Зоран Туцаковић: САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ

Избор из књига РАЂЕЊЕ О ГЛАВИ (2002) и ЗАШТО БУДЗАШТО (2011). Избор је уприличио аутор, руководећи се њему знаним разлозима


Зоран ТУЦАКОВИЋ

– Само сатира Србина спасава

СЛОБОДА ИЗБОРА

Или како они кажу,
Или идеш на масажу.

Хоћеш да си крупна зверка,
Или да те пандур мерка?

Немаштину, или благо –
Бирај, аго, што ти драго!

Или црни, или бели –
Слободно се определи!

Хоћеш горе, хоћеш боље –
Слобода је твоје воље!

Или тако, ил никако –
Изабрати може свако!

Вољ ти леђно, вољ ти прсно?
Вољ ти посно, вољ ти мрсно?

Бирај, брате, како треба,
И пашће ти све са неба!


ПИТАЊЕ

Максимилијан Пирнер: СМРТ (1893)

Зар да „Боже правде“
Наша химна буде,
Кад нам атеисти
Све по кривди суде?

Зар на грб да слети
Орао с две главе,
Кад нас черупају
Кō  кокоши праве?

Како да Србија
Буде опет јака,
Кад се преци стиде
Својих потомака?


НИСАМ ЈА

Нисам ја понижен
Поступањем вашим –
Вређа ме што таквих
Ништака се плашим.

Нисам ја потиштен
Што имате више,
Него што са вама
Исти ваздух дишем!

Нисам ја повређен
Речју, ни погледом –
Вређа ме бахатост
Над свеопштом бедом.

Карикатура Миланка Каличанина


МИЛУТИН

Не верујем очима, кад видим
Ко се скрива иза мојих леђа.
Шта ћу: ћутим. У себи се стидим –
Кога брига што се камен вређа?

Пушко моја, гаравушо стара,
И заставо са Кајмакчалана,
Ви реците: да л  ме око вара,
Ил  је ово нека земља страна?

Не, велите? То су српска деца?
Шумадијо, остала без листа!
Бугарина истерах, и Немца,
А пород ми пун мондијалиста!

Сваког јутра будим се у страви
Да је време новог светског рата:
Од барјака казаљку направи
Архитекта сунчанога сата!


Не пада ми тешко, мање- више,
Булумента насред постамента;
Жао ми је што морам да бришем
Наследнике из свог тестамента.

– Препеви на новосрпски језик

У ЛАНЦИМА*

У ланце сте нас бацили, о срама!
Зар, срам вас било, у данашње време?
Јесмо ли криви што нисмо са вама?
Слутим вам жељу да људи онеме …
У ланце сте нас бацили, о срама!

Неко нас стеже, и сви знамо ко је.
Чујемо како звече ланци хладни.
Под силном стегом плашљиви се боје,
Чак и не дишу на махове, јадни …
Неко нас стеже, и сви знамо ко је.

Јаук и писка свуда око мене;
У редовима тужним људи стоје –
Пиште у њима и деца, и жене …
Неко их мучи, и сви знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, ти паклена сило!
Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал најзад биће што је свагда било
Када оживи дух ратника с мачем!
Стежи, о стежи, ти паклена сило!

О, како вам се слатко смејем сада!
Жртва се руга, јер немоћни ви сте.
Зар то врхунац мучења, и јада?
Зар ништа боље измислили нисте?
О, како вам се слатко смејем сада!

*Препев песме У квргама Милана Ракића

Максимилијан Пирнер: КРАЈ СВИХ СТВАРИ, детаљ (1887)

КЛИКА*

Сиво, суморно небо… Са старих плаката давно
Увели осмејак вође народно сећање јежи,
А доле, скрхана болом, заклетва предака лежи;
Све мрачна обори клика, и све је пусто и тавно,
Без живота је све.

Изгледа као да младост из земље Србије бежи,
И она тихо мре.

А по крвавом друму, у својој надменој пози,
Бахато друштво се креће. Лукава лоповска клика
Нехајно погледом шара док шофер лагано вози –

И сузе народне теку, и друштво пролази тако,
Безбожно и опако.

*Препев песме Јесен Војислава Илића


НАРОДНИ ЈАХАЧ*

Ђиха, ђиха, мој народе,
Раго моја верна.
Ђиха, ђиха, јахање је
Радост неизмерна!

Од кад сам те оседлао,
Чврсто узде држим,
А бичем те натерујем
У галоп најбржи!

Раго моја, што посрћеш?
Брзину ми дај!
Ако нећеш, ја ћу тебе
Мамузама, знај!

*Препев песме Мали коњаник Јована Јовановића Змаја

Максимилијан Пирнер: МЕДУЗА (1891)

– Косово је рана непреболна

ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Царе Лазо, од Србије главо,
Тешки тебе притиснули јади:
Пут небеса кренуо си право –
Сад ти народ умире од глади …

Косовски си завет оставио,
Тешком клетвом Србина заклео.
Пун си вере у Господа био,
И душом се ка њему узнео.

Видим како испред војске јашеш:
За тобом је кренуо ко треба,
А не марва која репом маше,
И прилику да побегне вреба!

Крваристе у страшном покољу
За небеско царство српском роду,
И падосте на Косову пољу
За крст часни, и златну слободу.

Много воде Дрином је протекло …
Косово је опет разбојиште;
Опет боли што је некад пекло,
Опет Србин спаситеља иште.

Народ бедни кору хлеба тражи,
Ал гладноме сити не верују
Него множе несреће и лажи,
И бесмислом српску душу трују.

Колевка се косовска разбија,
А божури одлазе у приче …
Како гладан битке да добија,
И спречава да смрдљевак ниче?

Ој, Лазаре, осветли нам путе,
Опамети усијане главе –
Хоће душу да нам располуте,
И Србију целу да затраве!

. . .

МАРКО И КОСОВО

Е, мој брате Краљевићу Марко,
Доцкан стиже на Косово равно!
Да си стигō, Мурат не би варком
Заклан био; све би било – јавно.

Ти би књигу послао Мурату
Да те, смирен са Алахом, чека.
Блистав нож би носио о врату,
Буздованом махō издалека.

Позвао би Равијојлу вилу
Да ти песмом мерак души ствара.
Скинуо би крила Јабучилу,
Да се Шарац много не умара.

Пред чадором, твоја моћна рука
На буљуке Турке би разбила,
А кукавног Бранковића Вука
На колац би претходно набила.

Ступио би под Муратов шатор
Без клањања, усправно и ћутке,
И Мурата, ко вешт оператор,
Распорио на равне полутке.

А затим би мирно изашао,
Завршио са крвавим чином,
И времена још би пронашао
Обилића да напијеш вином.

О, када би све то била јава!
Сва би српска господа претекла,
И царство нам (без силних жртава)
И земаљско, и небеско стекла …

Пусти снови… Тек, питање оста:
Да л је Марко планирао тако,
Па се путем поднапио доста?
Ил се Шарац о облак спотакō?

А можда је на време кренуо,
Но му памет помутила вила?
Наш се Марко у њу забленуо,
А вила је – радодајка била …

Васкрсни нам, Марко Краљевићу,
Да чворове косовске разрешиш!
Не одај се женама, ни пићу –
Куда ћемо, ако опет згрешиш?!

Карикатура Миланка Каличанина

СТРАШНИ СТРАХИЊА

Неко беше Страхињићу бане;
Ајд што беше, него шта поради!
Том јунаку стварно нема мане –
Мирно може брчине да глади.

Само једном он брке обеси,
Влах Алија кад га лиши љубе.
Ал Страхиња Турчина удеси –
Под грлом му саставио зубе!

Дивна беше Бановица млада,
Свом Страхињи јако привржена,
Док не пусти да је ђаво свлада
И потврди да је само – жена …

О женској је Његош писō ћуди,
Назвао је смијешном работом.
Спаси, Боже, кад женско полуди,
Па се вуче са свакаквим скотом!

И да не би  хрта Карамана
Да ту кују изваља по трави,
Не би било ни нашега бана –
Грешница му радила о глави!

Ал да видиш чуда великога –
Не да бане шмизла да испашта;
Место у њој да убије бога,
Страхиња јој све грехе опрашта!

Југовиће, свих девет шурака
(Кад скочише да сасеку дрољу)
Он направи мањима од мака –
Где су били, Турке да покољу?

Вечна слава Страхињићу бану!
Праштањем се у облаке пење,
И не хаје да л се неко зграну
Што рогове носи ко ордење.

ОБИЛИЋ

Изгубисмо царство на Косову,
Ал добисмо симбол свога рода:
И сад Срби Обилића зову
Кад се гуши њихова слобода!

Обилић је темељ српској кући,
Обилић је прозор српској души;
„Воинствени гениј свемогући“
Који мачем силу пакла руши.

Моралну му Вук нанео штету,
Ољага га под Лазиним кровом.
Милош реши да спере клевету
Само топлом крвљу Муратовом!

Лукавство му ово на ум паде:
Муратову папучу пољуби,
Па му ногом под гръоце стаде
И ножем га из потаје уби.

Зазвонише нотрдамска звона
Да победу хришћанску прославе,
Ал Бајазит докопа се трона,
И Обилић остаде без главе …

Историја, смутљивица стара,
Још потврду своју не издаје,
Али ћерка славнога Лазара
За хартију пет пара не даје!

Јер код ње се Милош оверио
Као мајстор мушкога заната
Што је бојно копље усмерио,
Па на женска наваљује врата.

Ој, Милоше, теби сви завиде!
Србину си заклетва и нада,
А Српкињи највише се свиде
Што ти копље никако не пада!

Максимилијан Пирнер: ЉУБАВНИЦИ (1885)

– Ој, човече, не буди говече –
стижу знаци, па јарам одбаци!

СРПСКА БЕЛЕГИЈА*

Заболе нас.
Метохије више нема,
што бисмо палили метка?
Срби се гаде устанка и пушке,
освете горке, и мушке.
У блато спушта нас
презрив осмех претка.

Нећемо ни Косово ни бој.
Све до мојега мој,
све тетка сад гледа стрину.
Нек нас саплићу, задају ћушке,
нек трпи земља због врхушке,
и падне баш све у прашину.
Нек нам поваде зубе,
и лонац на главу мећу,
и опет нека нас згубе,
смрве, вежу ко врећу.

Ми себи више не верујемо,
нит ишта од свога поштујемо.
Никаквог спаса не очекујемо,
Ми судбу не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета баштина и ослобађање.
Да живи смрт, умре рађање.

*Препев песме Наша елегија Милоша Црњанског



НЕВИДЉИВИ

Опасности за нас нема више,
Ни питања шта смо Богу криви.
Нико неће на нас да кидише –
Постали смо свима невидљиви.

Није чудо живот с новим ликом,
Ни авион, за радаре скривен.
Цео народ сад не види нико;
Нити види, нит броји у живе.

Због нас нико не хвата се мача,
Геноцидом више нас не страше.
За ког било светског освајача
Границе су невидљиве наше.

Невидљива баштина је древна,
Невидљиви наши стари оци.
Невидљив је запис нашег гена,
Невидљиви сутрашњи потомци.

Видљиво је у нас само једно:
Жеља да се невидљив остане,
Јербо такво безобличје бедно
Јемство даје за безбрижне дане.

Само такви, без духа и тела,
Постајемо једно са Европом;
Без културе, без јуначких дела,
Без ичега под небеским стропом.

Нешто ипак може да нас теши:
Огледало не враћа нам лика,
Па радосни, невидљиво грешни,
Гордимо се попут победника!


– Без иједног испаљеног метка,
допашћемо новога поретка!

Карикатура Миланка Каличанина

ЉУДСКА ПРАВА

Кад се штите људска права,
Сва су средства дозвољена.
Ту заштиту да спречава
Превисока не сме цена.

Основно је људско право
Нечовеком да се буде,
И платиће свако главом
Ко удари на нељуде.

Нови Закон, ничем сродан,
Тријумфално светом влада:
Право бити неприродан
Ко угрози, одмах страда.

Кад се штите људска права,
Ту грāницā нигде нема,
Ни народа, ни држāвā,
Ни прописа, ни система!

Стишај срце, душу смири
И опиј се земном стравом,
Јер свуда се брзо шири
Право да се нема право.

Не верујеш? Чик искажи
Љубав према своме роду!
Сад правило трампе важи:
Родна груда за слободу.

ЗАМОРЦИ

Заморци смо још одавно,
испитују све на нама,
па нас дрско лажу јавно
без иједне трунке срама.

Равнодушни према нашем
крвотоку, ткиву, месу,
хоће да нас све застраше:
„У вашем је интересу…“.

Заразне се болештине
из „кухиња“ шире, сине!
Када неко данас кине,
никад није због истине.

Имунитет се „поправи“
тек за један вид болести.
Већ наредни вирус слави
што ће много нас одвести…

Организам стално слаби,
вирус јача, себе мења.
У напрстак дух се саби,
за истином нема хтења.

Још успео нико није
да из злога добро створи.
Само зло се у злу крије,
жељно људе да покори.

На покорност научени
(деценије су за нама),
примићемо, благо мени,
све што пени у иглама.

Максимилијан Пирнер: ИСКУШЕЊЕ СВЕТОГ АНТОНИЈА (1898-1918)


БАЛЕГАРИ – КОТРЉАНИ

Балегари – котрљани,
стигоше вам црни дани!

Деценију, више-мање,
траје ваше котрљање.

Чекали сте с пуно вере
шта вам Запад изасере.

Котрљасте целог дана
меке кугле од гована.

Посао вам добар био –
неславно се завршио!

Своје дупе Запад греје,
болује од дијареје.

У заходу Запад чучи,
са проливом муку мучи!

Ех, да ми је само знати:
Шта ћете сад котрљати?

Балегари – котрљани,
стигоше вам црни дани!

– Биће свашта, слутим,
јер Србија ћути!

ИЗБОР НАРОДНИХ ТРИБУНА

Ој, Бога вам, народни трибуни,
што дижете дреку и галаму?
Памет вам се против себе буни,
ваше речи даве се у сраму.

Речник мршав, а дебео образ,
плитко чело, а језик дугачак…
Сви трепћете на властити одраз
ко сланину кад угледа мачак.

Да је народ знао кога бира,
пошао би спремно у сеобу
да не слуша банду како свира,
да не гледа расап, и деобу.

Одвојити жито од кукоља,
то се овде савршено прави:
само пустиш да страначка воља
кандидате на листе постави.

Нема везе кога заокружиш,
којој листи поверење пружиш –
сваки избор у Србији служи
да се кукољ међусобно дружи.

Зато браћо, невољни бирачи,
транспарентно своју вољу дајте:
чим се неко на листу прикачи,
усраном га мотком васпитајте!

За будуће нек извуче наук,
нек се плаши, и избора мане,
па ће народ да постане баук
за све такве, „Богом изабране“.

Карикатура Миланка Каличанина

ПРИЛИКА

У Србији прилика се ствара
кад дотераш цара до дувара!

Од чекања много вајде нема,
време нову неприлику спрема.

Кад се царе уз дувар прилепи,
од народа почиње да стрепи.

Јер ће народ тада запитати:
„Царе, царе – колико је сати?!“

– Нема много наде
уз такве громаде!

Максимилијан Пирнер: ПРЕД СМРТ (1883-1884)


КОКОШ

У животу није баш све тако црно:
И ћорава кока кљуцне неко зрно.

А наша се кокош орлушином прави,
Па нас редом серка и кљуца по глави.

Кликће са висина, шири своја крила,
У сенци се њеној Србија сакрила.

Када снесе јаје, догађај прослави,
Не хајући што је снела мућак прави.

Али тамо где је сва сила притисла
Ћутала је кокош, јадна и покисла.

Скупила је крила и спустила главу,
Проклињући судбу и бездушну јаву.

И не треба нико да је очерупа –
Од такве кокоши не ваља ни супа!

(Visited 70 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, САТИРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *