Евсевије Петровић: О ГРЕСИМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У БОГОСЛУЖЈУ (/не/опроштеним и /не/остављеним)

Од грешке, која је проклетство јер цео Народ води у проклетство, постоји само једна гора ствар – чувари грешке који су спремни да се за њу боре до смрти.


Иштете, и не примате, јер погрешно иштете

Јаков 4:3

Ником да не буде дозвољено произносити, писати или састављати другу веру (Симбол Вере) мимо одређене од Светих Отаца, сабраних са Духом Светим у граду Никеји. А који се дрзну да другу веру састављају, излажу или произносе: такви, ако су епископи, или припадају клиру, да буду туђи – епископи епископства, а клирици клира;  а ако су мирјани, да буду предани анатеми.“ (Правило 7. Трећег Васељенског Сабора)

Евсевије ПЕТРОВИЋ

Потакнут мислима из инспиративног текста Породице о грешном преводу Молитве Господње на вуковски српски, додао бих нека своја стара размишљања новоотвореној србско-српској дискусији о битном, у коју се укључио и хорепископ Ксенофонт, вођа „ЕРП у Егзилу“, духом и речником свога приснопамјатног духовног чиче Атанасија Јефтића (у синовцима својим неумрлог). Ово је само један, најужи поглед из једне, моје пушкарнице на духовног душманина који је из свих праваца насрнуо на србски дух, али поглед на кључни сектор фронта – од којег понајвише зависи Спасење сваког Србина.

Овде неће бити много пута изречених сентименталних мисли о црквенословенском језику („језик Анђела“, „матерњи језик Светосавске Цркве Мајке Христових Срба“, „језик који омеђује небоземне границе србско-словенског света“, „језик словенског срца“, „слово од Слова Словенима“, „нисам свињар ни говедар да се Богу молим језиком којим гоним стоку“, „ако не знају попови зашто је прво што су комунисти учинили кад су преузели власт над руском црквом било да избаце црквенословенски, зна Сатана“…).

Овде ће бити реч само о строгим догматским аспектима и последицама извитоперавања србске речи Богу и Божје речи Србима.

+

Спасење се задобија као дар од Бога. Дар је понуђен свима, али га не примају сви. Примају га само они који га искрено траже, свим срцем измоле од Бога.

За њега се Срби Светосавци, традиционално, моле Богу овако: „Остави нам долги нашија“.

Срби вуковци (скроз одлични неоправославци) моле се овако, „народски“, српски, да их цео свет разуме: „Опрости нам дугове наше“.

Први, заостали, исповедају веру „во једино Крешченије во остављеније грјехов“.

Други, напредни (у љубави, и у аутоегзилу), исповедају веру „у једно Крштење за опроштење грехова“.

У чему је разлика? Зашто је преведена обична, свима разумљива србска реч остављање?

И постоји ли разлика?

Да разлика постоји сведоче молитве на Литургији верних, на црквеносрбском: „Прошченија (,) и остављенија грјехов…у Господа просим“ (српски: опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо).[1] А у Литургији не постоји брбљање, ни једно сувишно словце.

Шта је опроштај а шта је отпуштење/остављеније?

За шта се моле вуковци (кад се моле за опроштење уместо за остављење), а за шта традиционалисти? О чему вапије Друга (и Трећа) а о чему Прва црквена Србија?

Опроштај на језику оригинала (у Литургији) је сингноми (συγγνώμη), етимолошки од: скупа спознати, доћи у јединомислије, једнодушност (=сагласити се, помирити се).[2]

Остављеније (ЦСл) је афесис (φεσις), са коренским значењем из глагола аф/п-иеме (φίημι), одбацити („откачити“, отпустити стрелу из лука…; у Јеванђељу, Симболу Вере и у Литургији реч је о томе, отпуштењу); афесис у језику Отаца Цркве, језику Предања, значи, идиоматски, искључиво остављеније грјехов, отпуштање греха (Лампеов патристички лексикон).

Опроштај на српскохрватском значи: занемаривање, неузимање у обзир грешке/кривице, амнестија; од опростити: прећи преко чије кривице (Речник српскохрватског језика Матице српске).

Остављеније грјехов, црквеносрбски идиом, је Јеванђеље Христово, Домострој Спасења сажет у једно слово: Блага Вест „покајања за отпуштење греха“ свим народима (Лука 24:47), и мистично-реални акт поништавања греха Крвљу Новога Завета (Ефесцима 1:7). Ради тога се Син Божји оваплотио – да би могао да пролије Крв, за многе,[3] „во остављеније грјехов“ (Матеј 26:28).

Јер, без крвопролића нема остављенија греха (Јеврејима 9:22).[4]

Разлику могу да виде сви који су макар једном са умом присуствовали на Литургији верних.

Разлику виде чак и они који се традиционално праве Енглези, и који су већ миленијум слепи (за истину, односно нису православни): чак и код њих није исто forgiveness и remission (of sins).

Разлику не виде само творци и ревнитељи језичког раскола у Цркви православних Славјана[5], слепљи од слепих и неправославнији од неправославних (енглески ђаци и ђаци енглеских ђака, али гори и гордији од енглеских учитеља својих).

Али видели, или не видели, разлика остаје. 

Срби вуковци новом српскохрватском вером[6] верују и исповедају опроштај грехова – великодушно Божје занемаривање греха људских, прелазак преко њих.

Срби Светосавци верују и исповедају остављеније грјехов, у Крви Сина Божјег – и да Отац не може да прегази преко Крви Сина Свог.

Вера вуковаца је вера у амнестију – да злочин може да бива без казне.[7]

Вера Светосаваца је вера да амнестије нема – да злочина не бива без казне, али да је казну за злочин њихов уместо њих претрпео Син Божји.[8]

То није иста вера.[9]

++

Размотримо у чему је још разлика између опроштења и остављења греха, семантичка (значењска) и онтолошка (суштинска).

Молити за опроштење (на црквеносрбском) значи молити за измирење (Дјаченков речник ЦСл: прошченије взјати=примиритисја). Бог мира Који нам заповеда да се миримо са ближњим „брзо“, док смо „на путу с њим“ (Матеј 5:25), мири се са нама док је још мисао у уму а реч на језику нашем – и са капацитетом за то бесконачно већим од наших скромних 70х7 пута на дан. Измирење није Његов проблем, него наш: ми треба да доспемо у са-знање свога стања, да појмимо истину о себи, у светлости Истине. И да је при-знамо. Ко не признаје истину, тај је није појмио (с-познао у Истини), и не може ни добити опроштење, измирење (син-гноми). Ко ју је појмио и признао, опроштај односно измирење добија аутоматски (Исповест је признање те ултимативне истине о себи, доказ поимања истине; и ограђивање од својих греха, изјава: „То /грех/ нисам ја!“).

Али то је тек предуслов за остављење греха.[10]

Јер, како је грех ушао у све људе и срастао са нашом природом као канцер у ткиву душе-плоти, ми немамо моћ да га избацимо из себе – то је дело Божје. Чак и кад се ми сами привремено одвојимо од чињења греха, грех остаје у нама и не одваја се од нас, као змијски отров одложеног дејства убризган у плот и у душу – док га Бог не искорени.[11]

И за то се моле пр(а)ви Срби кад се на језику Отаца моле за исто за шта су се они Богу молили: да се греси одвоје и искорене из нас силом Божјом, и врате у небиће одакле смо их призвали.

Грех извадити из себе не може човек сам. Грех искоренити из човека не може чак ни Бог сам – ако човек то не затражи, и не замоли, не само језиком, него свим срцем и свим умом својим.[12]И тада, то може само Моба – од човека свесрдно замољена Јака Тројица. И то су она јеванђељска четворица, који са висине (кроз отворени кров) пред стопе Сина Човечјег скупа доносе одузетог, да га Он исцели (Марко 2:3-5; четворица су Три Јака и четврти ум човеков, паралисани је душаплот човека грешника).

То јест, остављење греха је „Богов проблем“ – то је онај ноторни „камен који Бог не може да подигне“. То је проблем који су безумна деца направила Премудром Оцу, затворивши себе у гроб, под каменом који нико од људи не могаше померити. И онда је Један од Тројице сам морао да сиђе у гроб и до дна ада, да покаже и безумним мудрацима овога света и зломудрацима поднебесја – да Он, као Човек, може да Љубављу подигне тај камен, и да га одвали са гроба у ком цело човечанство погребено бејаше. А у том Подвигу било је неизбежно проливање Крви.

И Он изнова силази, безброј пута опет и опет кроз 2000 година, сваком запечаћеном гробу – сваком грешнику понаособ, у Телу и Крви Својој, да одвали камен гробни са срца његовог и да му да остављеније грјехов. Када грешник раскине уговор са старим господаром, и сазове Мобу Тројице – да старе подстанаре иселе.

А ако Га нико не позове, непозван неће доћи. 

На Литургији, пред Молитвом Господњом, свештеник се тајно моли да се удостојимо Тајни „во остављеније грјехов, во прошченије согрјешенији“ (српски: на отпуштење грехова и на опроштај прегрешења – грчки синхоресин племелематон, племелема етимолошки значи погрешка у мелодији, „фалширање“ тј. скретање од симфоније у ксенофонију). 

Из тога видимо: савршено остављење греха добија се тек у Причешћу, које је печат Крштења и Покајања (исповести) – у Крви Сина Божјег (јер, да смо савршено остављење већ добили у пуноћи на Исповести пре Литургије, зашто бисмо празнословили Духу Светом и тражили од Бога оно што имамо?).

Ко у својој вери (и молитви која происходи из вере) терминолошки замењује остављење грехова опроштењем, тај свој грех своди на погрешкицу:[13] своју смрт представља Богу као погрешно отпевану мелодију[14] – пред Богом исповеда да му Крв Сина Божјег није потребна, барем не за оно за шта Ју је Отац наменио.[15]

Јер, погрешкице се опраштају.[16]

А грех се брише Крвљу.[17]

Свако од нас Ђаволу дугује крв (крв=душа, коју смо му грехом продали у власт).

Бог Отац може да нам опрости и опрашта нам све што смо њему дужни – али не може да нам опрости оно што смо дужни Сатани.

Тај дуг не може да нам опрости ни Син Божји.[18]

Он може само да га врати за нас. И тај повраћај дуга зове се остављеније грјеха.

Јер дуг није опроштен (Сатана није Бог, он и његови не опраштају дугове) – дуг је поштено враћен, у најскупљој Крви. 

Ради опроштаја човеку Бог није морао да силази са Небеса на земљу, и нарочито не под земљу. Довољно је било да каже реч („само реци реч и оздравиће слуга Твој!“).[19]

Али сваки опроштај грешнику је јалов ако човек није детоксикован од отрова древне змије, семена смрти. А детоксикације нема без Трансфузије и Трансплантације, Крви и Плоти Сина Божјег, које једине спаљују сваки отров и некротичну трулеж у телу и души грешног човека и изгоне из њега стару змију склупчану у његовој ДНК.[20]

Ради остављенија греха човековог безгрешни Бог је морао да прими грех[21](плот, јер плот=грех; а то су стари Срби некад добро знали, беше израз: „отац по гријеху“ – телесни отац). И да се похрве с њим. И да пострада, пролије Крв и, привидно, погине у тој борби. Остављење греха свако од нас добија управо и само у тој смрти Христовој за сваког од нас појединачно.[22]

Разлика је као између изречене речи и проливене Крви.

Јер грех је неопростив – за грех неко мора да умре.[23]

Опростива је само грешна душа човечја – и опростива је захваљујући томе што је Творац Света као Син Човечји умро за њу.[24]

Грех је семе змије.[25]

Опростити човеку, а оставити семе змије у њему, значи учинити га лакираним инкубатором зла, и бити саучесник у његовој одгођеној смрти.[26]

Опроштај је измирење.

Остављење (греха) је ослобођење (Дјаченков речник ЦСл), откупљење – „избављеније (аполитросин, искупљење) Кровију Јего, остављеније грјехов“ (Колошанима 1:14).

А Црква говори: „Ко не прима дар искупљења, проповедан Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом: нека је анатема!“ (Анатематизам Недеље Православља). 

+++

И како се још могу видети и разумети разлике између простог опроста и остављенија грјехов?

Опроштење (и измирење) је природни акт, вербално-емоционална социјална интеракција.

Остављење греха је надприродно дело, онтолошка трансформација, оживљавање мртваца, пакибитије, поновно рођење (Отац о блудном сину: „Овај син мој беше мртав и оживе“, Лука 15:24) – и мало обожење.[27]

Опроштење и измирење заповеђено међу људима („као што и ми опраштамо дугове дужницима својим“), то је оно мало, људско, што Бог тражи од човека („у малом си ми веран био“), као предуслов да би човек могао да тражи од Бога Велико, божанско.

Али ако човек тражи од Великога Бога само мало, тада ни мало неће добити – јер је презрео Велико.[28]

Веровати само у опроштај значи исповедати своју грешку („погрешку“, „mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa“) и тупо тражити од Бога сушто људско.[29]

Веровати у остављење греха значи исповедати своју смрт и тражити од Бога надсушто, божанско – васкрсење и обожење.

И још, просто објашњење за просте (плотска аналогија, за плотске), с опроштењем.

Опростити грех – то је као када жена учини грех прељубе, а муж је прими назад у брачну постељу након што се истушира (и тако, содомогоморским језиком речено, и он постане део „тројке“…[30]).

Оставити грех – то је као када жена учини грех прељубе, а Муж је, када му се врати у покајању, учини поново чистом девственицом.

Прво чине блудници, и чине чак и јунаци („Нетко бјеше Страхињићу Бане“).

Друго може да учини само Бог.

Прво без другога тражити од Бога је срам, понижавање Божанства.[31]

Када се моли (само) за опроштај нови вуков Србин је као прељубница која моли: „Опрости ми, мили Мужићу, окупала сам се, чиста сам, прими ме опет у наручје своје!“.

Када се моли за остављење греха Христов Србин је као Марија Египћанка која говори: „Умрла сам, мртва сам у греху, васкрсни ме, Жениче мој, и обнови са мном завет Брака!“[32]

Опроштај је тиха амнестија (која, прешавши у људски домен, неосетно постаје манипулативни предмет међуљудске трговине – перпетуална економска категорија).[33]

Остављење греха је тријумфална Победа у крвавом Рату са духовима зла у поднебесју: то је Победа Христова, али коју ми морамо да извојујемо у себи, борбом до своје крви[34]; и Победа наша, коју је Христос извојевао Борбом до Своје Крви[35], али ће као победнике прославити нас.

У прво, амнестију, верују зловерци паписти, јеретичком сотириологијом, вером у формално јуридичко измирење са увређеним Божанством; и индулгенција-опрост је плод те идиотске вере рођене у синергији између јеретика и простих (=глупих), опроштених (=заглупљених) у послушању јеретицима.[36]

Друго је сама најсуштија суштина Православне Вере. У њој амнестије нема (а-мнестија=заборав), она је вечна памјат Дела Христовог, на овом свету и у Вечности: Тело Његово са смртним ранама пред очима нашим, мирис Крви Његове у ноздрвама нашим, сласт Живота васкрслог из смрти у устима и нутринама нашим, обнова здравља тела нашег Телом Његовим и опет и опет изгон злог духа из плотског храма душе наше.[37] И ожиљци од рана на васкрслом Телу Његовом, да нас заувек у Вечности подсећају да смо Му их ми нанели, свако од нас, гресима својим.

Ту појаву, безумље новог времена, провидео је и Владика Николај: „Ново време: место теократије – антропократија, место неба – земља, место греха – погрешке[38], место Божјег суда – суд човека…“. 

Место остављења – опроштење.

++++

А какве су конкретне духовне последице замагљивања и брисања разлике између остављења и опроштења, и замене једног другим у Вери Истине?[39]

Црква од Првог свог васељенског Сабора зна и сведочи: довољно је да се промени једно слово (најмања јота – као у омоусиосомиусиос) у једној речи Благовести, да се измени вера – од Православне у инославну, од Благослова у проклетство.[40]

Скроз одлични нови српски православци, пошавши новим путем у сусрет „сестринској римокатоличкој Цркви“ и у аутоегзил из Предања, читају фалсификовано Јеванђеље[41] и изговарају фалсификат Симбола Вере[42] – кривотворину из штампарије архетипског Вука, преко Караџића Вука, и његових југословенских вуковаца, до данашњих вукова у јагњећим омофорима, који цело неуролингвистички програмирано стадо полако и мирно приводе свом оцу.

Афесис је у језику старих Грка могло да значи и опроштај. У језику Јеванђеља и Отаца значи искључиво – остављеније, отпуштање грехова. Значење опроштаја овде придато у новосрпском преводу речи афесис преузето је из паганског грчког, односно представља незнабожачку примесу – адитив из религије сатанизма. А оригинално значење које је логос од Логоса, и угаони камен Спасења  (православне сотириологије) је одбачено.

„Доиста, гле, лаж учини лажљива писаљка књижевничка! Мудраци се осрамотише; ето, одбацише реч Господњу. Па каква им је мудрост?“ (Јеремија 8:8).

Да питање Духа Светог, постављено и нама, не остане без одговора, одговорићемо: мудрост им је сатанска.

И тако, Срби су добили друго јеванђеље, и другу веру.

„Чудим се да се од Онога Који вас позва – у слободу од греха и смрти – Благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље. Које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу Јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Галатима 1:6-8).[43]

Књижевници-вуковци и „словољупци“ (филолози) и садукеји-синодски мудраци то вероватно нису учинили свесно и са предумишљајем (не располажу они интелигенцијом за тај ниво перфидије), али они, будући поробљени сатани, ефикасно примопредају дух његов и творе вољу његову.[44]

Али како год, ефекат нове  благовести је исти:

Срби су добили ново, фалсификовано јеванђеље – дар отровни.

Бог је добио „народ нови“, којег му нови „равноапостоли“ поносно приносе на дар; који није нов, него лажју модификован стари Народ Божји, препакован у нову пластичну амбалажу Антипедесетнице новог Вавилона – дар непотребни, руг и мрзост пред Богом. 

Само себи нови „равноапостоли“ приносе достојни, истински дар – истинског идола, икону своје гордиње: да су они, у својој преводилачкој превиспрености и херојској готовости да „умру борећи се за право Срба на богослужење на разумљивом језику“, ваистину Апостолима равни.[45]

А од грешке, која је проклетство јер цео Народ води у проклетство, постоји само једна гора ствар – чувари грешке који су спремни да се за њу боре до смрти.

+++++

Закључак.

Напредни Срби вуковци (у Србији и у Егзилу), разоритељи језичке симфоније (сагласија) и свесрбског слављења Бога Тројице „једним устима“:

  • од свог новог академског („ученог“)[46] свештенства примили су благовест новог јеванђеља (Галатима 1:8);
  • имају нови, измењени Симбол Вере, и више не верују и не исповедају оно што су им Оци и Праоци веровали и исповедали,
  • нити се моле за оно за шта су Оци молили,
  • нити разумеју шта је њихово Спасење; па не умеју ни да га испросе;
  • они су тако постали други народ: другог језика, друге вере, другог исповедања, друге памети и другог духа у односу на Оце и Праоце им – они су Други, нови Срби.

Догмат Цркве је: ко измени једно слово у Јеванђељу или Симболу Вере, отпадник је од Вере, проклет је.

Христос свету јавља Благовјест остављенија грјехов (Лука 24:47; Дела 13:38).

Вуковцима говори: „Зашто не разумете говор Мој? Јер не можете да чујете реч Моју. Ко је од Бога, речи Божје слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога“ (Јован 8:43,47).

Светосавцима каже: „Ако останете у речи Мојој, ваистину ћете бити Моји ученици“ (Јован 8:31).[47]

А Дух Свети, речју којом је запечаћено Свето Писмо Новога Завета, говори свима: 

„Ја сведочим свакоме ко слуша речи пророштва Књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега дометнути муке написане у Књизи овој; и ако ко одузме од речи Књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов део од Дрвета Живота, и од Града светога“ (Откривење 22:18-19). 

+

Додатак:

За оне који речено неозбиљно или теже схватају, једна допунска, мање озбиљна и лакше схватљива илустрација разлике између опроштаја и остављења.

    Наркоман 

(неоплатонски дијалог)

Лица: Н. (Наркоман у центру за лечење болести зависности), Др Б. (проф. др мр сци Бесплатон, лекар бесребреник, специјалиста психијатар, андрагог и Директор центра).

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Опраштам ти, идемо даље.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Нек ти је просто.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Опроштено ти је, мили.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Наравно. Хоћемо од сутра да престанемо?

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б (мало гласније): Добро, опроштено је. Данас идеш код ОРЛ, да проверимо слух.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Добро. И слух је у реду. Да ли би могао да се малчице потрудиш да сутра не узмеш?

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Знам да ниси ништа обећао, али мисли о томе.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Да. Да ли би, можда, био спреман да примиш онај скупи Лек? Али то знаш – ако после Лека наставиш да узимаш, можеш умрети?

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Да. Јеси размислио о Леку?

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б (асистенту): Где је она лопата?

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Није проблем. Али поломила се држалица синоћ, сећаш се, мораћеш мало сачекати да насаде нову.

(сутрадан)

Н: Опростите, опет сам узео.

Др Б: Опрости ти. Сутра нисам ту. Идем на Аљаску, отвара се експериментални Центар, имам позив да будем Директор. Озбиљна плата, понуда која се не одбија. Данас мало раније завршавамо, морам да идем да научим свих 400 речи ескимског. И да, од сутра терапију преузима онај твој пријатељ, бивши дилер.

Евсевије П.

О Рождеству 2024.

Изворник: Блог Евсевија Петровића


[1] Пред Молитвом Господњом свештеник се тајно моли да се удостојимо Тајни „во остављеније грјехов, во прошченије согрјешенији“ (српски: на отпуштење грехова и на опроштај прегрешења/погрешака).

[2] Синонимно синхоресис/синхорео значи скупа ходити, скупа заиграти у колу.

[3] За многе, не за све, јер постоје и праведници којима Крв и остављење нису потребни („Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике“, Матеј 9:13).

4 То је човечанство научило у првом разреду основне школе Старог Завета. И, преучено, заборавило у последњем семестру високе школе Новог Завета. Тачније, нови учитељи су га научили да заборави Крв, и да верује само у љубав („Аll we need is love“…).

[5] Да је раскол у питању може се видети из тона хорепископа Ксенофонта, и одзива његове пастве на његову интернет проповед: ту је све што одликује раскол – и ненавист, и уличарске увреде („потпуне будалаштине“ „полуписмених мудријаша“…), и оптужба за јерес којом раскол увек оправдава себе („старотарска јерес ништа мање одвратна и мање опасна од новотарске“) и гордиња и преузношење у властитој умишљеној ексклузивној праведности („ЕРП у Егзилу стамено чува, ако не једина, онда све малобројнија, границе Оцима омеђене“; приметити синтаксу самохвалног филолога којег самохвала сама изобличује, „све малобројнија“!)… И фанатизам, неизоставно, свечано обећање да неће скренути са свог новог пута – до смрти.

[6] Српскохрватском, јер тако верују и Хрвати – у oprost, који у име Христово даје његов Заменик на земљи. У томе се састоји папистички јуридички концепт вере у увређено божанство – које ипак великодушно опрашта, кад се лепо и понизно замоли, и кад му се уз то принесу уздарја за увређену част (најбоље у новцу, иако су и некретнине благословене; видети и фусноту 36). А задовољен је и екуменистички принцип: да „оба плућна крила дишу скупа и исто“, истим духом и истом вером.

[7] У таквој амнестији-забораву уједно се укида и помен Дела Христовог (јер, остављење=Крв). То је, у суштини, вера у спасење без Крста.

[8] А како нема двоструке казне за један злочин (основни принцип кривичног права), они тиме бивају заувек слободни од казне.

[9] То јест: Светосавци говоре: „Верујем у Крв Распетог Сина (која омива-узима грехе)“.

Вуковци говоре: „Верујем у милост Божју (која опрашта грехе)“. А то је у скривеној суштини она ина вера непокајаних грешника и древних јеретика: „Бог је милостив, свима ће Он опростити…“. И мухамеданци верују у опроштај милостивог Бога, милост која је свемогућа па као таква не потребује Крв Сина.

[10] Зато су одрасли пре Крштења дужни да исповеде своје грехе. „Ашче исповједаем грјехи нашја, вјерен јест и праведен да оставит нам грјехи нашја“ (1. Јованова 1:9). То значи: најпре одрицање од греха, а затим остављење, Крвљу.

[11]  Кад грех тако неразделно срасте са човеком а човек не тражи од Бога исцељење, мора цело ја да умре да би се ослободило од малигнитета – да се душа и тело раставе, да оскврњена плот нестане, а огубана душа стане гола пред Онога Који ју је створио, да је Он тамо излечи, или призна неизлечивом – остане ли неисцелно инфилтрисана духом зла.

[12] Јер грех је у човека ушао слободно, призивом и актом човекове слободне воље, па као слободни агент (дух) има право да тамо остане, све док човек не затражи да изађе.

[13] Тражећи од Бога само опроштај (без помињања остављења-отпуштења греха), вуковци показују да верују и исповедају да њима остављење није потребно, већ да им је само опроштај довољан – јер бо праведници су (са „малим“, лако опростивим „погрешкицама“), који нису тако дубоко пали „као ови грешници, јеретици старотарци“ (којим је нужно најпре остављење јереси а затим и остављење греха; видети и фусноте 5 и 45). Мада и то је логично, уклапа се у Домострој Христов: Он није дошао да спасава праведнике, они се већ сами сналазе и без остављења греха.

[14] То јест, исповеда да греха нема. О таквом Писмо говори: „Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јованова 1:8).

[15] Слично папистима, којима је од силне праведности и преобиља индулгенција Крв постала непотребна, па се одавно не причешћују њом.

[16] Погрешкице се не омивају Крвљу (нпр. мала неумереност у јелу, сентиментална наслада лепом музиком или белетристиком, расејаност мисли на молитви…): то би била злоупотреба, једнако хулна као и друго лице лажне монете (да Бог опрашта грех и без Крви).

[17] Да се грех не опрашта тек тако видимо и у Богоданом обрасцу молитве, молитви цариника, који није молио за опроштај, него за милост (Лука 18:13), као осуђеник на смрт – не знајући тачно каква је надумна Милост потребна да га од смрти спасе, али знајући да опроштај није довољан.

[18] Осим тога, Њега Отац није послао у свет да суди – и да као судија опрашта – свету (него да се свет спасе кроз Њега, Крвљу Његовом; Јован 3:17). Суд којим ће Он судити биће када прође овај свет, и служиће да покаже ко је у свету примио Крв Његову, а ко Ју је одбацио, погазио, презрео или трговао Њом.

[19] Тело се може исцелити речју, као зрачењем издалека.

Али била је потребна хир-ургија, дело рукама: да Лекар дође, Својим рукама ишчупа паразита из душе човечје и да обави трансплантацију, да болеснику да ново тело – Своје. И да тако ре-конструише човека. На операцији стари грешни човек је умро, после реконструкције живи нови, исцељени човек, Христос у нама.

То је као она прича о трансплатираном „срцу Јохановом“ – човек који га је добио, ниједног часа свог новог живота није могао да заборави да он постоји само благодарећи смрти Јохановој, и да смрт његову (плот) носи у себи и живи благодарећи њој: „срасли смо (симфити, con-plantati) са сликом смрти Његове“ (Римљанима 6:5).

[20] То значи оно „да понесе грехе многих“ (Јеврејима 9:28) – прими отров греха сваког понаособ грешника у Своју Крв и Своју Плот. То је механизам којим Крв Сина „омива грехе“: растворена у крви нашој (а „у крви је душа“), и допирући тако до најдаље ћелије у телу, упија из крви и тела грех (аналогија: као зеолит отрове) и спаљује их у Себи. То јест, Христос мора да најреалније узме грехе наше, не да просто опрости. А ДНК је меморијски запис целог бића и живота човековог.

[21] „Њега, Који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2. Коринћанима 5:21).

[22] Прво остављеније греха добијамо у Крштењу, погружењем у смрт Спасову безболно и бесплатно („Зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се погрузисмо?“ Римљанима 6:4). Грехом после Крштења враћамо се у загрљај Ђаволу и враћамо смрт у душу своју. И тада је опет потребна и вода и Крв да нас из смрти ослободи: воду коју смо добили бесплатно у Крштењу морамо сами произвести (из главе своје, сузе) да Крштење обновимо; и опет су нужни Крв и Тело да усмрте грех у нама. Настави ли човек да греши по Крштењу, он тада више не греши себи него греши Телу и Крви, поново распиње Христа у себи (Јеврејима 6:6).

[23] Оци Цркве објашњавају: Бог је одредио смрт грешнику (не као пресуду, него као дијагнозу и прогнозу болести на коју је човек унапред упозорен – отпад од Живота). И шта је требало да се деси са свегрешним људским родом: по правосуђу и нелажној речи Божјој која се не мења – да умре? Или, да се по човекољубљу наруши реч и одредба Божја – и да ипак живи? У томе је Премудрост. Он није нарушио истину одредбе и непроменљивост речи Своје, и није оставио човекољубље: Син Божји као Син Човечји примио је грехе људске у Себе, и због њих умро за све нас, да живот имамо. И Реч истинује, и Човекољубље торжествује.

[24] Не опрашта се грех, као што се ни смрт не опрашта (јер грех је смрт – смрт се може само преживети, прегазити).

Опрашта се човек, душа (зато: Бог да му душу прости; на старосрбском простити значи исправити, у/с/правити, а прост значи прав: „Премудрост, прости!“…). Опроштен је исто што и оправдан (Лука 18:14). Опростити грех, грешку, кривицу, дуг, то је секундарно значење у новосрпском; стари Срби су опраштали човека, а греси/грешке/кривице/дугови човека бивали су заборављени, отпуштани, остављани у непомену, небићу. Опроштен, прост грех, то би био исправљен, прави, оправдани грех – оксиморон, нешто као свети грех (неоправославних – логично, скроз одличнима тј. чистима је све чисто).

[25] Игњатије Брјанчањинов.

[26] „Не постоји могућност да избегне вечну погибељ онај ко у себи има начало и залог смрти (грех)“ (Игњатије Брјанчањинов).

[27] Молитва пред Причест: „Ужасни се, човече, гледајући Крв што обоготворава…Божанствено Тело обожује ме и храни“.

[28] Отац од нас не тражи да понизно молимо за опроштај (то од својих тражи Свети Отац Папа). Отац тражи да се сјединимо са Сином Његовим, побратимимо Крвљу.

[29] Чак и тирани некад опраштају непријатељима својим.

[30] Зато свештеник не може имати жену блудницу односно прељубницу.

[31] То је као рећи, са дозом кокетерије непокајане блуднице: „Чврсто верујем и исповедам да ће ме Муж примити грешну, Он ме много воли и не може да ми одоли, чак и кад сам грешна“.

[32] Чак ни у Крштењу човек не добија прост опрост греха од Бога, него умире – умире стари грешни човек и рађа се нови (који је на дар добио да су греси остављени у небићу иза њега). Мада, тамо где нема истинског Крштења (у јеретика, у проклетих, у тамног двојника Цркве), тамо нема ни остављења греха, па ни обнове Крштења. Таквима је свеједно.

[33] А амнестија подразумева непамћење, непомен Жртве Христове, и уздање само у милост Божју која се представља у први план као већа од Крви Сина Божјег. То Срби зову правилно: беспамет.

[34] „Још се не супротстависте до крви борећи се против греха“ (Јеврејима 12:4).

[35] „Опра нас од греха наших Крвљу Својом“ (Откривење 1:5)

[36] In-dulgentio, хрватски oprost, је буквално раз-дуживање (паписти и књижевници крију ту етимологију, шатро „непозната је“, мада би сваки србски сељак одмах разумео да је у питању ин-ду(л)гирање): донеси новце пред ноге Светом Оцу, и раздужен си пред Богом. Тј. слободан, иди, жив био, греши и даље јер нема човека да живи а да не греши, и дођи опет. А кад умреш, идеш у чистилиште, па ваља да и постхумно примаш опрост ради што бржег изласка одатле; сваки прилог – за степен мања температура очишћујућег огња; пре смрти свакако остави прилог за то, врло је опасно одмах ући у најјачу ватру, а онда да прилоге наставе да дају твоји рођаци, и потомци да те вечно памте. Углавном, бизнис не сме да стане.

Није чудно што су тај концепт стари трговци Грци (све источне патријаршије у периоду 16-19. века) усвојили од паписта, издајући, тј. продајући „уверења о опросту“, синхорохартије. Није чудно што то Срби никад нису имали. И није чудо што је новим Србима од вуковаца дато ново јеванђеље и да исповедају веру (само) у опрост греха – и то је интегрални део процеса заглупљивања и привођења свих оваца у један тор, под папу: само веруј у опроштај (=“раздуживање“), који дају Христови заменици на земљи, друго заборави, битно је и довољно да то разумеш, не бави се архаичном теолошком терминологијом, да не паднеш у прелест, или не дај боже у раскол.

[37] А памјат о томе мора да нам се обнавља макар једном седмично, јер зна Господ да смо заборавни.

[38] Хорепископ Ксенофонт је чедо владике Артемија који је своју духовну децу тако и овако научио: нови календар није раскол (како је констатовао Ава Јустин 1926.), тј. није грех – „нови календар је грешка“. Али грешка благословена, која рађа благодатне плодове Духа Светога – фанарске свете и нове свете фанарске цркве…

[39] Поред тога што је разорено језичко-молитвено јединство Цркве, на које нас Дух Свети позива на свакој Литургији: да „једним устима и једним срцем славимо и певамо Оца и Сина и Светога Духа“.

[40] „Свако ко би се усудио уносити у Цркву какав други симбол вере, или и исти али повређен макар у једној јоти – нека је анатема!“ (Акта 4. Васељенског Сабора).

Ту, обични Србин верник треба да има на уму и овај парадокс: његова осуда (по слову канона Трећег Васељенског Сабора, у пролегомени овог текста) већа је и страшнија од осуде клирика – епископи и попови који изменише веру бивају Духом Светим само лишени чина, а њему је од Бога анатема!

[41] Дела Апостолска 2:38, 5:31, 10:43, 13:38, 26:18, Ефесцима 1:7, Колошанима 1:14, Јеврејима 10:18, 1.Јованова 1:9; Лука 24:47

[42] Истине ради, треба рећи да не изговарају сви вуковци у Симболу Вере „опроштење грехова“ (како је нпр. устаљена диверзија у новим молитвеницима отачаства Светог Саве, Митрополије црногорско-приморске, епархије захумско-херцеговачке…). Мада, у принципу у питању је велики вавилон, пометња језика – колико различитих издања молитвеника, толико разних варијанти превода, нико не мари за „једним устима и једним срцем“ (штавише, сви као да се управо труде да не буде „једним устима“). У формули причешћивања на Литургији остављено је „на отпуштење грехова“, тако да није остало сасвим и свуда невидљиво о чему се ради. Али у преводу Новог Завета који сви користе, отпуштење грехова је замењено опроштењем.

[43] Паписти су додали једну реч у Симбол Вере, и отпали од Бога. Нови Срби вуковци су једну одузели, и једну додали, и још фалсификовали Јеванђеље, троструко сагрешили.

[44] Што је још један доказ да немају Духа Светог – да имају, не би им дозволио да учине такву „грешку“.

Ипак, људски је и то разумети: они су у храму проговорили српски у племенитој жељи да их цео свет разуме – са једне стране браћа паписти и протестанти (цео Светски Савез Цркава), а са друге цела Васељена која је сада легитимна канонска и мисионарска територија „ЕРП у Егзилу“.

[45] У свом коментару „старотарске јереси“ (предањског става о неприкосновености и савршенству црквенословенског језика и критици његове замене српским у богослужењу, тј. критици увођења језичког раскола) „која није ништа мање одвратна и мање опасна од новотарске“, хорепископ Ксенофонт свечано обећава: „До смрти ћу се борити за право да се богослужи на народу разумљивом говорном језику“ (и другом половином врха језика: „ништа пак мање нећу ревновати за очување и богослужење на дивном словенском језику“ ).

[46] Све професионални „теолози“, „доктори“ и „професори“, обучени на „теолошким факултетима“ у Европи, стипендирани од непријатеља Божјих, јеретика паписта и протестаната („од сербскога сребра краденога од крсташа до дана дањега, од зубнога злата Мученика, Јасеновца, Пага и Јадовна“).

[47] „Остати верним учењу Христовом може само онај ко са одлучношћу одбаци, и стално буде одбацивао сва учења измишљена и измишљана од стране палих духова и људи, противна учењу Христовом, учењу Божјем, која нападају на целосност и неприкосновеност његову.“ (Игњатије Брјанчањинов)

(Visited 276 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *