Раде Јанковић: СВЕТИ САВА СРБСКИ – Бедем православља према демонизму Запада и Истока

Ево где лежи мудрост: ако између два воденична камена подметнеш зубе – сломићеш зубе! Ако пак убациш шаку пшенице, добићеш – шаку брашна!


Раде ЈАНКОВИЋ

Увод

Дилема да ли смо ми, Срби, Исток на Западу или Запад на Истоку ни до данас није разрешена. Тридесетих година прошлог века, које по много чему подсећају на ово наше време, ава Јустин Ћелијски је писао: „Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света, између две културе, између Истока и Запада“[1]. По њему, ми Срби живимо „на оштрици мача“ – а то није удобно! – зато морамо да се определимо: „на Исток или на Запад?“ Готово истовремено, Св. Николај Жички је писао: „Ништа није несносније него налазити се између“. Јер тада личимо на Буридановог магарца, каже овај светац, који липсава од глади између два пласта сена, неспособан да одлучи за који да се определи. Зато „Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између“. Треба да се уздигнемо изнад, закључује Св. Николај – „Изнад Истока и Запада“[2].

       Па шта смо онда ми Срби? Да ли мост? Да ли провалија? Да ли бедем?… Ова дилема није само политичка, ни културолошка, ни цивилизацијска, него је пре свега животна. Она се тиче сваког појединца подједнако као и целог Србског народа, његове будућности, самобитности и самоодржања. Само што се данас ово питање стоструко усложнило, те је добило карактер судбинског избора, од којег зависи опстанак сваког православног Србина и Србства као једне етничке и православне целине. Тренутно, Срби су као народ изложени истим нападима и искушењима као у време Светог Саве. Може ли нам искуство стечено тада послужити и данас? И не само нама, Србима, него и читавој православној васељени. То је теза овог огледа.

       Тражи се, дакле, одговор на питање: како сачувати предање у демонском оружењу тзв. Новог светског поретка? Србски народ и светосавље – православље специфично србске боје и укуса – развило се и одржало у процепу између два „воденична камена“: демонизма са Запада и демонизма са Истока. На сликовит начин ову неугодну позицију изразио је и Меша Селимовић у роману Дервиш и смрт. „Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо… Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену“[3]

Демонизам са Запада

       Погрешно је мишљење да је Запад свој идентитет стекао одвајањем од једне Свете Саборне и Апостолске Цркве на Истоку. Свој идентитет Запад је изградио током тзв. Крсташких ратова, у додиру са синкретизмом Леванта и Блиског истока. Раскол из 1054. године био је само громка објава Рима да је сазрела одлука, да Запад крене у потрагу за самим собом. У геополитичком смислу то је значило да је Запад одлучио да насупрот Константинопољу изгради други геополитички пол са центром у Риму. Био је то ризичан, али исплатив потез.

       У то време Запад је био у хаосу и безнађу. Ватикан је таворио на маргини друштвених збивања, очајан због своје немоћи и немоћан да измени свој очајан положај. Један хроничар тога доба, Виљем од Тира, писао је: „У скоро свим деловима земље, вера је пропала. Међу људима више не влада страх од Господа. Правда је нестала и међу народима влада насиље. Преваре и издаје су се надвиле над свима. Врлине су нестале јер су бескорисне. Уместо њих сада влада зло.“[4] Али у наредних два века, од Првог до Четвртог крсташког похода, Запад ће отети и прогутати све што се у култури, уметности, науци, књижевности и филозофији, дало отети или прекопирати на простору Палестине, Либана и Сирије.

       Све до раскола из 1054. године Запад је у културном и цивилизацијском погледу био колонија Ромејског царства. То признају чак и они који нису наклоњени тзв. „Византији“. Један од њих је и Саломон Ренак. „Чак се ни европски Запад није отео овом утицају – вели овај професор уметности – јер Византија са својим богатством, са својом разгранатом трговином, са својим споменицима који блештаху златом и стаклом, беше предмет дивљења и жеља западњака све до прве зоре ренесанса у Италији“[5]. А није да се нису трудили да достигну тај ниво. Али узалуд! Ништа од ромејске културе и цивилизације није се примало у њиховим рукама. Након крунисања за цара „Светог римског царства“ 800. године Карло Велики је отишао до Равене. Тамо је у цркви Сан Витале видео монументални мозаик цара Јустинијана и царице Теодоре са свитом, одушевио се и пожелео да у својој престоници у Ахену сагради копију ове цркве. Сакупио је најбоље мајсторе и занатлије тога доба. Мермерне стубове допремили су из „Византије“ јер у тадашњој Европи још није било руке вичне овом занату. Па ипак! Резултат је био поражавајући. „Његов главни архитект, именом Ото из Метца, није савладао сложеност старије зграде“[6] – признаје Кенет Кларк.

       Потрага за идентитетом на Западу довршиће се као агонија која још траје, у облику који је Освалд Шпенглер дефинисао као фаустовска слика духа у култури и цивилизацији Запада.[7] Из те слике обликовала се и душа човека на Западу. За Шпенглера душа је имагинарно душевно тело које „није никад било нешто друго него веран одраз лика у коме сазрели културни човек сагледава свој свет“[8]. Кад каже „душа“, Шпенглер нам заправо разоткрива идентитет западног човека. Будући да је веран израз фаустовског духа, идентитет се овде препознаје као нека врста повратне спреге између лика и његовог одраза у огледалу: ја сам оно што видим, мислим и осећам о свету који ме окружује. Али то истовремено подразумева значење: ја сам у средишту света који ме окружује! Тако откривамо да је антропоцентризам у корену западњачког идентитета, као и све оно што је из антропоцентризма изникло: индивидуализам, егоизам, хедонизам, папизам…

Споменик Светом Сави у Грачацу. Рад вајара Ивана Марковића (2020).

Нихилизам разарања

       Одлучујући тренутак у формирању идентитета на Западу био је ипак онај, када је воља изједначена по вредности и значењу са појмом моћи. Овај изум приписује се Ничеу – мада погрешно! – јер процес изједначавања воље и моћи може да се прати најмање пет векова уназад, све до првих корака италијанске „Ренесансе“. Ниче је само уочио тај процес и дао му финале које је са православне тачке гледишта чист промашај. Али, његови дубоки увиди у кризу идентитета на Западу и данас су актуелни и подстицајни.

       Ниче је први јавно проговорио да је нихилизам у корену идентитета на Западу: „вера у категорије разума узрок је нихилизма – ми смо мерили вредност света према категоријама које се могу само применити на чисто фиктиван свет[9]. Од тог доба па до данас нихилизам на Западу је еволуирао у правцу онога што је Ниче препознао као потребу за разарањем. „Нихилизам – каже Ниче – није само размишљање о узалудности, и није само вера да све заслужује да пропадне; него ту човек сам узима ствар у своје руке, сам разара…“[10] Назовимо ово нихилизам разарања[11].

       Крајња последица овог нихилизма је тријумф воље. Воља, ако није зауздана разумом, постаје дивља стихија. Као систем који одриче вредност свим вредностима, нихилизам се окренуо против својег „господара“. (Не и против „творца“ јер је његов творац „Господар таме овога света“!) Зато је нихилизам данас дошао у фазу када разара и сáме темеље идентитета на Западу: антропоцентризам и вољу за моћ. Више нико на Западу не верује искрено у повлашћено место човека, у његову уникалну вредност. Не верује ни у вредност моћи, будући да хиљаде нуклеарних бојевих глава више никоме не могу да донесу предност. Какав ће бити одговор човека на овај нихилизам разарања? Од тога зависи будућност човечанства.

       Запад и овога пута предњачи у погрешном правцу: уместо вере у духовне вредности, нуди нам се вера у вредност технике. Човек ће бити у средишту света само у мери у којој је могућа његова технолошка преправка, као бели миш који је у „средишту“ експеримента. Човек треба да постане киборг: биће састављено од природних и вештачки створених делова тела. Шта ће тада бити са његовим срцем и душом? Да ли ће тада срце и даље бити природни орган и средиште људске душе, или механичка направа која само пумпа крв? Православље ћути и не нуди своју алтернативу. А управо су православни позвани да питају: шта ће тада бити са људском душом? Да ли ће киборгу уопште бити потребна душа или ће бити довољна само енергија литијумских батерија?

Демонизам са Истока

       У доба када је Запад започео своју потрагу за идентитетом Ромејско царство беше највећа, најбогатија и најмоћнија империја у целом тадашњем свету. Константинопољ је био један од најлепших градова, престоница православне империје, средиште света – „Око васељене“. Ево како су га видели дивљи Нормани са Запада. „Сада треба да знате да су они који никада до тад нису видели Константинопољ гледали у њега врло помно, будући да нису ни сањали да на свету постоји тако богат град; запазили су високе зидине и моћне куле које су га окруживале, и богате палате и величанствене цркве, којих је било толико да нико ко их није видео сопственим очима не би поверовао; заглéдали су град уздуж и попреко, град који је превазилазио све њима до тада познате“[12].

       Унутар тих тврдих зидина и високих одбрамбених кула одвијао се свакодневни живот као што се и данас одвија у мегаполисима попут Њујорка, Париза, Шангаја или Токија. „На његовим тржницама, правом средишту цивилизованог света – пише знаменити француски историчар Шарл Дил – стицали су се и мењали производи свих земаља. Руке цариградских занатлија израђивале су све скупоцене ствари за које је знала префињена раскош средњег века. Кроз његове улице кружила је шарена и хучна гомила, у сјајном и живописном оделу, тако раскошном да, по речима једног савременика, сви изгледаху као краљевски синови. Његови тргови, окружени палатама и аркадама, били су пуни ремек-дела класичне уметности“[13].

       Али, у тој раскошној и бучној ромејској цивилизацији већ средином VI века почиње да се назире извесни дуализам који ће временом само да расте и да се умножава, све док није нарушио духовну равнотежу ромејског друштва до тачке расцепа, што ће бити и главни узрок пропасти Империје. Са једне стране читава галерија светих отаца који циглу по циглу, какмен по камен граде „Тврђаву православља“; са друге стране писци који оживљавањем неопаганизма подлокавају темеље ове грађевине. Са једне стране званично прихваћено православно учење о кротости, трпељивости, беспристрашћу, смиреноумљу, целомудрености; са друге стране сјај, раскош, богатство, расипништво, угађање стомаку и ниским страстима[14]. Са једне стране верска ортодоксија утемељена на светоотачком предању коју подупире монаштво и црквена јерархија; са друге стране профанација књижевности, науке и свакодневног живота, која прикривено, или чак отворено, одступа од православне ортодоксије, подржана од највиших друштвених слојева. Ромејско царство није ни покушало да истера из својег срца „стоглавог демона среброљубља“, како каже Св. Јован Лествичник. А управо кроз ту пукотину у православну екумену увукао се „Господар таме овога света“. „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Не можете служити Богу и мамону“[15]. А Св. Јован Лествичник додаје: „А ко каже да има и једно и друго обмањује себе“[16].

Константинопољ у Нирнбершком летопису Хартмана Шедела, штампаном 1493 у Нирнбергу, стр. 249.

Субверзивна  профанација

       Ромејско царство, додуше, никада није постало империја „Господара таме овога света“ али је до краја својег постојања живело са њим, као што болестан човек живи са својом болешћу. Званично, црква је анатемисала блуд и прељубу и благосиља брачни живот и верност супружника до гроба. Незванично, световне власти показују немоћ да искорене блуд и проституцију. Према историчару Прокопију, царица Теодора наредила је да се са улица и из јавних кућа покупе све блуднице, њих око 500, и затворила их је у један манастирски комплекс с друге стране Босфора, али многе од њих су извршиле самоубиство скачући у море, каже Прокопије, зато што нису могле да се одрекну својег занимања.   

       Читав један литерални правац еротске поезије и приповедања на еротске теме цвета у Ромејском царству насупрот богословљу које удара темеље православној догматици. Песник Нон из Египта ставља себе у позицију воајера, и из те позиције описује чулне дражи античких богиња и нимфи, као и љупке дечаке и девојчице који се купају наги. Кад се не купају шетају у провидним веловима који мало тога скривају. „Смерна Артемида при том скупља ноге, друге се око тога мање труде“[17]. Павле Силентарије преферира зрелије жене[18], а песник Агатија блуднице[19]. Поред Романа о Александру и Повести о Варлааму и Јосафату, најпознатији роман позног доба био је Књига о Синтипи Филозофу. То је једна омнибус-књига састављена од прича отворено еротског садржаја. „Ту је једна жена која се упушта са двојицом мушкараца, непосредно с једним па с другим, и онда види како јој се муж враћа кући… једна сводница са успехом примењује све своје вештине; у некој крчми мушкарци чекају као у заседи жене које пролазе тим путем…“[20] Овај роман преведен је са сиријског језика и први пут преписан у Константинопољу у XI веку. Био је радо читан, о чему сведочи чињеница да је преписиван све до XVI века.

       Историчар Зосим, писац Нове историје (Νέα ίϭτορία), која се довршава 410. годином после Христа, заступа једну офанзивну антихришћанску позицију, тврдећи да је „Римска империја“ пропала због напуштања старих богова. То није сметало чак ни славном Фотију да се позитивно изрази о њему. Тако је овај спис доживео да буде преписиван у XI веку, па и касније. Последњи препис датира из 1490. год. и рађен је за Лоренца Медичија.        Ништа мањи утицај није имао ни филозоф Прокло, који у спису о вечности света отворено напада хришћанство и пева химне старим боговима. Његов спис Основи теологије (Στοιχείωϭις ϑεολογικη), нека врста неоплатонске теологије без Исуса Христа и Светог Тројства, преписиван је више пута у XII и XIII веку. Филозоф Георгије Гемист Плитон био је следбеник веровања у „бога сунца“ и иницијатор обнове ове неопаганске теологије чији је зачетник био цар Јулијан Отпадник[21].

Растко

       У таквом историјском, геополитичком и цилизацијском окружењу искорачио је млади Растко у тишину манастира. Тиме је против себе и својег народа окренуо гнев „Господара таме овога света“. Од тог доба ми се више не боримо само снагом својих мишица, него и снагом своје вере. Не ратујемо више само „против крви и тијела“ него и против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“[22]. Па и данас, када је дошло до тектонских поремећаја у односима великих сила, до померања геополитичких средишта, сенка која је висила изнад наших предака пре осам векова виси и изнад наших глава. Иста дилема стоји пред нама и данас, као пре осам векова: „Царство небеско“ или „Царство господара таме“?

        После једног дугог ноћног бдења, пред зору, кад су војвода и војници које Стефан Немања беше послао по њега, Растко је примио монашки постриг. О томе Теодосије Хиландарац пише: „И кад је осетио да су заспали, божанствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узађе на велики пирг у манастиру. Затвори га за собом…“ Растко заблагодари Богу што га је подигао, речима псалмопојца Давида: „Вознесу тја, Господи, јако подал мја јеси, и не возвеселил јеси врагов мојих от мње.“ (Узвисићу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси дао непријатељима мојим да ме победе. – Псалам 29: 1)[23] „А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава.“[24] Ово се саврши по Божјем допуштењу године 6701. по старом календару, индикта 4, за владавине распусног цара Исака Анђела II.

       Растково бекство у манастир било је један избор. Требало би да то буде његов лични избор, али било је заправо избор који ће определити судбину читавог српског народа. Ако је до тада и било колебања – а било је![25] – од тог доба престала су сва колебања: српски народ ушао је у орбиту „Православне васељене“. И то баш у тренутку када се између два гиганта, православља и папизма, Рима и Константинопоља – Запада и Истока – захуктавао сукоб који на различите начине траје све до наших дана. Оштрица светосавља брусила се тако између два камена. Између нихилизма са Запада и профанизма са Истока. Ове силе никада нису водиле истински духовни рат између себе. То је разумљиво када се зна да: „Свако царство које се раздјели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздјели сам у себи, неће се одржати“[26]. Зато ове силе и данас покушавају да се уједине. Екуменизам је нови облик њиховог јединства.

Свети Сава мири браћу. Фреска из цркве Светог Саве у селу Грачац код Врњачке Бање

Монах Сава

       Истински духовни рат са демонизмом водило је само православље. И ту је Свети Сава понајвише показао сву своју духовну снагу, мудрост и вештину. Као какав архистратег ратовао је на два фронта: против демонизма латинске јереси са Запада и против профанизма ромејске културе са Истока. На западни духовни фронт Свети Сава је истурио своје најјаче снаге – монаштво. Знајући да је манастир без монашког правила и без игумана као лађа на узбурканом мору без крме и кормилара, Свети Сава потруди своје умне силе да уреди монашки живот добрим законима и душекорисним саветима: „свако који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда“[27].      

       А све утврди као какав бедем са десет кула. Поред две постојеће епархије, рашке и призренске, Свети Сава основа још осам нових: зетску, хумску, дабарску, моравичку, топличку, жичку, будимљанску и хвостанску. А од њих, пет постави на прву линију духовног фронта, према Угрима и Латинима, одакле је долазила највећа опасност. „У манастирима сабираше зборове инока – каже Теодосије Хиландарац – и предаваше им да држе уставе законске и службе црквене“[28]. Постави игумане и епископе и даде им монашко правило – Студенички типик – који ће постати образац за све средњевековне српске манастире. И одреди да седишта епархија буду у манастирима: за зетску епархију у манастиру Св. Архангела Михаила на Превлаци, за хумску у манастиру Св. Богородице на Стону, за дабарску у манастиру Св. Николе на Лиму, за моравичку у манастиру Св. Ахилија у Ариљу, за будимљанску у манастиру Св. Георгија у Будимљу, за топличку у манастиру Св. Николе у Куршумлији, за хвостанску у манастиру Св. Богородице у Пећи, за жичку у манастиру Жича[29].

       Тада приону овај благочестиви и христољубиви муж да уреди унутрашњи духовни и световни живот у Српским земљама. Кад се доврши црква у Жичи, „заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима“[30]. Тада се окупи сва српска господа, велика и мала властела, ипати, војводе, сатници и тисућници, и сви монаси, игумани и епископи, и сав народ са свих српских страна. И Свети Сава узе те саврши „у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима“[31]. Па „узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог Жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског“[32]. И све се ово саврши на празник Христа Спаса у манастиру Жичи, године 6728, у двадесет трећој години од ступања на престо Стефана Првовенчаног[33].

       Сутрадан, наставља Теодосије, Свети Сава нареди да се опет сви сазову у цркву. „Кад су се епископи и благородни и сав народ сабрали, свети архиепископ седе са самодршцем братом, и отворивши богоречита света своја уста“ поче да проповеда и рече: „Хоћу да међу вама извршим обновљење свете, истините, божанствене вере Оца и Сина и Светога Духа… Хоћу, дакле, да исповедањем вере сви покажемо како верујемо“[34]. Тада их поучи Символу вере,који сви углас поновише три пута за њим: „Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. И све тако, став по став. Онда их позва да прихвате „све свете саборе светих отаца сакупљених по временима и местима ради утврђења божанствене православне вере“. А они рекоше да прихватају. Затим их поучи да поштују и целивају свете иконе и часни крст; да поштују цркву, света места и свете сасуде; да верују у свету тајну причешћа и да је вино „сама пречиста крв Христова“ а хлеб „само пречисто тело Христово“[35].

       „А оне који су исповедали јерес – вели Теодосије Хиландарац – задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашења у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте. А крштене у латинској јереси, такође са претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедили образац вере, и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свим чулима и да буду верни са нама“[36]. И нареди епископима да и они тако чине. Тако Свети Сава баци семе предања у пукотину између два поменута „воденична камена“. Ево где лежи мудрост: ако између два воденична камена подметнеш зубе – сломићеш зубе! Ако пак убациш шаку пшенице, добићеш – шаку брашна! Сврдло буши камен, али „тиха вода брег рони“!  

Свети Сава

       А ево шта је чудо Божје. Православље је преживело пропаст Србске државе; светосавље је преживело спаљивање моштију Светог Саве. Јер, постојање не стоји на видљивом, тварном и опипљивом, него на ономе што је невидљиво и неопипљиво. На чему Земља стоји? И месец, и сунце и звезде… „Све у свему – каже преподобни отац Јустин Ћелијски – невидљиво је срце видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око видљивог“[37].

       Кад су Турци 1594. године на Врачару спалили мошти Светог Саве, чинило се да су заувек одлучили од њега не само православну српску рају, него и оне Србе који су прешли у ислам, али су задржали поштовање према Светом Сави, наслеђено од својих православних предака[38]. Узалуд им беше труд. Свети Сава је наставио да сија својим небеским сјајем исто као и пре, само више не у кивоту него у срцима верног народа – јер „темељ свега видљивога јесте нешто невидљиво“[39]. А управо је то невидљиво најјача сила света. Невидљиво је добро, али је видљива доброта. Невидљиво је зло, али су видљиви злочини. Невидљив је и „Господар таме овога света“, али је видљиво његово царство на земљи.

       Велика је мудрост потребна да се створи нешто велико и лепо, а од свега најважније је знати шта треба да се одбаци. Држећи се поуке Светог апостола Јована Богослова – „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога“[40] – Свети Сава пажљиво бира какво ће духовно јело да зготови својем народу и отечеству. Као уздржљиви монах, он са богате трпезе ромејске културе и цивилизације узима само ону једноставну, здраву и неопходну духовну храну. Али, он није пуки кописта, него обазриви и умни редактор. Умео је свему да измери праву вредност и према свему да заузме критичку дистанцу. Држећи се тога, србска средњевековна уметност и култура заблистали су у пуном сјају непатворене светлости – тада и никад више! – што нам подиже углед чак и код оних који то никако не желе да признају. Зато фриволни романи и ласцивна ромејска поезија нису нашли следбенике у српској средњевековној књижевности. Ништа од онога што сам напред навео није се преписивало у средњевековној Србији, ни љубавни романи Хелиодора из Емесе (Етиопијске приче), ни еп извесног Колута из Египта (Отмица лепе Јелене), ни Аристентов „еротски епистолар“ (Педесет писама), ни еротска поезија Агатије и Павла Силентарија.

       Чак ни световни филозофи, као Платон, Плотин или Аристотел на пример, који им беху на дохват руке, оставише наше благородне и добродетељне претке хладним и равнодушним. Следујући речима Св. Григорија Паламе који вели: „Испитујући природу чулног, ови људи дођоше до извесне представе о Богу, али не оне која је достојна Њега и која је у складу са Његовом блаженом природом. Њихово ‘поремећено срце помрачено’ је сплеткама лукавих демона који их поучавају“[41]. Зато се преводило и преписивало, јер се радо читало, ромејско мудрословље: дела Св. Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина, Св. Григорија Паламе… Преписивало се и неговало само оно што умножава благоверје и добротољубље: типици, минеји, требници, октоиси, апостоли и житија светих. Наши средњевековни духовници и властодршци беху озбиљни људи – не као данас! – нису се поигравали са вером и нису се обмањивали да могу имати и једно и друго: и духовно узрастање у Богу и профана задовољства између две молитве Богу.

       Знајући да држава пропада без добрих закона, Свети Сава потруди своје измучено тело и са грчког на старословенски језик преведе Номоканон, што се на српском језику каже Законоправило. Тако Свети Сава удари темеље правном поретку у Српским земљама на којима ће се два века касније изградити раскошно и зрело правничко здање – Законик благочестивог и христољубивог цара Стефана Душана. Тако смо, кад смо се ослободили од Турака, већ имали готово сасвим разрађен државно-правни поредак. Требало је само да га прилагодимо новим околностима. Али дођоше „просвећени реформатори“ са Запада да нас науче шта је то подела власти. Као да ми, много пре њих, нисмо знали да судови морају да буду независни од извршне и законодавне власти. „Судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не у страху од царства ми“ (чл.163 Законика цара Душана). Ништа им тај труд не би вредео да нам не искоренише језик којим је писао Свети Сава. Лишени старословенског, светог православног језика, лишени смо и непосредне везе са нашом баштином и предањем. Јер, језик је „кућа бића – како каже Хајдегер – језик је темељ људског бића“[42]. С врх свега браћо чувајте старословенски – свети језик свете литургије!

Оглед писан за Међународну научну конференцију ПРАВОСЛАВЉЕ У ИСТОРИЈСКИМ СУДБИНАМА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА, одржаној 2. априла 2021. у Горком, Белорусија


[1] Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр. 55).

[2] Св. Николај Жички: Изнад Истока и запада/ Земља недођија (Линц, Аустрија, стр. 5).

[3] Меша Селимовић: Дервиш и смрт – Београд, 2004, стр. 296-297.

[4] www.youtube.com: Крсташки ратови  I и II.

[5] Саломон Ренак: Аполо (Београд, 1977, стр. 149).

[6] Кенет Кларк: Цивилизација (Загреб, 1977, стр. 34).

[7] Освалд Шпенглер: Пропаст Запада (Београд, 2010, стр. 259-366, одељци: Слика душе и осећање живота и Фаустовско и аполонијско сазнање природе).

[8] Исто, стр. 262.

[9] Фридрих Ниче: Воља за моћ (Београд, 2012, стр. 52).Читаво прво поглавље ове књиге носи наслов Европски нихилизам. Ту се на преко сто страница детаљно сецира и дијагностификује болест Запада. Проблем са Ничеом за једног православног мислиоца у томе је, што је алтернатива коју он нуди такође нихилистичка

[10] Исто, стр. 56.

[11] Не само Ниче, него је и Достојевски уочио ову кобну црту у идентитету „разумног“ човека на Западу: „Ја се, на пример, нећу нимало зачудити ако се одједном, сасвим изненада, усред будућег разумног живота, појави неки џентлмен не баш племените, или боље рећи, назадњачке и подругљиве физиономије, подбочи руке на кукове и каже свима нама: А како би било, господо, да одгурнемо целу ову разумну трезвеност ногом, до врага, само зато да би сви ови логаритми отишли до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој вољи!“ – Ф. М. Достојевски: Записи из подземља (Београд, 1984, стр. 24-25).

[12] Жофроа Вилардуен: Хроника Четвртог крсташког рата и освајање Константинопоља (Лозница, 2011, стр. 66.

[13] Шарл Дил: Византијске слике (Београд, 1991, стр. 263).

[14] „Преједање је мајка блуда, а морење трбуха“ – проповеда Св Јован Лествичник – „виновник чистоте. Онај ко мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља“ (Лествица, стр. 128). А ево како је изгледао један „дипломатски ручак“ на двору цара Константина VII Порфирогенита. „Има једна дворана поред хиподрома која гледа на север, изванредне величине и лепоте, коју називају ‘Дворана девет лежаја’ (Dekaeneacubita)… Ту цар и његови гости обедују не седећи, као осталим данима, него лежећи… После обеда уноси се воће у златним посудама… На сто их постављају на следећи начин: кроз отворе на таваници висе три конопца упредена од позлаћених кожних трака са златним алкама на крајевима; дршке на послужавнику на којем су посуде, провуку се кроз алке а затим га четворица или више људи уз помоћ дизалице подижу на сто…“ (Лиутпранд из Кремоне: Два посланства у Константинопољ – Лозница, 2011, стр. 28). После обеда приступило се размени поклона. Од свих поклона, каже Лиутпранд, цару се највише допадоше четири роба које Грци називају каризмасија. (Ушкопљени дечаци који су обучени да воде љубав са мушкарцима).  

[15] Матеј, 6: 21, 24.

[16] Св Јован Лествичник: Лествица, стр. 128.

[17] Ханс-Георг Бек: Византијски еротикон (Лозница, 2009, стр. 76).

[18] Он пише: „Твоје боре, Филина, изгледају ми лепше него сва/ глаткоћа младости, и више ме привлачи да разиграном руком/ милујем твоје јабуке које већ тешке спуштају своје пупољке/ него груди што бујају у девојке која се расцветава./ Дражеснија ми изгледа твоја јесен него пролеће код друге,/ и топлија од лета чини ми се твоја зима“ (исто, стр. 78).

[19] Ево једног његовог помало ироничног портрета: „У византијском Риму била сам блудница и делила/ сваком, ко је хтео, за новац радо своју нежност./ Уметница сам сад, Калироја по имену, и Тома/ ужарен љубављу приказује ме овде на слици/ и открива, при том, како су му нежна осећања јер му се топи,/ слично меком воску, у грудима срце сáмо“ (исто, стр. 79).   

[20] Исто, стр. 112.

[21] Ханс-Георг Бек: Путеви византијске књижевности (Београд, 1967, стр.87, 138, 139).

[22] Апостол Павле – Ефесцима, 6: 12.

[23] Ђура Даничић преводи овај стих погрешно, тако да потпуно мења његово значење. Израз „подјал“ он преводи као „отео“ а израз „возвеселил“ у значењу „осветити“. Тако читав стих, по њему, гласи: „Узвисићу те, Господе, јер си ме отео, и нијеси дао непријатељима мојим да ми се свете“. Овде сам узео превод са руског језика који је тачнији. У руској верзији овај стих гласи: „Превознесу Тебя, Господи, что Ты поднял меня и не дал моим врагам восторжествовать надо мною“ (Библия – Москва, 2018, стр. 690). Овде се, дакле, савим исправно, старословенски израз „подјал“ преводи дословно, као „поднял“ (што значи: дићи, подићи) а израз „возвеселил“ као „восторжествовать“ (што значи: однети победу, тријумфовати). На грешке у Даничићевом преводу указао је већ давно Св. Николај Жички. „Српски превод Ђуре Даничића – каже он у једном предговору Псалтира – мада сјајан по богатству и облицима језика, учињен је са европских превода, те има грешака, које би у неком другом издању требало исправити“. До данас то се није десило! И зашто, молићу лепо, са европских, што ће рећи католичких и протестанских превода, а не са руског који је ближи старословенском оригиналу?  

[24] Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр. 16, 17).

[25] Сетимо се само да је Стефан Немања најпре крштен по римокатоличком а потом по православном обреду, као и то, да је Стефан Првовенчани најпре примио круну од папских легата а тек потом из руке својег брата, Архиепископа Саве (Немањића). Коначно, не заборавимо да је Стефан Немања у Нишу 1189. год, приликом њиховог сусрета, понудио Фридриху Барбароси савез против Ромејског царства.

[26] (Матеј 12, 25)

[27] Свети Сава: Карејски типик (Сабрана дела – Београд, 2000, стр.95.) Овде препознајемо Св. Исака Сирина који вели: „Никад не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божјег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага јер она нестају и губе се као дим. Циљ твој нека буде само спасење душе твоје и ништа друго“.

[28] Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр. 146).

[29] Др Ђоко Слијепчевић: Историја Српске православне цркве књ. I (Минхен, 1962, стр. 98-99).

[30] Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр. 136).

[31] Исто, стр. 138.

[32] Исто.

[33] Претходно Свети Сава би рукоположен за архиепископа свих српских земаља, „руком пречаснога и свеосвећенога васељенскога патријарха, архиепископа Константинова града, Новога Рима, Германа…“ Тада „свети патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа“, и даде Светом Сави „од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа“. И обдари га жезлом светитељства, и светим одеждама свештенства, и написа му и даде грамату, коју потписаше својом руком, сви епископи, митрополити, архиепископи и сâм патријарх Герман. Тако Српска православна црква постаде независна, аутокефална црква.

[34] Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.141-142).

[35] Исто, стр. 143-144.

[36] Исто, стр. 145.

[37] Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр. 18).

[38] Др Ђоко Слијепчевић наводи низ таквих примера које су забележили странци: муслимани се поклањају гробу Светог Саве и деле милостињу манастиру (Жан Шесно, године 1547); муслимани Светог Саву „особито поштују и јако га се боје“ (Катарин Зен, године 1550); муслимани и Јевреји дају манастиру Милешева већу милостињу него православни (Бенедикто Рамберти, године 1553); муслимани се из поштовања према Светом Сави радо одазивају на манастирске мобе и траже да им калуђери читају молитве (М. П. Контарини, године 1580). Кад пролазе поред манастира Милешева, наводи Слијепчевић једно казивање, муслимани сјашу с коња и пешке га мимоилазе, јер су им, како су објашњавали, тако говорили њихови преци. – Историја Српске православне цркве књ. I (Минхен, 1962, стр. 120-121). 

[39] Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр. 16).

[40] (Прва посланица Јованова 4, 1)

[41] Св. Григорије Палама: Тријаде (Шибеник, 2008, стр. 46).

[42] Мартин Хајдегер: Мишљење и певање – Београд, 1982, стр. 220.

(Visited 138 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *