Приповѣтка награђена наградом „Миодраг Борисављевић“ на конкурсу за најбољу кратку причу фестивала „Потпис“ у Апатину за 2017. годину…
Протопоп Ралeта био је миран и добар човек. Волели су га парохијани, ни са Турцима није имао великих проблема. На сваку невољу се човек навикне, aко не баш и сасвим, оно научи да живи са њом. Послове, и несугласице кад их је бивало, завршавао је брзо и без сувишних речи. Његова Лужничка жупа била је питомa, роднa, могла је уредно да даје харач, али и мито када је затребало. У мраку који је завладао, човек би ишао према сваком светлу што би се појавило. А тиха мука која га је мучила није имала никакве везе са Турцима. Или јесте. Ни сâм није био начисто. Чинило му се да на неки чудан начин све има везе са њима. Погледа сина, који је дошавши из Ужица мокар и промрзао спавао на лежају поред пећи.
Снег… Знао је да је то божије давање и да ће га сваке године бити. И знаo, да једну давну снежну ноћ неће моћи да заборави док је жив.
Тридесет година убеђивао је себе да те ноћи није било, да није могло да је буде, и исто толико година је знао да јесте, јер испред њега је спавао доказ. Његов син. Ралета и жена живели су добро. Али и поред свих молитви и проливених суза деца не дођоше. На крају, помирени уђоше у доба када их више нису ни очекивали.
Те године с пролећа, попадија поче да поболева. Повраћала је често, гојила се неумерено, ноге су јој отицале, и тек у јесен они као пробуђени схватише — била је носећа! Страх замени срећа. Да се не би покварила скоро да нису смели да дишу, дан по дан захваљујући на тој ненаданој радости.
Снег рано паде. Мећаве завејаше планине, било је бело и тихо.
После Божића, у оне некрштене дане, попадија се замучи. Нађоше јој се две жене из села, вичне бабичком послу. Порођај је био тежак и дуг; поред свег напора да се суздржи, отимали су јој се јауци, а негде из планина, као одговор, чуло се завијање вукова.
Пред поноћ зачу се плач новорођенчета. Ралета уђе у собу, a бабица му на руке спусти малу, згужвану грудву која се јављала чудним гласовима, и с осмехом рече: „Син!“
Жене поредише новорођенче и породиљу, и закуњаше на сећији. Поред колевке будан, опчињен чудом живота, Ралета није поглед одвајао од сина. Дочекавши нешто што је тако дуго чекао, па је и исто и другачије од оног што је замишљао, није могао да га се нагледа.
Дете се мешкољило, мрштило, и он у једном трену схвати да нешто није у реду са њим. Пробуди бабицу, она га распови и забринуто рече:
„Има ватру. Гори!”
Принесе га код мајке на груди, али дете је стискало и одмицало усташца загрцавајући се.
„Кад би само мало повукло, прво млеко је лек“ — бабица беспомоћно рашири руке, па дода тихо: „Божија воља!“
Неверица, разочарење и страх сукнуше из његове душе као пламенови паклени.
„Како — Божија? Па зар ми га Он није дао? Дао, да га одмах узме? Зар године мојих молитви није чуо?“
Отрча до цркве. Руке су му дрхтале, једва упали свећу и стаде пред Тројеручицу што га је мирно гледала са зида. Глас му је подрхтавао, молитва се прекидала:
„Пресвета Богородице, помилуј нас грешне… жалостиво заштити младенце… наше… и нас који их изродисмо… и од сваке болести и горке невоље избави. Мајко Божија, буди милосрдна… немоћним… помилуј ме грешног…“
Немиран, врати се у кућу. Дете је све теже дисало, грозница је тресла мајушно тело.
Измучена жена је плакала, молила и проклињала, устајала, бабице су је смиривале и враћале у кревет.
И у том метежу као каква јасна слика дође му једно давно сећање: имао је осам година и играо се испред куће, кад наиђе његова баба. Често је слушао родитеље како о њој причају у пола гласа, о травама и бајањима којима је лечила људе по селу. Говорили су да деда није радо гледао на то, али ништа није смео да каже. Плашио се.
„Хајде са мном“! — пружи му руку. Прођоше кроз село, и даље, према кућама које су се као грозд на чокоту прибиле поред пута испод брда. Баба из торбе напуњене сувим биљем извади шаку дивљих јагода и стави му на длан. Замирисa на шуму, на сенку, на таинство; на дубоко,тамно врело недоступно људком оку. У кући којој су дошли били су породиља и новорођенче, слабо, једва живо. Баба му спусти поред главе нешто; није могао да разабере шта, а онда схвати — то је глава вука! Без очију и зуба, одерана кожа била је исто толико страшна као и да је вук жив. Да га охрабри и припреми на оно што ће урадити, баба рече:
„Сад ћемо ово кмече провући кроз вучији зев, да вук уграби болест! Да је удави, растргне и поједе! Да буде живо и здраво мајчици, као вук у горици!“
Ставивши вучију главу на главу детета, полако је превлачила зев преко тела и бајала тихо и упорно басме које нико у соби није разумео. Стојећи над колевком као да стоји на капији неког другог света, снагом речи враћала у таму сво зло које је из ње долазило.
………………………………..
И сад, после толико година, није могао себи да објасни зашто је кренуо у ту снежну ноћ, ноћ у којој се одрекао свега у шта је до тад веровао. Уместо да једва живо дете однесе у цркву и крсти да не умре некрштено, он га је однео у планину. Сваким кораком чинило му се да иде уназад, према некој граници која је давно пређена а он се сад враћа ономе, и онима што су иза ње остали, тражећи помоћ.
Стиже до литице изнад села. Снег престаде да пада, духну неки чудан ветар, разагна облаке и показа се велики, пун месец. Гледајући небеса која су се над њим отварала, на трен заборави где се налази. Кад спусти поглед, већ је био окружен сенкама. И схвати да је остао без гласа. Вукови. Стајали су мирно и гледали га. A онда се, као по некој команди размакнуше, и пред њега из таме изиђе највећи вук којег је икада видео. На трен му се учини да храмље.
Гледали су се у очи, хроми вук и поп Ралета. Нека страшна сила га је вукла, и кроз тај поглед натерала да извади дете испод кабанице под којом га је уза се носио, и спусти у снег. Оно само слабо кмекну, и утиша се.
Вук приђе, њушком разгрну тканину у коју је дете било замотано, и храпавим језиком поче да га облизује. Грубо и нежно у исто време,као што би то са својим младунчетом чинио. А онда разјапи своје страшне чељусти, и обујми њима мајушну дететову главу…
Ралети се од ужаса посекоше колена, и он паде у снег. Али не деси се оно што је помислио. Лепо је могао да види како вук сваким уздахом својим прима у себе болест која је из детета издахом излазила. И као чудо, равно оном које је гледао, кроз снежну ноћ протну се мирис дивљих јагода и од некуд зачу глас бабе како тихо ромори басму:
„Онамо огањ гори, онамо очи сузе зову, ја вам сина не дам већ вам плач предам.“
………………………………..
Жена га није га питала где је те ноћи био. Погледом је захваљивала што јој је вратио дете. Живо. Здраво. И само рекла, као да дели његову тајну: „Зваће ће се Вук.“
Кад се разданило, посла по мајстора зидара, преког, али доброг човека. Одоше до до цркве.
„Прибави што ти треба и малтером покриј нашу Тројеручицу. Чим пре.“
„Ако мора…“
„Мора.“
„Ако ти тако кажеш…“
„Кажем!“
„Ако Бога знаш, зашто?“ — јекну мајстор.
„Због Турака.“ — Ралета слага, гледајући у земљу, и изиђе из Беле цркве Каранске.
Мајстору је дрхтала рука док је нежно као да је милује стављао малтер на фреску. До краја живота се питао да ли му се тог дана од титраве светлости свећа причинило, или је низ лице Тројеручице уистину клизнула суза, трен пре но што је бели покров сакрио њен лик.
Related posts:
Николај Агафонов: ПУТОВАЊЕ У АНТИСВѢТ
Божидар Зечевић: ДВЕ СРПСКЕ РЕЧИ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Јован Попов: РУСКЕ СЛУГЕ И ГОСПОДАРИ У ГОДИНИ 1859: ГОНЧАРОВ, ДОСТОЈЕВСКИ, ТУРГЕЊЕВ
Ђакон Ненад Илић: СА ПОВЕРЕЊЕМ ДЕТЕТА ЗАВОЛЕО САМ ХРИСТА
Сава Росић: БЈЕЛКИН, ГРИЊОВ, ВИЖИГИН
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Тамара Ђермановић: ДИЈАЛОГ С ДЕЛИМА КЊИЖЕВНЕ КЛАСИКЕ У ФИЛМОВИМА АНДРЕЈА ТАРКОВСКОГ
Протојереј Андреј Ткачов: ПОЕЗИЈА ЈЕ БОРБА ЛИЧНОСТИ ЗА ИСТИНСКИ ЖИВОТ
Ирина Медвѣдева, Татјана Шишова: ЧИТАЈТЕ ХАКСЛИЈА! (1)
ПЛАГИЈАТИ И ПРЕВОДИЛАШТВО – ЗАПИСИ И РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ ТЕКСТА „ВИНАВЕР(И) ИЗ КЛАОНИЧКЕ УЛИЦЕ“ II
Весна Капор: НЕ ПЛОВИШ ТИ КА ОСТРВИМА, НЕГО ПОСТАЈЕШ ОСТРВО
Виктор Николајев: СВЕДОК АВГАНСКЕ ГОЛГОТЕ
