Иван Буњин: ЛУДИ СЛИКАР

Иван Буњин (1870-1953), руски песник, прозаиста и преводилац. Стасавајући као стваралац у доба процвата авангарде и свакојаких „изама“ остао је изван свих књижевних школа и модернистичких експеримената, према којим је осећао велику одбојност. Још од савременика је доживљаван као последњи руски класични писац, и као такав је постао први руски добитник Нобелове награде за књижевност 1933. године, по образложењу жирија: „…за строго мајсторство с којим развија традиције руске класичне прозе“. Као стваралац најчешће је поређиван с класичним руским песницима и прозаистима, попут Фета, Тургењева или, најчешће, Толстоја.

Буњин је ипак био далек од сваког подражавања, па се и таква поређења могу само условно узети. Врхунски стилиста, у оквиру своје „класичности“ створио је врло препознатљив израз; његову прозу, и то у свим фазама стваралаштва, одликују изузетна лиричност, мелодичност, сликовитост, језичко и тематско изобиље и разноврсност. Што се Буњиновог новаторства тиче, многи критичари су, између осталог, истицали филмичност његове прозе, па је још за његова живота у Француској било идеја о „пресељењу“ Буњинових дела на филмско платно, што тада није остварено. У Совјетском Савезу је, због Буњиновог „антисовјетизма“ то постало могуће тек са Перестројком. Од тада је снимљено десетак таквих филмова, од којих је српској публици свакако најпознатија „Сунчаница“ Никите Михалкова, рађена по мотивима Буњинових дневника и приповедака.

Издавачка кућа „Бернар“ из Старих Бановаца и Београда је за 2023. годину поводом двоструког јубилеја – 90-годишњице примања Нобелове награде и 70-годишњице смрти планирала досад најпотпуније издање Сабраних дела Ивана Буњина у 15 књига, где ће се, поред раније објављиваних, наћи преко стотину приповедака, као и поезије, по први пут преведених на српски језик. Једна од тих приповедака је и ова коју предлажемо читаоцима.


Иван БУЊИН (1870-1953)

Златило се сунце на истоку, иза маглене плавети далеких шума, иза беле снежне низине, на коју с невисоке обале гледаше древни руски град. Било је ведро Бадње јутро, са благим мразом и ињем.

Петроградски воз тек што је стигао: узбрдо, по утртом снегу, од железничке станице, милеле су саонице са путницима и без путника.

У старом великом хотелу на пространом тргу, наспрам старих низова трговина, било је тихо и пусто, дотерано за празник. Госте нису очекивали. Али ево се до трема довезе господин са цвикерима, усплахирених очију, са црном кадифеном беретком, испод које падаху зеленкасти увојци, и у дугој бунди сјајног кестењастог крзна.

Риђи брадоња на седишту саона је претворно кашљуцао, у жељи да покаже како је промрзао, како му ваља доплатити. Путник не обрати пажњу на њега, оставивши да рачун с њим намири у самом хотелу.

‒ Водите ме у најсветлију собу ‒ громко рече он, следујући широким ходником за младим хотелским момком, који је носио његов скупи страни кофер. ‒ Ја сам сликар ‒ каза он ‒ али овај пут ми не треба соба на северној страни. Никако не!

Генадиј Новожилов (1936-2007): “Луди сликар” (илустрација за књигу Буњинових прича)

Момак широм отвори врата броја један, оног најпочаснијег, који се састојао из предсобља и две простране собе, где прозори беху ипак невелики и јако дубоки због дебелих зидова. Собе су биле топле, удобне и мирне, јантарне од сунца, омекшаног ињем на доњим стаклима. Опрезно спустивши кофер на ћилим у средини пријемне собе, слуга, млад момак паметних, веселих очију, стаде у очекивању пасоша и наредаба. Уметник, растом невисок, младалачки лак упркос својим годинама, у беретки и кадифеној јакни, прође од угла до угла и, смакнувши цвикере покретом обрва, протрља рукама белим попут алабастера своје бледо, измучено лице. Потом чудно погледа слугу одсутним погледом врло кратковидог и расејаног човека.

‒ Двадесет четврти децембар хиљаду деветсто шеснаесте године! ‒ рече он. ‒ Тај датум си дужан да запамтиш!

‒ Да, госпон ‒ одговори момак.

Сликар из бочног џепа јакне извади златан сат и овлаш, зажмиривши на једно око, погледа у њега.

‒ Тачно пола десет ‒ продужи он, поново намештајући своја стакла на нос. ‒ Ја сам на циљу свог ходочашћа. Слава в вишњих Богу и на земље мир, в человјечјех благовољеније! Даћу ти пасош, не брини, али сад ми није до пасоша. Немам ниједног слободног минута. Сада журим у град, како бих се вратио тачно у једанаест. Морам да завршим своје животно дело. Пријатељу мој млади ‒ рече он, пружајући према момку руку и показујући му две бурме, од којих једна, на малом прсту, беше женска ‒ овај прстен је ‒ предсмртни завет!

‒ Разумем ‒ одговори момак.

‒ И ја ћу тај завет да испуним! ‒ претећи рече уметник. ‒ Насликаћу бесмртну ствар! И поклонићу је ‒ теби!

‒ Покорњејше благодаримо ‒ одговори момак.

‒ Међутим, љубезни, ствар је у томе што ја не узех са собом ни платно, ни боје ‒ због овог чудовишног рата било је потпуно немогуће да их довезем. Надам се да ћу их овде набавити. Коначно ћу да оваплотим све оно што ме је излуђивало читаве две године, а потом се тако чудесно преобразило у Стокхолму!

Изговарајући и јасно истичући речи, сликар је кроз цвикере гледао право у очи свог саговорника.

‒ Цео свет мора познати и разумети то откровење, ту благу вест! ‒ ускликну он, театрално узмахнувши руком. ‒ Чујеш ли? Цео свет! Ето!

‒ Добро, госпон ‒ одговори момак. ‒ Известићу власника.

Сликар изнова обуче бунду и упути се ка вратима. Момак брже-боље полете да их отвори. Уметник му важно кимну и похита кроз ходник. На одморишту степеништа он застаде и дометну:

‒ На свету, пријатељу мој, нема већег празника од Божића. Нема тајанства равног рођењу човека. Последњи трен крвавог, старог света! Рађа се нови човек!

На улици се сасвим разданило, постало је сасвим сунчано. Иње на телеграфским жицама нежно и плавичасто се оцртавало по голубијем небу и већ се мрвило и осипало. На тргу се већ гомилала читава шума густих, тамнозелених јелки. Пред месарама су стајале смрзнуте и ошурене беле телесине свиња са дубоким резовима под претилим затиљцима, висиле суре лештарке, оперушане гуске и ћурке, дебеле и скочањене. Пролазници су, разговарајући се, журили, превозници шибали разбарушене коње, салинци цијукали.

‒ Спознаћу те, земљо руска! ‒ гласно је говорио сликар, корачајући тргом и посматрајући чврсто потпасане, здраво натронтане и бодре трговце и трговкиње где узвикују поред својих сандучића с играчкама домаће израде и великим белим медењацима у облику коња, петлова и риба.

Он позва слободног саоничара и нареди да га одвезе у главну улицу.

‒ Само живље, до једанаест морам бити у стану за послом ‒ рече он, седајући у хладне саонице и покривајући себи колена тешким, укрућеним застирачем.

Саоничар заврте капом и брзо га понесе са својим ухрањеним мерином по блиставом, утртом путу.

‒ Живље, живље! ‒ понови уметник. ‒ У дванаест је најпотпунија светлост сунца.

 ‒ Да, ‒ рече он, осврћући се, ‒ места су ми позната, али поприлично заборављена. Како се зваше ова пјаца?

‒ Шта ћете изволети? ‒ упита саоничар.

Ана Новоселова: илустрација по Буњину из серије “Чисти понедељак”

‒ Питам те, како се зове овај трг? ‒ подвикну сликар, изненада падајући у јарост. ‒ Стој, неваљалче! Зашто си ме довезао до капеле? Ја се бојим цркава и капела! Стој! Знаш ли да ме један Финац довезао до гробља, и ја сам сместа написао писма краљу и папи, па је био осуђен на смртну казну! Вози назад!

Саоничар нагло заустави затрчаног коња и збуњено погледа муштерију:

‒ Па куда заповедате? Рекосте у главну улицу…

‒ Рекох ти ‒ у сликарску радњу!

‒ Боље, господаре, унајмите другог, ми вас не разумемо.

‒ Ма, иди дођавола! Ево ти твојих сребрњака!

И сликар се неспретно искобеља из саона, баци саоничару новчаницу од три рубља и пође назад, средином улице. Бунда му се разврнула и вукла по снегу, очи паћенички и сметено блуделе унаоколо. Угледавши у излогу продавнице позлаћене летвице за рамове, он журно уђе у радњу. Али чим је проговорио о бојама, румена госпођица, која је седела за касом, сместа га прекиде:

‒ Ах, не, бојама не тргујемо. Имамо само рамове, летвице и тапете. А и уопште, тешко да ћете у нашем граду наћи платно и уљане боје.

Сликар се у искреном очају ухвати за главу.

‒ Боже мој, па није ваљда? Ах, како је то ужасно! Сада и управо сада боје су за мене питање живота и смрти! Моја идеја потпуно је сазрела још у Стокхолму, и, кад буде оваплоћена, мора оставити нечувен утисак. Морам да насликам витлејемску пећину, да насликам Рождество и прелијем целу слику ‒ и те јасле, и младенца, и мадону, и лава и јагње што леже поред ‒ управо поред! ‒ таквим ликовањем анђела, таквом светлошћу, да би то ваистину било рођење новог човека. Само ће то код мене бити у Шпанији, земљи нашег првог, брачног путовања. У даљи ‒ модре горе, у брдима цватуће дрвеће, у отвореним небесима…

‒ Извињавам се, господине ‒ рече госпођица престрављено ‒ овде могу да дођу купци. Имамо само рамове, летвице и тапете…

Сликар се трже и с преувеличаном углађеношћу подиже своју беретку:

‒ Ах, опростите ради Бога! У праву сте, хиљаду пута сте у праву…

И журно изађе.

Неколико зграда даље, у продавници „Знање“, купио је врло велики лист храпавог картона, бојица и водене боје на папирној палети. Затим је опет ускочио код саоничара и потерао га у хотел. У хотелу је одмах позвонио. Појавио се онај исти хотелски момак. Сликар је у рукама држао пасош.

‒ Ево! ‒ рече он, пружајући га момку. ‒ Цару ‒ царево. А затим, љубезни, мораш ми донети чашу воде за акварел. Уљаних боја, вај, нигде нема. Рат! Гвоздено доба! Пећинско доба!

И, промисливши, напрасно просија одушевљењем:

‒ А какав дан! Боже, какав дан! Тачно у поноћ се рађа Спаситељ! Спаситељ света! Тако ћу и да потпишем под сликом: „Рођење Новог Човека!“ Мадону ћу насликати по лику оне чије име је одселе свето. Васкрснућу је, убијену злом силом заједно с новим животом, који је изнела под срцем!

Момак је опет изразио своју непроменљиву спремност на услуге и опет отишао. Но, када је после неколико минута донео чашу и гостару свеже воде, уметник је чврсто спавао. Његово бледо и мршаво лице било је налик на маску од алабастера. Лежао је високо и наузнак на јастуцима на кревету у спаваћој соби забачене главе и расутих дугих сиво-зелених власи, тако да се није чуло ни његово дисање. Момак се удаљио на прстима и за вратима сударио са власником, здепастим човеком са четкастом косом на темену и оштрим очима.

‒ Шта би? ‒ упита газда брзим шапатом.

‒ Спава ‒ одговори момак.

‒ Чудеса! ‒ рече власник. ‒ А пасош је исправан. Само је убележено да му је жена умрла. Иван Матвејич је звао из полиције и наредио да се припази на њега. Ти, овај, начуљи уши. Време је, брате, ратно.

‒ Каже ‒ обдарићу те, дај само да завршим посао ‒ рече момак. ‒ Самовар не тражи…

‒ Чек, чек! ‒ прихвати власник и прислони ухо на врата.

Но, иза врата беше тихо и једино се осећала она туга, каква се увек јавља у соби уснулог човека.

Видео-презентација илустрација уз дела Ивана Буњина

Сунце се лагано повлачило из собе. Потом је и сасвим нестало. Иње на окнима је посивело, постало суморно. У сумрак се сликар изненада пробуди и сместа полете ка звонцету.

‒ Ово је ужасно! ‒ повика он, чим се појавио момак. ‒ Ниси ме пробудио! А у ствари смо управо због тог дана и предузели нашу страшну Одисеју. А ти замисли како је било њој, трудној у осмом месецу! Прошли смо тушту свакојаких неприлика, нисмо спавали ни јели скоро шест недеља. А море! А сулудо љуљање! А тај непрестани страх да ћеш сваког трена одлетети у ваздух! „Сви на палубу! Спреми спасилачке појасе! Првоме ко појури ка чамцу без команде, просућу мозак!“

‒ Баш тако ‒ рече хотелски момак, пренеражен његовим оштрим криком.

‒ А како радосна светлост је била! ‒ настави сликар, смирујући се. ‒ У расположењу духа у каквом бејах отоич, ја бих посао завршио за два-три сата. Али, шта се може! Радићу сву ноћ. Само ми помози да понешто припремим. Овај сто ваљда одговара…

Он приђе креветном столу, свуче с њега сомотски столњак, заљуља га:

‒ Стоји довољно чврсто. Али, шта не ваља: овде имате само две свеће. Треба донети још осам, иначе нећу моћи да сликам. Потребан ми је бездан светлости!

Момак опет изађе и доста касније донесе седам свећа у разним свећњацима.

‒ Једна фали, све су из соба ‒ рече он.

Сликар се опет узруја, опет завика:

‒ Ах, како је ово досадно! Десет, десет ми је требало! На сваком кораку препреке, нискости! Помози ми да барем поставим сто управо на средину собе. Појачаћемо светлост одразима у огледалу…

Момак повуче сто на указано место и чврсто га постави.

‒ Сад га треба застрти нечим белим, што не упија светлост ‒ мрмљао је сликар, неспретно помажући, испуштајући и намештајући цвикере. ‒ Чиме бих то? Бојим се белих столњака… Ба, имам хрпу новина, намерно их нисам бацао!

Он отвори кофер који лежаше на поду, извади отуд неколико бројева новина, простре их по столу, причврсти прибадачима, размести бојице, палету, поређа у низ девет свећа и све их запали. Од тог обиља пламенова соба поприми чудан, празничан, али и злокобан изглед. Прозори поцрнеше. Свеће су се одражавале у огледалу над софом, бацајући јарко златно светло на озбиљно, бело лице сликара и младо, брижно лице хотелског момка. Кад најзад све би готово, момак с поштовањем одступи ка прагу и упита:

‒ Хоћете ли јести код нас, или на страни?

Уметник се горко и театрално насмеши:

‒ Дете! Он замишља да у оваквом тренутку ја могу јести! Иди с миром, пријатељу мој. Сад си слободан до јутра.

И момак опрезно изађе.

Текли су сати. Сликар је шетао од угла до угла. Рекао је себи: „Ваља се припремити.“ Иза прозора се црнела зимска, мразна ноћ. На њих је спустио засторе. У хотелу је све ћутало. За вратима су се у ходнику чули опрезни, лоповски кораци ‒ уходили су сликара кроз кључаоницу, прислушкивали. Затим утихнуше и кораци. Свеће су пламсале, дрхтећи пламеновима и одражавајући се у огледалу. Сликарево лице постајало је све болесније.

‒ Не! ‒ повика он одједном, нагло се зауставивши. ‒ Морам у памети најпре обновити њене црте. Одлази, дечји страху!

Наже се над кофер, коса му остаде висећи. Завукавши руку под рубље, он извуче велики бели сомотски албум и седе у фотељу крај стола. Отворивши албум, одлучно и гордо забаци главу и скамени се у сазрцавању.

У албуму беше велики фотографски снимак: унутрашњост неке пусте капеле, са сјајним зидовима од глатког камена. У средини, на узвишењу покривеном погребним сукном, пружаше се дуг ковчег у коме лежаше мршава жена са склопљеним, испупченим капцима. Уска и лепа глава беше окружена гирландом од цвећа, високо на грудима почиваху склопљене руке. Код узглавља ковчега стајаху три црквена свећника, у подножју ‒ мајушни ковчежић са бебом налик на лутку.

Сликар се напето заглéдао у оштре црте покојнице. Одједном његово лице искриви ужас. Он баци албум на ћилим, скочи, баци се према коферу. Цео га је прекопао, до дна, разбацао по поду кошуље, чарапе, кравате… Не, онога што је тражио није било! Очајно се освртао уоколо, трљао руком чело…

‒ Пола живота за кичицу! ‒ ускликну он хриптавим гласом, топнувши ногом. ‒ Заборавио, заборавио си је, несрећо! Тражи је! Направи чудо!

Али, кичице није било. Претражи џепове, нађе перорез, отрча до бунде… Да одреже прамен крзна и привеже га за перо, за треску? Али, где да узме конац? Ноћ је, сви спавају… помислиће да је луд! И он јаросно зграби картон са софе, фрљну га на сто, одјури у спаваћу собу по јастуке, метну их на фотељу, да му седиште буде вишље и, грабећи то једну, то другу бојицу, забоде нос у посао.

Радио је без одмора. Скинуо је цвикере и ниско се нагињао над столом, бацао јаке и уверене потезе, па се заваљивао, упирући поглед у огледало, чија светла магла беше пуна титравих, шарених пламенова. Од жара свећа сликару се на слепоочницама овлажила коса, од напетости му набрекле жиле на врату. Очи су му сузиле и гореле, црте лица се скратиле.

Најзад је увидео да је лист картона безнадежно упропашћен ‒ бесмислено и јарко затрпан цртежима, међусобно савршено супротним по смислу и њиховом значењу: грозничаво надахнуће уметника савршено му се није повиновало, никако није чинило оно што је он желео. Он преврну картон и, зграбивши плаву бојицу, обамре на неко време. Раскриљени албум лежао је поред његове фотеље. У очи му је стално ударао дуг ковчег и мртви лик. Он плаховито залупи албум. У коферу је из рубља штрчала оплетена чутурица с колоњском водом. Он скочи, брзо одврну њен заптивач и, жежући се, поче да пије. Испразнивши чутурицу скоро до дна и хучећи од миришљавог пламена, с разбукталим грлом, он опет узе корачати по соби.

Убрзо њиме овлада младалачка снага ‒ дрска решеност, увереност у сваку своју мисао, у свако чувство, свест да он све може, све сме, да за њега више нема сумњи, нема препрека. Испунио се надом и радошћу. Чинило му се да мрачне, ђаволске животне тлапње, које попут црних таласа обливаху његову машту, одступају од њега. Осана! Благословен гредиј ва име Господње![1]

Сада је пред његовим умственим погледом с потресном, доселе недоживљеном јасноћом, стајало само оно што је жудело његово срце, срце не роба живота, већ његовог творца, како је себи говорио у мислима. Небеса, преиспуњена вечном светлошћу, која се топљаху од едемског азура и клобучаху од чудесних, мада и мутних облака, привиђаху му се; светозарни ликови и крила безбројних ликујућих серафима помаљаху се у језивој литургијској красоти небеса; Бог Отац, грозоморан и радостан, благ и тржаствујући, као у дане стварања, уздизаше се између њих попут исполинског привиђења у бојама дуге; дева неисказане прелести, с очима пуним блаженства срећне мајке, стојећи на облачним клобуцима, прожетим плаветнилом земаљских даљина, простртих под њом, објављиваше свету, на божанским рукама својим високо подизаше младенца, блиставог као сунце, а дивљи, величанствени Јован, опасан зверињом кожом, клечаше поред ногу њених, у помами љубави, нежности и благодарности целивајући руб њене одежде…

И сликар се поново баци на свој рад. Ломио је и са грозничавом журбом тресућим се рукама изнова ножем оштрио бојице. Свеће су догоревале, накапавале, цуриле преко усијаних свећњака и још врелије пламсале поред његовог лица, на коме су дуж образа висиле мокре власи.

У шест часова бесомучно је притискао дугме звона: он је завршио, завршио је! Затим је отрчао до стола и стојећи, док му је срце тукло, стао да чека хотелског момка. Сад се он бледео таквим бледилом да су му се усне чиниле црним. Сва његова јакна била је осута разнобојном прашином бојица. Тамне очи гореле су нељудском патњом и уједно неким свирепим одушевљењем.

Нико није ишао. Окружавала га је гробна тишина. Али он је стајао, он је чекао, сав се претворивши у уво и очекивање. Ево, овог трена ће утрчати момак и он, творац који је завршио свој рад, излио своју душу по вољи самог божанства, брзо ће му казати раније припремљене, страшне и победитељне речи:

‒ Узми. Теби поклањам ово.

И он, од лупања свог срца близак губитку свести, чврсто је држао картон у руци. А на картону, читавом ишараном, чудовишно се гомилало оно што је покорило његову уобразиљу у потпуној супротности с његовим страсним маштањима. Сурово, црно-плаво небо до зенита је буктало у пожарима, крвавом пламену задимљених храмова, двораца и кућа који су се рушили. Рамови за истезање, губилишта и вешала са обешеницима црнели су се на ватреној позадини. Над читавом сликом, над целим тим морем огња и дима, величајно, демонски се уздизао огромни крст с распетим, окрвављеним страдалником, покорно раширених руку по пречагама крста. Смрт, у оклопу и са зупчастом круном, кезећи своју гробну чељуст, у залету устремљена напред, под срце распетога је дубоко зарила гвоздени трозубац. Доњи, пак, део слике приказивао је збркану хрпу мртвих ‒ и гужву, гложњу, тучу живих, мешавину нагих тела, руку и лица. И та лица, искељена, с јаким очњацима и очима које искачу из дупљи, беху толико гнусна и груба, толико унакажена мржњом, злобом, сладострашћем братоубиства, да су пре могла да буду виђена као лица скотова, звери, ђавола, али никако не као људска.

Париз, 1921.

Превео: Драган Буковички


[1] Мт. 21: 9.

(Visited 83 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *