која сваким даном постаје све жешћа и опаснија, само у вези са нафтом и тероризмом? Мени се чини да су и нафта, и тероризам, и људска права, и мигрантска криза само изговори; ратови који се тамо воде и све што се у вези са њима догађа, у вези је са оним коначним есхатолошким питањима – „последњим загледањима у праоснову ствари“ – како каже Шпенглер. Геополитичка вредност овог простора, дакле, није у његовим материјалним богатствима, већ у његовој есенцији – јер је квалитативно различит од других делова глобалног светског простора.

Ово сазнање није резултат научне анализе, него созерцања. Оно, дакле, није научно, него религиозно. Тако долазимо до темељних поставки ове приче о свету у којем живимо: модерна геополитика је профанација, кривотворина за „чешање ушију“, једне истинске и древне науке – Свете географије. Првобитно искуство човека је сакрално. То је полазна основа. Зато се темељно двојство простора изражавало теолошком парадигмом: „Свето-Профано“. Или, да парафразирам Карла Шмита: сви прегнантни појмови модерне геополитике „јесу секуларизовани теолошки појмови.“36 Модерна геополитика профанизује првобитно искуство и мења темељно двојство простора секуларизованом парадигмом: „Копно-Море“ или, да опет парафразирам Карла Шмита: модерна геополитика наступа с једном митологијом „која чудо протерује из света и у чуду садржано прекидање природних закона“.37 При томе, „Копну“ се придају атрибути „Светог“ (светли, соларни, позитиван пол), а „Мору“ атрибути „Профаног“ (тамни, месечев, негативан пол). Зато што, како каже Мирча Елијаде: „Ма какав био ступањ десакрализације Света до којег је доспео, човек који је одабрао профани живот не успева да у потпуности уништи религиозно понашање.“38

Геополитика последњег времена има намеру да профану геополитику врати у њен сакрални оквир из којег је на тренутак искочила непажњом њених чувара; да врати чудо у простор света, како каже Карл Шмит – „и у чуду садржано прекидање природних закона“.39 Са ове тачке гледишта, глобални простор света није хомоген. Он је испрекидан. Природни закони простора не важе у сакралној географији. То измештање духовног средишта из профаног у сакрални простор, што уочава и Карл Шмит, захтева и промену дискурса.40 Постоје делови простора који неким необјашњивим „магнетизмом“ – који није физички, зато и јесте под наводницима – снажније привлаче него неки други делови. То су сакрална средишта; као ово од Нила до Еуфрата, као Балкан, као Кавказ, на пример. Ова средишта су међусобно повезана невидљивим нитима и чине једну светску мрежу, или јединствену целину светског сакралног простора. Све изван те целине је профани свет. Унутар тог профаног света делују духовне силе – „духови злобе у поднебесју“ – које желе да покидају фине нити од којих је саткана сакрална мрежа света; да премреже свет још гушћом и непрозирнијом мрежом, али профаном, као што су Facebook, Twitter, MTV, CNN, World Wide Web…

Идеја је, што је пре свих уочио Карл Шмит, да се створи један неутрални простор у којем би човечанство у оквиру једног профаног света постало јединствено, у основи већ измирено друштво без конфликта; где би дојучерашњи непријатељи требали да постану партнери који „ћаскају“ и „цвркућу“ о разликама али безлично, без емоција и без жара. На линији те тенденције јесте и идеја о мултиполарном свету Александра Дугина, где би народи и појединци као на некој големој пијаци размењивали своје културне и цивилизацијске понуде, а политичке елите за неким округлим столом, на неком посвећеном езотријском месту, као што је оно у Астани, рецимо, уравнотежавали и уједначавали полове као што се пакују „рогови у врећи“. Ова тенденција ка неутрализацији захватила је данас све, па и оно што је најважније: последња, есхатолошка питања.

8.

Управо овде, на овом скученом простору богатом традицијом, истинском духовношћу и њеним кривотворинама; величанственом, фасцинантном и у исто време кобном месту – одиграће се завршни чин светске историјске драме. Светска ционистичка алијанса више од једног века протежира план да се на овом простору изгради једна нова јеврејска држава, такозвани Велики Израел – Eretz Yisrael Ha-Shlema.41 Један од истакнутих оснивача ционистичког покрета, Теодор Херцл, изјавио је 1904. године: „Подручје Јеврејске државе простире се од реке Нила до Еуфрата.“.42 У исказу специјаном комитету за истрагу Уједињених Нација, рабин Фишман је 9. јула 1947. год. изјавио: „Обећана земља се протеже од реке Нила до Еуфрата, обухвата делове Сирије и Либана.“ Честитајући Јеврејима нову 5773. год. (16. 09. 2012.) рабин Авраам Шмулевич је подсетио да је њихов „главни национални задатак ослобађање читаве територије Земље Израиља, од Нила до Еуфрата, завештаном нам Свевишњим, изградња Храма и стварање праведне државе сагласно законима свете Торе…“43

“Обећана земља”

Као што видите: они раде стрпљиво и полако, step by step са упорношћу која је својствена само Јеврејима. Била би то, међутим, само још једна „теорија завере“ да овај план није и јавно објављен. Најпре је објављен на хебрејском, у часопису за јудаизам и ционизам Kivunim (Упутства), у Јерусалиму, фебруара 1982. године, под насловом: Стратегија за Израел у осамдесетим годинама.44 Текст је потом превео и објавио у Јерусалиму 17. јуна 1982. Израел Шахак, професор хемије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и тадашњи председник Израелске лиге за људска и грађанска права. У краћем уводу професор Шахак истиче: (1) „Следећи есеј представља, по мом мишљењу, тачан и детаљан план садашњег ционистичког режима (Шарона и Ејтана) за Блиски исток, који се заснива на подели целог подручја у мале државе и разградњи свих постојећих арапских држава; (2) Идеја да све арапске државе треба да се разграде у мале јединице, понавља се изнова и изнова у израелском стратешком размишљању; (3) Јака веза са нео-конзервативним мишљењем у САД је веома значајна; (4) План верно следи геополитичке идеје које постоје у Немачкој од 1890. до 1933. године, које су Хитлер и нацистички покрет прогурали у целини и одредили своје циљеве за Источну Европу. Ови циљеви, посебно подела постојећих држава, спроведени су 1939-1941. године, а само савез на глобалном нивоу спречио је њихову консолидацију у одређеном временском периоду.“45

Сâм план се састоји од 31. тачке у којима је детаљно разрађено политичко, културолошко и социолошко стање у свету и на Блиском истоку, као и њихова перспектива у будућности. За ову анализу битно је следеће: (1) план предвиђа да Израел мора да постане доминантна империјална сила на Блиском истоку; (2) да би то постао, Израел мора да разори све околне арапске државе на мале, и по могућности, међусобно супротстављене јединице. У том смислу план се посебно фокусира на Сирију и Ирак: „Потпуно разарање Либана у пет провинција служи као пример за цео арпски свет, укључујући Египат, Сирију, Ирак и Арапско полуострво и већ прати тај пут. Разарање Сирије и Ирака, касније, у етнички или верски независна подручја као у Либану, дугорочно је примарна мета Израела на источном фронту, а распад војне моћи тих држава служи као примарни краткорочни циљ. Сирија ће се, у складу са етничком и религиозном структуром, распасти у неколико држава попут данашњег Либана, тако да ће се на њеној обали појавити шиитска Алавитска држава, сунитска држава на подручју Алепа, још једна сунитска држава у Дамаску, непријатељска према својем северном суседу, и Друзи који ће успоставити државу, можда чак и на нашем Голану… У Ираку је могућа подела у покрајине дуж етничких и верских линија као у Сирији током османлијског времена. Дакле, три (или више) држава ће постојати око три главна града: Басра, Багдад и Мосул и шиитске области на југу ће се одвојити од курдског севера.“46

9.

Супротно значају теме, у јавном дискурсу етаблираних геополитичара, оних који су „на гласу“, о питањима која се овде покрећу упадљиво се ћути. Или се, у најбољем случају, простор од Нила до Еуфрата потискује на периферију светског Копна – у такозвани rimland. То је велика мистерија времена у којем живимо! Она збуњује озбиљне аналитичаре какав је, без сумње, и Емануел Тод. „Кисинџер се детаљно бави израелско-палестинским питањем – примећује г-дин Тод – али са огорчењем присталице „реализма“ који је принуђен да се носи са ирационалним народима који се боре за посед неке обећане земље. Хантингтон, са своје стране, поставља Израел изван сфере западне цивилизације, коју настоји да конституише у стратешки блок. Бжежински о Израелу и не говори, баш као ни Фукујама…“47 Додајмо том попису, па да буде комплетан, и Александра Гељевића Дугина. Сви они ћуте – не виде? – да је већ извршено померање средишта геополитике на простор Великог Израела и да је Јерусалим поново постао „пупак света“. Не мислим да је разлог томе некаква „ционистичка завера“. Ради се просто о неразумевању. Или, да кажем то другачије: да ли је строго рационализовани, картезијански начин размишљања, уопште способан да разуме логику дешавања у простору којим доминира енергија духовних сила?

Мени се чини да је разлог, пре свега, у оном „ирационализму“ због „неке обећане земље“ са којим се, како сведочи г-дин Тод, сударио софистицирани „реалиста“ Кисинџер, и који га је тако дубоко озлоједио. Јеврејска „политика“ се просто не уклапа ни у једну рационалну политичку доктрину. Код њих је све „ирационално“. Кад један народ вековима гради своју историју на „сну“ о повратку у Обећану земљу, па се тај „сан“ после 2000 година и оствари – шта да ради један строго рационалистички образовани геополитичар? А шта ће тек да ради кад се оствари и „сан“ о поновној изградњи Храма и устоличењу Месије?… Кад чита Стратегију за Израел у осамдесетим годинама рецимо, један „реалистички“ геополитичар, образован на строго рационалистичким принципима, ако му при том још није сасвим понестала машта, имаће утисак да чита сценарио за документарни филм под називом „Велики рат за Велики Израел“. Али упркос напору разума, он ипак неће моћи да разуме: одакле долази надахнуће за један такав сценарио? Да би се то разумело, треба знати: да сваки учени Јеврејин од своје десете године па до краја живота пролази кроз „школу“ изучавања Талмуда, а тамо га уче: да је разумевање стварности, заправо, целина рационалног и ирационалног.

Проучавајући Халаку, Јевреји су научили да рационализују чињенице: „Расуђивање се навикавало на строгост, а мисао на логику, интелект се, најкраће речено, развијао у дубину.“48 Проучавајући Хагаду, дошли су до сазнања: „Али, чињеница није све, далеко од тога. Испод чињенице се скрива идеја која њоме управља, као што витална снага покреће животињски скелет. Ова идеја која се, међутим, тако тегобно ослобађа из склопа чињеница, јавља се у својој чистоти у легенди.“49 Ствар је, дакле, у овоме: „Читалац тек на крају сазнаје да разликује два моћна тока у тој књизи, тока који понекад иду паралелним смером, а повремено се наизглед укрштају и противрече један другом; један од њих извире из главе, а други из срца; први је проза, а други поезија; први претпоставља све интелектуалне моћи које се исказују у аргументацији, продубљена поређења, излагања у којима се хиљаду ствари доводи у везу с једном једином, а та једина с хиљаду других ствари. Други ток проистиче из царства фантастике, маште, осећања и хумора…“50 Зато профана геополитика промашује своју тему. Јер не разуме да и у „књизи живота“ постоје два моћна тока који се повремено укрштају: један „рационални“ („који извире из главе“) и други „ирационални“ („који извире из срца“). А то је, на други начин речено, оно двојство темељних принципа постојања, по Генону, на које сам већ указао: двојство „супстанцијалног“ и „есенцијалног“.

10.

Неразумевање темељних принципа постојања није непромишљени инцидент; оно је сасвим свесно трасирано секуларизацијом научног мишљења. Главни токови нововековног рационалистичког мишљења ишли су, нажалост, у правцу неразумевања – супротно од темељних принципа, ка све већем удаљавању од суштине која осмишљава постојање. Тако је истинско разумевање потиснуто на маргине историје; постало је приватна својина и баштина усамљених појединаца, интелектуалних пустињака и чудака „с десна“. Тајна је, међутим, која је та моћ која одржава овај консензус да се не распадне.

Геополитика последњег времена долази управо са тих историјских маргина. За њу „ничег новог нема под капом небеском“; зато „Пројекат Велики Израел“ разуме само као модерну адаптацију једног древног сценарија, који је написан још у библијско време. Узимам у руке Прву књигу Мојсијеву која се зове Постање и читам: „И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. /…/ Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: сјемену твојему дадох земљу ову од воде Мисирске до велике воде, воде Ефрата, Кенејску, Кенезејску и Кедмонејску, и Хетејску и Ферезејску и Рафајску, и Аморејску и Хананејску и Гергесејску и Јевусејску.“51 Чак су и границе овог простора прецизно одређене пре више од три хиљаде година.52 За једног постмодерног геополитичара, прагматичног, софистицираног, ово је само легенда. Али зар није и голема Римска империја настала на легенди о вучици која је отхранила Ромула и Рема? За натпросечну већину Јевреја, дакле, ово је таква „легенда“ – она која онтолошки утемељује њихово постојање.

Руска војска налази се „свезана“ на простору „Обећане земље“. Поставља се питање: са којим циљем? Да ли да осујети „Пројекат Велики Израел“ или да га подупре? Претпоставимо да је намера Русије да осујети овај пројекат. Мислите ли да ће ционисти одустати? Они никад не одустају. Само ће потражити неки други начин реализације. Можда онај који је успео 1917?… А шта ако би намера Русије била да подржи „Пројекат Велики Израел“? Како ће онда реаговати милијарду муслимана у свету? Са њима и оних 30.000.000 колико их живи у Русији?… Али ово су грубе верзије расплета до којих још нисмо дошли. Зато морамо да замислимо и један суптилнији сценарио у којем све изгледа као да се супротстављамо – док на терену све иде у корист „Великог Израела“. То се постиже по принципу акције и реакције. А он је по својој природи окултног карактера: видљиви су само физичка тела и учинци на њима, али покретачке силе су скривене, јер импулси који их стављају у погон долазе из једног невидљивог, бестелесног језгра. И тако, најпре су настале ударне терористичке бригаде које својом бруталном акцијом, клањем пред камерама, изазивају панику код локалног становништва. Настаје егзодус – „мигрантска криза“. Тада наступа сила реакције: долећу стратешки бомбардери и крстареће ракете. То појачава панику и егзодус се увећава. Резултат: Сирија је разбијена на пет делова; четири од њих држе „четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата“; огромна пространства су почишћена; читави градови и села су напуштени и чекају нове становнике. Можда Јевреје?

Све се, дакле, догађа управо онако како је и предвиђено ционистичким планом из осамдесетих година прошлог века: „Дисперзија становништва је стога домаћи стратешки циљ највишег ранга… ако не постанемо већина у планинским областима, нећемо владати у земљи и ми ћемо бити попут крсташа који су изгубили ову земљу… Ребалансирање земље демографски, стратешки и економски је највиши и најважнији циљ данас.“53 То је навело Дајану Џонстон да се запита: није ли можда масовно исељавање Јевреја из Француске, које је у току, у вези са неким планом који користи Израелу?54 То је навело и Мајкла Чосудовског да закључи: „У том смислу, пораз терориста спонзорисаних од стране САД (ИСИС, Ал-Нусра) од стране сиријских снага уз подршку Русије, Ирана и Хезболаха представља значајан помак за ционистички пројекат.“55

11.

Са овим неочекиваним закључком могла би и да се оконча ова прича, јер је њен геополитички аспект готово исцрпљен. За разлику од профане геополитике, која је једна досадна сага о „Копну“ и „Мору“ и њиховом бесконачном сукобу, геополитика последњег времена има свој епилог, тиме и свој крај. Надам се, дакле, да неће бити сувишно ако за тренутак одложим њен крај, и у грубим цртама укажем на оне аспекте епилога који још задржавају извесне геополитичке референце. Да бих то објаснио, послужићу се оним што се у модерној физици назива „ефекат лептирових крила“. То је модел који описује како мале промене, мултипликујући се временом, могу да изазову огромне поремећаје у комплексним системима какав је, рецимо, и глобални простор света. Ово поређење узима за претпоставку да је геополитички простор света инхерентно хаотичан. Лепршање лептирових крила у Африци, на пример, може да изазове торнадо у Аризони. Али у геополитичком простору ефекат лептирових крила може да изазове, рецимо, и покушај неутрализације претходно успостављене неравнотеже. Интервенција Русије у Сирији била је један такав покушај: да се неутралише неравнотежа изазвана појавом Исламског калифата. Одмах се, међутим, јавља и ступа у дејство сила контра-акције која тежи да поништи тако успостављену неутрализацију. Јер, у глобалном простору света делују истовремено: и закон ентропије – који је чиста сила Сатане; и закон стабилног поретка – који је чиста енергија Божјег домостроја.

Генадиј Приведенцев: ПУТ ЛЕПТИРА

Свако померање „лептирових крила“ у средишту изазива потрес у глобалном светском простору. То је логика овог процеса:У дијалектику таквог развоја – каже Карл Шмит – спада то да се премештањем централног подручја стално ствара ново поље борбе.“56 Верујем да је управо то сазнање навело пензионисаног пуковника Главне обавештајне управе (ГРУ), Андреја Девјатова, да, након објављивања одлуке да Русија војно интервенише у Сирији, свим државним и војним органима упути драматичан апел: „Зауставите се!“57 Једном другом приликом он је ситуацију упоредио са казином. „Тамо седе партнери и играју карте на добитак! – каже – А вама су, драги Руси, рекли да се игра шах, да је около геополитика добра и зла, да постоје противници. Зато Русију не пуштају да игра – тамо она нема са чиме да игра. Ми немамо карте, немамо „меку силу“ и зато се наша земља појављује у том казину као избацивач, као обезбеђење. Зато су сви потези везани за то како да се Русија навуче на ту улогу, да се њој што више подебља батина и да она њоме што јаче маше.“58 Али против кога? – поставља се питање.

Кад наступи онај „сахат, и дан, и мјесец, и година“ да буду „одријешена четири анђела“ код велике реке Еуфрат – шта ће тада Русија да учини са својом „дебелом батином“? Да ли ће се тада наћи у коалицији са онима који су „приправљени да побију трећину људи“?59 – како нам открива тајновидац са Патмоса. „И сабра их на мјесто, које се Јеврејски зове Армагедон.“60 – каже. Сабра их – али против кога? Против Бога, каже пророк Језекиљ. Ево, каже: „овако вели Господ Господ“ е говори дакле он, Језекиљ, него Бог проговара кроз њега): „И доћи ћеш из свога мјеста, са севернога краја, ти и многи народи с тобом /…/ и извешћу те из сјевернијех крајева и довешћу те на горе Израиљеве. /…/ И подигнућеш се на мој народ Израиља као облак да покријеш земљу; у пошљедње вријеме довешћу те на земљу своју да ме познаду народи кад се посветим у теби пред њима, Гоже. /…/ А кад дође Гог на земљу Израиљеву, говори Господ Господ, онда ће се подигнути јарост моја у гњеву мом. /…/ И реци: овако вели Господ Господ: ево ме на тебе Гоже… И вратићу те натраг, и метнућу ти жвале у чељусти, и извешћу тебе и сву војску твоју… С њима Персијанце, Етиопљане и Путеје… И судићу му помором и крвљу; и пустићу на њ и на чете његове и на многе народе, који буду с њим, силан дажд, камење од грàда, огањ и сумпор. /…/ На горама ћеш Израиљевијем пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом… И у то ћу вријеме дати Гогу мјесто за гроб ондје у Израиљу, долину којом се иде на исток к мору… ондје ће бити погребен Гог и све мноштво његово и прозваће се долина мноштва Гогова. И укопаваће их дом Израиљев седам мјесеци, да би очистили земљу.“61


1 А. Г. Дугин, Основи геополитике I – Београд, 2004: „Геополитика је поглед на свет и у том својству је боље не поредити је са наукама, него са системом наука. Она се налази на истом нивоу на ком и марксизам и либерализам итд… Марксизам и либерализам подједнако за основу узимају економску страну људског битисања, принцип економије као судбине. /…/ Исто тако стоје ствари и са геополитиком. Но, она је за разлику од „економских идеологија“ заснована на тези: „Географски рељеф као судбина.“ (стр.23-24).

2 То што је и у минулим временима било наговештаја последњих времена и што се говорило о последњим временима као о надолазећој актуелној стварности са убеђењем – што се узима као аргумент против било какве онтолошке заснованости пророчанстава – за мене је доказ да се садржај последњих времена не исцрпљује само у једном чину него се одвија континуирано и сукцесивно у времену а допуњује се у временима, до оног последњег чина након „пô времена“ када ће се чаша ове стварности коначно препунити. Последња времена заправо започињу још на Голготи, са последњим издахом на Крсту, још трају и трајаће до Другог доласка Господа Исуса Христа. То је, дакле, слагалица сачињена од мноштва детаља, која још није довршена. Зато и говоримо о последњим временима а не о последњем времену – у множини, дакле, а не у једнини.

3 Зато мудрац каже: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.“ (Књига проповједникова: 1: 9).

4 А. Г. Дугин, Основи геополитике I – Београд, 2004, стр.26: „Тврдња о темељној двојности која се одражава у географском устројству планете и у историјској типологији цивилизација јесте главни задатак геополитике.“

5 Исто, стр. 26.

6 Х. Џ. Макиндер, Демократски идеал и стварност – Београд, 2009, стр. 82.

7 Исто, стр. 155.

8 А. Г. Дугин, Основи геополитике I – Београд, 2004, стр. 29.

9 Исто, стр. 26: „Телурократија“, „копнена моћ“ везана је за фиксираност простора и постојаност његових квантитативних усмерења и одлука. То је на цивилизацијском нивоу оличено у седелаштву, колективизму, строгим правним нормама… Копненим (поготово седелачким) народима страни су индивидуализам и дух предузетништва. Својствени су им колективизам и хијерархичност. /…/ „Таласократија“, „поморска моћ“ је тип цивилизације заснован на супротним смерницама. /…/ Његови приоритети су – номадство (нарочито морепловство), трговина, дух индивидуалног предузетништва. Појединац као најпокретљивији део колектива поставља се за највишу вредност…“

10 Апостол Павле, Ефесцима – 6: 12.

11…јер дело, по себи, представља оно чиме биће учествује у есенцији, док моћ представља оно чиме биће учествује у супстанцији; чисто дело и чиста моћ неће се никада наћи у појавном јер, на крају, они су еквиваленти свеукупних есенције и супстанције. /…/ “облик“ схоластичара јесте оно што Аристотел назива ειδοζ и да се ова последња реч исто тако употребљава да означи „простор“, који је управо природа или есенција заједничка бескрајном мноштву јединки…“ (Рене Генон, Мрачно доба – Чачак, 2008, стр. 32, 33).

14 М. Елијаде, Свето и профано – Нови Сад, 2003, стр. 75.

15 Књига пророка Захарије12: 2, 3, 9 и 14: 2, 6, 7, 12.

16 Х. Џ. Макиндер, Демократски идеали и стварност – Београд, 2009, стр. 95.

17 Исто, стр. 93.

21 Х. Џ. Макиндер, Демократски идеали и стварност – Београд, 2009, стр. 97, 98.

22 Молим, нека читалац баци само летимичан поглед на његову књигу Метафизика благе вести (Београд, 2011.) па ће видети да ни тамо нема ни речи о „метафизичком“ значењу пророчанстава која се односе на реку Еуфрат а која су пресудна, на шта указујем овде, за разумевање данашњег геополитичког тренутка и положаја Русије у њему.

23 Св. Јован Богослов, Откривење – 9: 13, 14, 15.

25 Апостол Павле, Тимотију II – 4: 3 („Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима;“)

26 О. Шпенглер, Пропаст Запада – Београд, 2010, стр. 509-569.

27 Смисао и значење појма consensus Шпенглер одређује овако: „…магијски човек свим својим духовним бићем јесте саставни део једног пнеуматичног „ми“ које је, спуштајући се са висине, једнако у свим припадницима. Као тело и душа, магијски човек припада себи самоме. Али, у њему борави и нешто друго, страно и више, и зато се он, са свим својим назорима и уверењима, осећа само као члан једног consensusa који као излив божанскога искључује сваку заблуду, али исто тако укључује и свако „ја“ које би процењивало. Истина је за тога човека нешто сасвим друго него за нас. Све наше методе сазнања које почивају на сопственом појединачном суду, за њега су лудило и заслепљеност, а научни резултати тих метода дело Злог (Лукавог) који збуњује дух и обмањује га у његовим намерама и циљевима“ (Пропаст Запада, стр. 546). Овде се, дакле, појам „consensusразуме у смислу који Генон придаје појму „резултанта“ између супстанције и есенције.

28 Исто, стр. 528.

31 О. Шпенглер, Пропаст Запада – Београд, 2010, стр. 529.

32 Ж. Бодријар, Савршен злочин – Београд, 1998, стр. 16, 26.

33 Ги Дебор, Друштво спектакла – Загреб, 1999, стр. 35, 41.

34 Мисли се на Четврту политичку теорију Александра Дугина – Београд, 2013. Овде је Дугин радикално ревидирао основе своје геополитичке теорије. Сукоб „Копно-Море“ потпуно је ишчезао, двојност је потиснута у други план, а уместо тога у први план избија „Вишеполарни идеал“. Уместо сукоба, сада се нуди суживот: „планета ће се појавити не као једна једина „екумена“… већ као неколико „екумена“, као неколико „васељена“, где ће у свом ритму… једни уз друге живети не једно „човечанство“ већ неколико њих. (стр.140-141) Под утицајем Харта и Негрија, Дугин сада говори о уравнотеженој коегзистенцији Империја: „у будућности се сасвим може разазнати атлантистичка „империја“ (са средиштем у САД), азијска „империја“ (са кондоминијумом Кине и Јапана), европска „империја“ у складу са шмитовском идејом) и најзад, евроазијска „империја“. (стр.151) Под „Империјом“ Дугин подразумева оно што је Карл Шмит дефинисао као „Велики простор“. А „Велики простор“ – каже Дугин – то је други назив за оно што подразумевамо под „цивилизацијом“. (стр.138) У основи, дакле, четврта политичка теорија Александра Дугина је пледоаје за један мултиполарни свет „мноштва цивилизација“ – „где ће полова бити исто колико и цивилизација“ (стр.140). Он види четири средишта („полова“), али није искључено да их буде и више. А зашто не десет? Са гледишта геополитике последњег времена, идеја о „вишеполарном свету“ није ништа друго него оно што нам је пројављено Откривењем: „И десет рогова, које си видео, то су десет царева, који царства још не примише, него ће област као цареви на једно вријеме примити са звијери. Ови једну вољу имају, и силу и област своју даће звијери. Ови ће се побити с јагњетом, и јагње ће их побиједити, јер је господар над господарима и цар над царевима; и који су с њим, јесу позвани и изабрани и вјерни.“ (17: 12, 13, 14).

35 Апостол Павле, Коринћанима I – 15: 51, 52.

36 К. Шмит, Норма и одлука – Београд, 2001, стр. 107 (Посебно одељак под насловом: Политичка теологија.)

37 Исто, стр. 107.

38 М. Елијаде, Свето и профано – Нови Сад, 2003, стр. 77.

39 У том смислу дужан сам да учиним једну напомену. Овај оглед није пука критика Александра Дугина него, пре свега, подсећање да је и он своју интелектуалну авантуру започео као следбеник Свете географије. Дугин је аутор једне сјајне књиге, Мистерије Евроазије (Београд, 2008.), али је, на жалост, све то „заборавио“ у својим потоњим делима. Тако, из перспективе Мистерије Евроазије, његова Геополитика постмодерне и Четврта политичка теорија делују као чиста профанација Свете географије.

40Ако се центар духовног живота у последња четири века непрестано премешта, онда се услед тога непрестано мењају и сви појмови и речи, и неопходно је подсетити се вишезначности сваке речи и појма.“ (К. Шмит, Норма и одлука – Београд, 2001, стр. 61).

41 Дословно то значи: „Сва земља Израела“.

42 Треба направити разлику између Јудаизма и Ционизма. Јудаизам је национално осећање Јевреја, а Ционизам политичка доктрина скривених центара моћи. Да би неко био ционист није неопходно да буде Јеврејин, то може да буде и Американац или Енглез који прихвата ционистичку доктрину о историјском праву Израела да окупира све арапске територије од Нила до Еуфрата; да на њима изгради своја насеља; да Јерусалим буде главни град тог Eretz Yisrael Ha-Shlema (Великог Израела) и у њему нови, обновљени Соломонов храм, као седиште у којем столује Месија (Mesiah), који ће бити врховни поглавар „уједињених светских религија“. По веровању хришћана, то ће бити Антихрист. (Деџал по веровању муслимана.)

44 GlobalResearch — Greater Israel“, The Zionist Plan for the Middle East.

45 Исто, стр. 3-4.

46 Исто, стр. 7.

47 Е. Тод, После империје – Београд, 2006, стр. 97.

48 Арсен Дарместетер, Талмуд – Београд, 2010, стр. 32.

49 Исто, стр. 48.

50 Исто, стр. 26.

51 Прва књига Мојсијева, 12: 1, 2 и 15: 18-21.

52 Четврта књига Мојсијева, 34: 3-12: „Јужни крај да вам је од пустиње Сина, уз међу Едомску, и да вам је јужна међа од бријега сланога мора на исток; и та међа нека се савије од југа к Акравиму и иде до Сина, и нека се пружа од југа преко Кадис-Варне, а отуда нека изиде на село Адар и иде до Аселмона; потом нека се савије та међа од Аселмона до потока Мисирскога и иде до мора. А западна међа да вам буде велико море; то да вам је западна међа. А сјеверна међа ово да вам буде: од великога мора повуците себи међу до горе Ора; а од горе Ора повуците себи међу како се иде у Емат, и та међа нека иде на Седад; и нека иде та међа до Зефрона, и крај нека јој буде код села Енана; то да вам буде сјеверна међа. А с истока повуците себи међу од села Енана до Сефама; а од Сефама нека иде та међа к Ривли, с истока Аину, и нека иде даље та међа докле дође до мора Хинерота к истоку; и нека се спусти та међа ка Јордану, и нека изађе на слано море. Та ће земља бити ваша с међама својим унаоколо.“

53 GlobalResearch — Greater Israel“, The Zionist Plan for the Middle East, стр. 8.

54 Дајана Џонстон: „Увоз израелско-палестинског сукоба у Европу је управо оно што раде већ годинама. Изгледа да је у Европи описивање сукоба као „рата између преживелих Холокауста“ и „исламских терориста“ сигуран начин да се јавно мнење мобилише у корист Израела.“Да ли је антисемитизам постао животна потреба Израела?www.intermagazin.rs)

55 М. Чосудовски, Увод у Greater Israel“: The Zionist Plan for the Middle East, стр. 2.

56 К. Шмит, Норма и одлука – Београд, 2001, стр. 64.

57 Борба за веру — Да ли је почео трећи светски рат – рат Гога и Магога.: „А шта је он довикнуо? – каже се у овом тексту – да је стратешко позиционирање Светског Калифата већ завршено и предухитрило војни одговор. Русија, као и увек, касни са позиционирањем.“)

58 Факултет за дипломатију и безбедност — А. Девјатов, Немачка се уздиже 

60 Исто, 16: 16.

61 Књига пророка Језекиља, 38: 15, 16, 18, 3, 4, 5, 22 и 39: 2, 4, 11, 12.

(Visited 1.416 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

16 thoughts on “Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

  1. Јадранка 12. децембра 2017. at 20:01

    Све похвале за господина Радета Јанковића!
    Он у свом маниру, богато, инспиративно, богонадахнуто, слаже последњу светску слагалицу, свестан њеног значења. Знајући да се ближи крај његовом труду, он све као да хоће свој посао да продужи, да деловима те велике светске слике пружи још мало ваздуха, још мало живота, не би ли се у међувремену појавила она малена, најмања честица сличица која би поправила коначну слику, која би јој дала лепоту. Јер је велика слагалица ружна, из ње извире сво могуће виђено и још невиђено зло.
    Свака истина има живот и пут Господа Исуса Христа – тако и ова наша, ова Радетова, ова светска, бива у тајности наговештена космичким знацима, благословена и, по благодати предата на суд онима због којих и постоји и који је разапињу.
    Изванредна анализа, али и синтеза светских и свесветских збивања!

    Одговори
  2. Тузор 13. децембра 2017. at 06:19

    Можда је за човека свиклог на поједностављивање појмова “рационално” и “ирационално” и на њихово оштро међусобно супротстављање (при чему се “ирационалном” придаје негативно значење реметилачког фактора у успостављању интегритета субјекта), понекад тешко да прихвати као истинито оно што нам саопштава Раде Јанковић. Сва стремљења и “велики циљеви” имају извориште у “ирационалном”, а ratio је ту да то схвати, прихвати и трасира пут ка њиховом остварењу. Тамо где се “рационално” насилно раздваја од “ирационалног”, а те одреднице посматрају искључиво као супротности, где се чини позитивна дискриминација у корист “рационалног”, а “ирационално” проскрибује као заостало и атавистичко, сваки подухват је осуђен на пропаст.

    Одговори
  3. sima 15. децембра 2017. at 13:23

    После првог читања, и размишљања о преносу истог на СА, ме опседа питање- такозване дистинкције појмова ЕСЕНЦИЈА и СУПСТАНЦИЈА?? Па то су синоними !! И онда се на основу тога, даље мисли..не разумам. …Зато и питам.

    Одговори
    1. Буковички 15. децембра 2017. at 15:51

      Ех… о томе би ипак морао са се изјасни наш аутор, ја Вам ту нѣ могу бити ни од какве помоћи. Ваљада је ствар у некој значењској танчини, обе су рѣчи латинске, можда нѣсу баш потпуне истозначнице? Ако то нѣје случај, нѣје му замѣрити – данас је најтеже мислити српски.

      Ја лично нѣ памтим да сам икад употрѣбио неку од те двѣ рѣчи ни у обичном разговору, камоли у тексту.

      Одговори
    2. Црна Мамба 17. децембра 2017. at 09:49

      Поздрав Симо!
      Сачекала сам да аутор одговори на постављено питање па бих да допуним оним што мислим а мислим да се разликовање ових појмова односи, не толико на суштину, колико на структуру. Појам супстанција се односи на грубо-структуралну материју која се може опажати чулима док се појам есенција односи на фино-структуралну материју која није толико згуснута и не опажа се чулима, али свакако делује у позадини.

      Одговори
      1. sima 17. децембра 2017. at 20:14

        Поздрав вама Свјета!!!

        Давно се чусмо. Грехота. Тврда сте глава. Грехота..-))) Не знам може ли се овде постављати ишта са ЈТ..да пробам , као поздрав https://www.youtube.com/watch?v=UXypkrUe4GQ&list=PLD56B70E285DD3411

        Најнајсрдачније,

        Одговори
        1. Црна Мамба 18. децембра 2017. at 06:12

          Хвала Симо. И Вама срдачан поздрав.

          Одговори
  4. Владимир 16. децембра 2017. at 19:51

    Занимљиво је да се и Лондон и Астана налазе на истој географској ширини 51°. Раздаљина између њих је око 5000км, док су подједнако удаљени од Јерусалима ~3600км.

    https://imgur.com/a/LQvK4

    Одговори
  5. РАДЕ 16. децембра 2017. at 21:58

    Пре свега, срдачан и дубоко искрен поздрав г-дину Сими који је у неколико наврата стао на моју страну, што чини и овом приликом на један другачији, али не мање вредан начин. Тако, наиме, разумем његову недоумицу. Мени се чини да ову недоумицу више изазива израз “супстанција” него “есенција”. Наиме, ови појмови могу да буду синоними само ако се израз “супстанција” прихвати у само једном од његових могућих значења. Да постоје и друга значења упућује нас, чак, и Вујаклијин лексикон страних речи и израза где се под одредницом “супстанција” (лат.substantia), под тач.2 каже: “твар, целина, материја неког тела уколико се посматра као састављено из неистоврсних делова (више хемијски, него механички)”. Мене је, међутим, на дистинкцију навео Рене Генон који у својем “Мрачном добу” (Градац, Чачак, 2008.) прави појмовну разлику између “есенције” и “супстанције”. Ту разлику он на више места појашњава у својој књизи и било би сувише захтевно да све то препричавам. Овде само укратко. Да постоји разлика између ова два појма, по Генону, то се види, каже он, и из хиндуистичког учења о двојности Purucha (Прадух) и Prakriti (Праматерија) -“или, да употребимо једну другу терминологију, двојност “есенције” и “супстанције”.
    По Генону: “Њих треба разматрати као свеопште принципе, будући да они јесу два пола свега појавног;” Дакле: два пола! Дакле: поларизовани, а не синоними! “Схваћени у овом релативном смислу – наставља Генон – и нарочито у односу на посебна бића, есенција и супстанција, све у свему, представљају ствар која је попут оне коју су схоластички филозофи називали “облик” и “материја”; али ми више волимо да избегнемо употребу ових последњих појмова, који, без сумње због једне, у том погледу, несавршености латинског језика, само нетачно оцртавају идеје које би требало да изразе.” (“Квалитет и квантитет”, стр.31) Под “супстанцијом”, дакле, овде, у тексту “Геополитика последњих времена”, подразумевам оне феномене који нису чврста материја али, будући да имају облик, меру, протежност – у овом случају “моћ” и “простор” – носе на себи такве атрибуте који их сврставају у категорију квантитативно одредивих ствари. Но, чак и кад бисмо израз “супстанција” прихватили у смислу “бит” или “суштина”, он још увек задржава извесне квантитативне, дакле “материјалне” одреднице. Рецимо: када се дефинише као “оно што је основ чега”; или као: “самосталан и трајан носилац несамосталних и променљивих појава” (Вујаклијин лексикон, стр.858) Зар “основ” не имплицира “темељ”, “фундамент”? Зар “носилац” не имплицира “носећи стуб”, “носећу конструкцију”? А све су то појмови који долазе из света “материјалне појавности”. Дакле, ја под изразом “супстанција” не подрзумевам суштину него појавни облик суштине. А суштину подводим под израз “есенција” – као ону невидљиву, бестелесну силу која је бит супстанцијалних појава; која одређује њихов облик, снагу, дејство, смер кретања – рецимо историје – док сама нема ни облик, ни меру, ни протежност јер испуњава читав простор. У тексту “Геополитика последњих времена” то су духовне силе: Дух (Свети Дух) и Злодух (Духови злобе у поднебесју). Дакле, да резимирам: што се мене тиче “супстанција” и “есенција” нису синоними, а разлика између њих је, у најкраћем, као разлика између етеричних уља и мириса – или: као разлика између замаха “лептирових крила” и олује која се надвила над човечанство.

    Одговори
    1. sima 17. децембра 2017. at 20:28

      Поштовани, само да се јавим, јер, видех, управо да ме је Драган обавестио на СА. Тренутно сам у послу, покушаћу касније да се јавим. Хвала вам на одговору, и управо зато, јер се ради о суптилностима/ које никако нису баналне/ дозволите да ..не журим сада , брзински, са одговором. Време, бар имамо..-))

      Поздрав,

      Одговори
      1. sima 18. децембра 2017. at 00:16

        Хе, па види сад коментар ми још није ни одобрен..добро, како и рекох имамо времен. У међу времену, шта мислите.о овим рецимо “јасновидцима” ? Исламским наравно.

        https://www.youtube.com/watch?v=-qZ072SpeIc

        Одговори
  6. РАДЕ 18. децембра 2017. at 22:20

    Претпостављам да је ово питање: “шта мислите о овим (исламским) “јасновидцима”? – упућено мени. У сваком случају осећам се “прозваним”, а ако грешим, молим да ми се опрости. Дакле: што се мене тиче, ја сам на ово питање одговорио још 2013.год. када сам на сајту “Фонд Слободан Јовановић” (који је у међувремену угашен) објавио оглед под насловом “Између Алаха и Молоха”. Касније, 2015.год, овај оглед је у ушао у садржај моје књиге “Глуво доба” (Издавач: “Духовни луг” из Крагујевца). Било би добро, ако можете, да нађете и прочитате овај текст, а још боље целу књигу јер ћете из ње видети и шта мислим о Молоху Запада и како видим православну наду у наступајућим временима. Тамо ћете видети још, да сам о питањима које покреће Имран Хосеин размишљао и писао много пре него што се он појавио на овим просторима. Зашто је то тако? Уместо одговора цитираћу Вам речи моје драге пријатељице, Јадранке Сучевић Лајовић, иначе изврсног писца чаробних књига, која из уста једног својег јунака овако проговара: “Ви, Срби сте склони да имате велике идеје којих се стидите, а када оне исте дођу обрађене и прерађене као ехо из осталог света, онда их прихватате као своје, и често се представљате лажно.” (Сентандрејски голуб, Сремски Карловци, 2006.)

    П.С. Текст “Између Алаха и Молоха” биће ускоро објављен у 3. броју часописа “Идентитет” који уређује г-дин Иван Петровић. Колико знам, часопис се објављује на његовој фејсбук страници. Што се тиче књиге, уколико не можете да је нађете у продаји, пошаљите ми Вашу адресу, г-дине Симо, имам још пар примерака, радо ћу Вам поклонити један.

    Одговори
  7. Jadranka 19. децембра 2017. at 17:14

    Супстанција и есенција, материја и дух, подједнако се налазе у крви. ДНК анализом и новим сазнањима о води, рекло би се да у крви Човека има свега чега је одувек било.Неко би рекао да је сва крв иста и да нема никакве разлике између оне која тече у белом, црном, црвеном, жутом или било ком човеку. Али, није иста. ПОСТОЈИ ОНА КОЈА ГОРИ И ОНА КОЈА СЕ ГАСИ. Између те две ватре је ничија земља. Ми смо сад на тој земљи. На чвор земљи у чвор времену.
    На опасној оштрици недоречености и недоследности подвргавамо се мучеништву двају супротстављених и на око непомирљивих стања духа и свести: митског и савременог. Мирећи их и доводећи у раван на којој је све могуће свести у “логично” и “научно”, требало би да будемо опрезни. Јер није свеједно ако имамо у виду да у својим рукама тренутно држимо судбину наших предака и судбину наших потомака.
    Истина се не може сакрити нити се њоме може играти. Набачена нам је трострука омча времена око врата и мислимо да смо само ми они који решавају судбину света. Али то је опсена, варка којом се човек чува ништавила и безвредности. Те тако и ова наша преписка, предивна и прекопотребна, говори о једном: ЧОВЕК СЕ НИКАДА НЕЋЕ НАСИТИТИ ОДГОНЕТАЊА И ДОСЕЗАЊА.

    Одговори
  8. Дамир 28. априла 2018. at 22:09

    Између осталих занимација,геополитика ми је вишедеценијска занимација,па тако и наиђох на овај необичан текст. Иако објављен прије 4 мјесеца,није изгубио на актуелности,па ћу се и осврнути на дотакнуте теме,али мало више на критички начин.
    1. Пратећи ситуацију и код нас и на Блиском истоку,али и широм свијета,ја мислим да је главни покретач свих ратова ипак профит. Ни у једном моменту нисмо могли уочити било какав “божији интервеционизам”. Тога једноставно нема.
    2. Дуализам који постоји свуда у свемиру на разне начине постоји. Предмет нашег интересовања је дуализам добра и зла и ту се слажем са вама по питању његовог значаја. Проблем је како да разликујемо шта је добро а шта зло? Ми мислимо да када нешто радимо, радимо то за неко добро. Сиријци када се бране од америчких напада,као и од терористичких хорди,сматрају да раде нешто добро. Али и терористи као и Амери мисле да раде нешто добро када се конфронтирају са САА и Русима. Мислим да ћемо најлакше препознати шта је шта,ако прихватимо да је добро на страни живота,а зло је све оно што убија живот. Терористи су зато сигурно утјеловљење зла,као и они који их подржавају. “Дрво ћете препознати по његовим плодовима!” Споменусте апостола Павла. Да ли је он заиста позитиван лик? Сви знају да је био масовни убица док се звао Савле. Онда се тобоже просвјетлио?! Да ли је заиста тако било или је вук промијенио длаку,али не и ћуд? Ап.Павле је волио да спаљује књиге и наређивао је својим ученицима да то исто чине. Неколико стотина година касније,ваљда инспирисани његовим учењем,хришћани су до темеља спалили Александријску библиотеку. Шта још можемо сазнати о Павлу? У његовим посланицама имамо неке назнаке…
    “Rimljanima 3,7 Jer ako je istina Božja po mojoj laži još većma zasjala na slavu njegovu, zašto još i ja kao grješnik da budem osuđen?”
    “1. Korinćanima 9,22 bijah nejakima nejak da nejake steknem. Svima bijah sve da pošto-poto neke spasim.”
    “2. Korinćanima 12,16 Ali neka! Ja vas nisam opterećivao, nego, “lukav” kako jesam, “na prijevaru vas uhvatih”. Значи лажов и преварант,а да ли је убијао пагане,тј.људе другачијих вјерских убјеђења,то засад не знам.
    3. и 4. Мислим да придајете превелики значај у духовном смислу том простору тзв.Свете земље. Историјски јесте веома динамично подручје,али то је све. Говорити да су се тамо одиграли најважнији свјетски догађаји није ни близу истини. Оно што јесте значајно,то су палеоконтактни детаљи на које наилазимо и то се спомиње у Библији и то би требао бити јак мотив за истраживаче. Требало би расвјетлити ко је ту био,шта је ту тражио,шта су заиста тражили од људи које су ту затекли. Они су,неуки какви су били,то протумачили као сусрете са Богом,божанским бићима или небеским бићима што је и нормално с обзиром да нису технички били упућени као ми данас. Мало је ненормално да ми данас не схватимо о чему се ради.
    5. “Четири „анђела“ већ стоје свезани „код велике реке Еуфрат“. То су четири духовне силе материјализоване у облику Русије, Турске, Ирана и Америке.” -Има још тих “анђела”: Израел,Енглеска,Француска, Сауди Арабија-Катар…
    6. Многи ти “анђели” желе уништење Дамаска,на првом мјесту Израел,међутим,ту су Руси тако да не вјерујем да ће од тога бити ишта…
    7. Сви ти вјерници некога и нешто ишчекују већ 2 000 година и увијек је то било само још мало и ово су задња времена,а у међувремену владари свијета завршавају своје послове док неук народ гледа у нејасну,магловиту будућност и нешто ишчекује.
    8. Ту се слажем,осим опаске да се ради о простору истинске духовности.
    11. Шта хоће пророк Језекиљ и “јасновидац” са Патмоса да кажу? Да ће “Бог” помоћи Израелу и побити Русе,Иранце,Сиријце и друге? Код Библије је проблем у томе што свако може да ју тумачи и извлачи из ње шта год пожели. Ја,читајући доживљаје пророка Језекиља,могу да закључим да његов бог користи транспортна средства некакве веома напредне технологије и да је биће,са којим он комуницира и које назива богом,од крви и меса као и сви ми. И могло би се и закључити да то биће није чак ни добронамјерно!
    Толико од мене! Поздрав!

    Одговори
    1. Ђорђе Радојичић 28. септембра 2022. at 19:42

      @Дамир, дечко, залуто си сам у себи

      Одговори
    2. MUJO, MUZ OD FATE 29. септембра 2022. at 21:57

      Posto sam sve ovo sto si napisao procitao, sad cu da te ispravim, jer si strasno zabrljao.

      1. Nikada u istoriji nije bilo ni jednog rata, da u njegovo osnovi nije bio religiozni sukob. Ovi zadnji ratovi su religiozni ratovi, gdje se sukobljavaju satanisi (Judeisti i masoni) sa Hriscanima i djelimicno sa muslimanima. Svi oi ratovi su u funkciji stremlje Jevreja da urede svijet na taj nacin da njihov Mesija sto prije dodje. Profit je samo nus produkt, religioznog rata. Satanistima novac treba da bi svoje religiozne ciljeve sto prije ostvarili.

      2. Sto se tice dobra i zla, dobro je ono sto Bog rece da je dobro, a zlo je ono sto Bog odredi da bude zlo.
      To saznanje nam je zapisano ne samo u Crkvi, nego i u savjesti. Tako da nije nikakav problem da shvatimo da je ISIS zlo, naprimjer.
      Sto se tice apostola Pavla, ti ne smijes da Sveto Pismo i poslanice tumacis sam, po svojoj paloj prirodi, nego morasd da se drzis Svetog Predanja, gdje su sve poslanice rastumacene, tako da nemas potrebe a sebi tupis mozak, sa tvojim duhovnim kerefecima.
      Opusti se i uzmi citaj tumacnje Svetih Otaca, pa vidji, kako je to Duh Sveti protumacio.

      3 i 4. Logikom i razumom palog covjeka se boh ne moze prepoznati, nego se on prepoznaje srcem.
      Isto kao sto srcem jedan Hriscanin prepozna boga, tako srcem jedan mason prepozna satanu, pa onda ide na seanse u masonsku lozu, ili meditira zajedno sa nekim satanizovanim indijskim guruima, koji uce isto ovo sto ti ucis.
      Sto se tehnike tice, vjerujem da si mnogo citao prelijescenog Denikena, koji te je sa svojim supljim teorijama dobro zajebao.
      Ti naivan i neiskusan, primio si njegove nabuloze.

      5. Rekoh ti jos jednom, da se ne smije svojom palom prirodom, tumaciti Sveto Pismo. Otkrovenje se n isu usudjivali cak ni sveti da tumace a ti mislis da si sve pogodio.
      Uostalom, neki sveti nisu uopste priznaval Otkrovenje i u ckrvi se nikada n cita.

      6. Ovdje ti vjerujes, pa moglo bi tako bit, al ne mora bit.

      7.Tako je, istinu zboris.

      8. Ako podjes jednog dana u svetu Zemlju, shvatices da je to misticno mjesto gdje se resava sudbina covjecanstva, da je to mjesto gdje je Bog hodio i da je to misticni centar svijeta.

      11. Ne znam gdje su ti brojevi 9 i 10, ali neka sad.
      Posto Bibliju svako moze da tumaci kako hoce, onda je Bog zaranio da se ona tumaci kako ko hoce, nego je Biblija dio svetog Predanja, nju je ljudima dala crkva Bozija i uz to dala je tumacenje biblije, da ljudi ne bi tupili sebi mozak i sami je tumacili, svojom gresnom i palom prirodom, koja nije u stanju ni priblizno da tumaci Rijec Boziju.
      Zato se tebi pricinjavaju leteci tanjiri i ostala motorizovana sredstva neke napredne civilizacije iz tamo neke galaksije, isto kao sto se to priinjavalo Denikenu.
      Moram ovom prilikom da te obavijestim, da ne postoje nikakve druge planete osim nase, da nema nikakvih galaksija, da je zemlja ravna i da nikakav svemir i svemirske letilice ne postoje.
      Postoje nebeske kocije, ali one sigurno ne rade na kerozin, niti lete u svemir, nego lete prema nebu, koji je iznad svoda nebeskog, odnosno kupole i to onda kada Gospod otvori nebo.
      Doduse postoje i ostala bica, nedobronamjerna, koja mogu da materijalizuju letece tanjire i svemirske brodove i ona se zovu demonima, i zive u podnebeju, prostoru izmedju zemlje i neba, ispod svoda nebeskog. Drugi demoni su ispod zemlje a neki su sa nama na zemlji.

      Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *