Борис Над: ШТА ЈЕ АТЛАНТИЗАМ?

Темељна разлика је очигледна: Европа је (била) цивилизација, Запад и Америка то нипошто нису. Гледиште према којем постоји само једна истинска цивилизација и један носилац „прогреса“ на планети, а то је митски Запад (испод кога се, у ствари, поново крије Америка), називамо атлантизмом


Од колонијализма Британије до неоколонијализма САД

Борис НАД

Да ли су Европа и Америка једна те иста цивилизација? И припадају ли, и једна и друга, „Западу“, „најбољој“ цивилизацији која, како се тврди, „траје (најмање) три хиљаде година“?

Тешко нам је данас да то замислимо, тврди Рафаел Мачадо, у тексту Важност концепта атлантизма, али „американизација Европе и успостављање идеје ‘западне цивилизације’ која обухвата САД и Западну Европу су прилично касни, послератни феномени“.

Најприкладнији термин за то је „атлантизам“. Атлантизам је психоидеологија Запада. „Атлантизам је покушао да убеди Европу да су земљама континента заиста потребне Сједињене Државе на свим нивоима“, констатује Мачадо. „Од економских аспеката, са Маршаловим планом, све до војних, са Северноатлантском војном алијансом. Али најважнија област била је културна. САД су увек биле дефинисане као Анти-Европа, као антитеза Европе у свим аспектима. За америчке ‘очеве осниваче’, Европа је била колевка тираније, колективизма и аутократије. САД су биле ‘земља слободних’.“

Рафаел Маћадо

Ништа није неистинитије од ове тврдње: да је Европа (била) „зла аутократија“ или „тиранија“, а да су Сједињене Државе „земља слободних“. Па ипак, ова прилично наивна и приглупа шема се упорно понавља и данас.

Амерички председник Џозеф Бајден оживео је климу Хладног рата, поделу на „слободни свет“ и на „диктатуре“. Руски или кинески владари се на Западу представљају на исти начин као некад европски: као „зли диктатори“, Запад (САД) остаје „светионик слободе“.

И не приказују се само они на такав начин. Све што није поникло на Западу доживљава се као „апсолутно зло“. У политичком смислу, као „аутократија“.

Најрањивија на амерички утицај је Европа 

Европа је најрањивија на америчке утицаје, рањивија него неки други делови света. За то постоје историјски разлози: „Америка“, са свим својим негативним потенцијалностима, заправо је аномалија настала у Европи, да би се ова експлозивна смеса потом учврстила на крајњем западу планете. Довољно је, уосталом, погледати садашњи геополитички пејзаж, у коме је Европа, која је, све до почетка 20. века, представљала неоспорни (гео)политички центар света, претворена у скрајнуту и забачену америчку провинцију.

Важно је напоменути још нешто. Овај концепт, премда се манифестује пре свега у области културе, увек са собом повлачи и геополитичке последице. Није битно што већина носилаца атлантизма тога махом није свесна. Атлантисти желе супрематију Америке у свим областима; али најпре у области културе (и, наравно, на свим другим пољима).

Оно што се некад називало „културом Европе“ умрло је за само неколико деценија. Европа се, путем узастопних таласа, коначно и неповратно американизовала.

Последице тога су нарочито видљиве данас, у време „културе отказивања“, руске Специјалне војне операције, кризе на Тајвану итд. Све је то било незамисливо још у време Другог светског рата и пре њега. Фашизам (немачки националсоцијализам, италијански фашизам…) по својим последицама је био атлантистички, али је у принципу представљао независни геополитички пол, који се могао супротстављати и Истоку и Западу.

Данашња Украјина је, баш као и цела Европа (Европска унија), производ атлантизма. Она се сада бори против Русије како би заштитила Запад од „варварских Руса“, од Истока.

Дарови мртвих предака

Темељна разлика је очигледна: Европа је (била) цивилизација, Запад и Америка то нипошто нису. Гледиште према којем постоји само једна истинска цивилизација и један носилац „прогреса“ на планети, а то је митски Запад (испод кога се, у ствари, поново крије Америка), називамо атлантизмом.

„Упркос негодовању неких“, наставља Мачадо, „концепт атлантизма је драгоцен за разумевање историје идеолошких и геополитичких пројекција Сједињених Држава, у њиховом вишестолетном облику и садржају.“ То је, додаје Мачадо, био фактор који је легитимисао и Монроову доктрину.

При томе, није битно што је Америка у културном смислу инфериорна у односу на друге цивилизације и културе, укључујући и европску. То, на унеколико парадоксалан начин, омогућава бољу пријемчивост њене „културне поруке“.

Не морате бити нарочито образовани, па чак ни писмени, да бисте разумели „америчку поруку“. Заправо, морате бити прилично наивни и инфантилни. Ова „културна порука“ се данас, као Богиња слободе на ушћу реке Хадсон, обраћа многим људима, читавој планети у ствари, а њен први услов је да буде што приземнија.

Ова „порука“ се, у самој суштини, своди на следеће: негде далеко, на крајњем западу планете – „преко океана“ – постоји „обећана земља“. У тој земљи је све другачије него у вашој. У њој, на пример, нема корупције. Ултимативни „доказ“ америчке супериорности, као и супериорности самих Американаца је материјално богатство Америке. Таквој земљи се морате (по могућности) добровољно потчинити.

Руски мислилац Александар Дугин упоредио је овај културни комплекс с комплексом Атлантиде: супериорног народа помораца, трговаца и колонизатора који долази са Запада. С њим је у вези и наизглед бизарни комплекс карго-култова, који срећемо на појединим пацифичким острвима. Реч је о „повратку мртвих предака“. Занимљиво је да су ове културе Американце заиста поистовећивале с повратком предака, који им доносе обилне дарове.

Губитак историјског памћења 

Оскар Вајлд (1854-1900)

Оскар Вајлд је својевремено дефинисао Америку као „једину земљу која је прешла пут из варварства у декаденцију, а да није прошла кроз стадијум цивилизације“.

Жан Бодријар је, у књизи „Америка“, описао Калифорнију (Америку) као „земљу безначајности“, додајући: „Ова је земља безнадежна. Чак је и смеће у њој чисто, саобраћај се одвија као подмазан, циркулисање је смирено.“ У том распону кретале су се реакције последњих истинских Европљана на Америку. Бодријар је, можда, последњи, или један од последњих гласова европске самосвести.

Све у свему: „Идеја о САД и Европи као истој ствари, као једној те истој цивилизацији, није била ни приближно једногласна као сада“, закључује Мачадо. Данашњи Европљани доживљавају Америку сасвим другачије него пре: као два пола једне цивилизације, Запада, у којој Америка „предводи“, а Европи, која је принуђена да је следи, припада споредна, другоразредна улога. И за то је Европа сама „крива“.

Како примећује Мачадо: „Овај концепт интеграције, под вођством САД, са Атлантиком као географским фокусом, неодвојив је од универзалистичког месијанизма са јудео-пуританским коренима, типичним за америчку културу. Њена природна последица је извоз принципа и модела америчког друштва у ’савезничке земље’: либералне демократије, либералног капитализма, индивидуализма, конзумеризма, поп културе и уметничких форми које производи америчка културна индустрија.“

Прихватање атлантизма је у тесној вези с темом губитка историјског памћења европских народа. Не постоји народ који може усвојити атлантизам без овог неопходног услова. Његово извориште је у Северној Америци, земљи у потпуности лишеној свог историјског памћења, чија се историја своди на последњих две стотине година. Исти је случај и с либерализмом, идеологијом и политичком филозофијом Англосаксонаца, нарочито чврсто укорењеним у САД, који је, можда, под неким другим околностима, могао да игра много позитивнију улогу.

Подсетимо се овде и речи немачког публицисте Милера Ван ден Брука, који је још 1920-их година упозоравао да народ који усвоји и асимилује либерализам умире за неколико деценија, зато што ће неминовно изгубити своју органску снагу и своју виталност.

Роберт Стојкерс подвлачи сродност либерализма и модернизма: „Либерализам и модернизам су сродни зато што одбијају да прихвате било шта трајно… Постоји етимолошка веза између ’модернизма’ и француске речи mode (мода), моде (енгл. fashion), која је увек нешто пролазно и нешто што може бити промењено по вољи.“

Жан Бодријар (1929-2007)

Само нова фаза колонијализма 

Постоји још један, обавезан елемент атлантизма, који почива на разликовању Копна и Мора, копнених и поморских цивилизација. „Према овој категоризацији“, наставља Мачадо, „атлантизам је идеолошки и геополитички израз поморске цивилизације нашег времена: Сједињених Држава.“

Поморске силе се, баш као у пређашњим временима Атина, Картагина и Велика Британија, понашају у складу с трговачким етосом. Пошто је егзистенцијални центар размена и акумулација робе, то има импликације и у другим сферама. „Метода експанзије је изградња трговачких станица и приморских колонија, а вредности ових сила су материјалистичке, егалитарне и индивидуалистичке. Нестабилност и несигурност се вреднују позитивно, па постоји тенденција релативизације свих врста граница, граница и табуа.“

Мачадо је Бразилац и отуда он посебну пажњу посвећује утицају САД у Латинској Америци: „Сада се подразумева да, као геополитичка пројекција, и атлантизам пружа своје пипке ка јужном Атлантику. У почетку, Монроова доктрина била је ограничена на промовисање уништења ’Иберијских империја’, о чему сведочи Шпанско-амерички рат.“ Током овог рата САД су отимале шпанске поседе. Ново колонијално потчињавање је лажно приказивано као „ослобођење“ од колонијалног јарма.

Али са овог реактивног концепта Сједињене Државе су након Другог светског рата убрзо прешле на активнији став на континенталном нивоу. Иако је у центру пажње атлантизма била Европа, у Иберијској Америци је примењена нека врста „секундарног атлантизма“, додаје Мачадо, како би се „очувала позадина“ или „унутрашње двориште“ САД.

„У том контексту, САД су, као допуна и наследница Британије, успоставиле мрежу база у јужном Атлантику. Процес американизације, уз извоз либерално-западних вредности, убрзао се последњих година откако су САД посветиле много више пажње овом региону.“

Уопште, несумњива је веза британског и америчког атлантизма. Британија и Сједињене Државе, после почетних колебања, остваривања америчке независности, стоје у чврстој и стабилној вези. САД су наследник британског колонијалног царства, које ће чак, у извесној мери, и унапредити. Америка постаје промотор нове форме колонијализма, чији развој можемо пратити од Шпанско-америчког рата, најпре у форми „платизма“, што прихвата независност Кубе, али уз своје, посебне услове, које продужавају колонијални статус ове земље све до Кубанске револуције.

Тежња Америке да себе представи као „митски Запад“ 

Шта можемо закључити?

Атлантизам је најобухватнији израз тежњи Америке да себе представи као „митски Запад“. У себи обједињује просветитељство, либерализам и геополитичке аспирације САД за светском хегемонијом, претварајући их у скоро суптилну културну форму.

Атлантизам се, уз то, нимало не устручава да первертира древне митове, попут Платоновог мита о ишчезлој цивилизацији Атлантиде, представљајући их, наравно, у свом изокренутом, наопаком кључу. Платонова Атлантида је опомена човечанству. „Бог Зевс их је на концу казнио због њихове изопачености.“

Брод упловљава у Атлантиду. Илустрација из отворених извора.

Порука атлантизма је јасна: подручје северног Атлантика је извориште једине истинске светске цивилизације – „Запада“, другим речима: једине могуће и дозвољене цивилизације на планети.

Ова цивилизација је истински чувар „демократије“ и заштитник „слободе“– слободе схваћене као „слободе трговине“ – и „мира“, који се, понекад или често, преобраћа у рат.

Коначни мир ће наступити тек када сви „непријатељи слободе“ буду уништени.

Тада ће, наводно, завладати „рај на земљи“.

При томе, увек треба имати на уму оно што подвлачи Мачадо: „Атлантизам је само начин да се прецизирају форма и садржај империјализма САД, да се он контекстуализује у вишестолетном стилу који открива надисторијску суштину овог феномена.“

Изворник: Печат

(Visited 98 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *