Марина Вулићевић: САТИРИЧАРУ СЕ НЕ КЛИЧЕ

Слике Домановићевих приповедака приказују претеране и изврнуте вредности које се славе: људи су одликовани због ствари због којих би требало да су у затвору, посланике поставља министар полиције, грађани су у ствари робови

---

Завршава се и ова година, у којој је навршено 150 година од рођења Радоја Домановића (16. фебруар 1873–17. август 1908), такозваног српског Џонатана Свифта, без великих манифестација и говора у његову част. То није необично, јер мало ко је икада клицао једном сатиричару, посебно оном који је прецизно дефинисао политичке и друштвене проблеме свога доба, а који се, ево, по принципу дана мрмота, непогрешиво понављају током свих ових 150 година. Кључна мисао тог мрмотског дана, од века и по, често је цитирана Домановићева максима: „На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас“.

И творац српске сатирично-алегоричне приповетке живео је у време идолопоклонства вођама, менталитета паланке, у доба режима последњих Обреновића, краља Милана и краља Александра, те политике Николе Пашића. Атмосфера у друштву окретала се против општих и отаџбинских интереса, а у корист неједнакости пред законом и у циљу јачања моћи мањине. Будући републиканац, опозиционар, Домановић и после Мајског преврата из 1903. године наставља да критикује власт и покреће свој политички лист Страдија, који је имао 35 издања.

„Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били… Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно смеше…“, иронично је запажао. Шеф коректора Државне штампарије постао је 1905. године и тај посао радио је до смрти 1908. године у Београду.

Домановић је по мајци био потомак Карађорђевог устаника и војводе Павла Цукића, Домановићи су били пореклом Херцеговци, а Радоје је рођен у Шумадији, у селу Овсиште код Крагујевца. Син учитеља Милоша и мајке Персиде, и сам ће се посветити позиву професора српског језика у гимназијама у Пироту, Врању и Лесковцу. У периоду од 1890. до 1894. године студирао је историју и филологију на београдској Великој школи.

Опозиционо усмерење Домановић је стицао током сазревања, професори су му били Пера Ђорђевић и Сретен Стојковић, следбеници Светозара Марковића, хапшени због неуспелог покушаја да преузму контролу над локалном владом, а за време учитељевања у Пироту, Домановић се упознао с Јашом Продановићем, књижевним критичарем и политичарем, који је о њему писао у делу Наши и страни као о слободном мислиоцу, ведрој, искреној и несебичној природи.

Не знамо куда идемо

„Ја сам утицао на њега да се не запусти у паланци и да настави књижевни рад. Паланка је за књижевни рад оно мртво море о коме је он доцније писао. Брзо су га заволели сви честити интелектуалци с којима је долазио у додир. Успео је да зближи и оне који су мало општили међу собом и здружио дотле раздружене. Својом ведрином и доброћудним хумором разведравао је суморне, кравио је мрзовољне и изазивао осмех у натмурених. Досада је безобзирце бежала испред његових духовитих козерија. А говорио је изванредно лепо, изражавао се сликовито, давао сјајне портрете појединих личности, иако нешто карикиране, расипао обилато благу заједљивост и безболно пецкање. Мало је људи који су знали тако слатко причати. Познавао је само тројицу који су се у томе такмичили с Домановићем. То су: Нушић, Чича Илија Станојевић и Жарко Илић. Домановић је такав остао до краја живота“, писао је Јаша Продановић, који се сећао да је Домановић живео у тешким материјалним приликама, додуше ублаженим срећним брачним и породичним животом. Још током боравка у Врању здравље му се погоршавало и констатована му је туберкулоза, али он није много марио за то, настављајући да живи боемским животом. Поред професуре, једно време био је и писар Министарства просвете. Често је био отпуштан из службе, нарочито после критичког говора о положају просветних радника 1898. године. Домановић је чак добијао и претње смрћу, а Јаша Продановић запазио је и ово: „Шта је режим спремао, данас се не може поуздано тврдити. Нађен је у главној полицији један списак са двадесетину имена, међу којима је било и Домановићево.“

Светозар Ћоровић, сарадник из Зоре, сећао га се овако: „Године 1899. састајао сам се са њим у Београду. Блед, мршав, испијен, помућених очију, замршене косе. Шешир изгужван, одело изношено, ципеле готово подеране. Кад му се потужих на немарне претплатнике и кад га замолих за нову причу он се насмеја и одмахне руком: „Море, остави. Зар ми је сад до прича. Немам ти службе бре, брате, ја живим од данас до сутра, као она птица за коју се Бог брине.“ Кад смо се други пут састали у Београду, изгледао ми је некако суморнији и више заједљив…“

Из околности забрањених окупљања и слободе говора, корупције и искварености, доушништва и пропаганде, Домановић се уздизао сатиром. Слике његових приповедака приказују претеране и изврнуте вредности које се славе: људи су одликовани због ствари због којих би требало да су у затвору, посланике поставља министар полиције, грађани су у ствари робови и утркују се у томе да буду жигосани и зајашени, пандури јашу лажне патриоте, школе су порок, а читање грозна страст. Епски јунак Краљевић Марко по свом повратку на земљу у шоку је због тога што се његова борба против Турака коси са интересима земље Србије, која је сада у пријатељству с Турском. Вођа, у најбољој Домановићевој приповеци оличава Николу Пашића. Оне који га слепо следе води у пропаст и амбис, док је слепац и он сам. Бедни људи каскају за својим изабраним вођом, иако су због њега изгубили све, земљу, родбину и пријатеље, на опасном путу пуном препрека и јаруга, а до краја немушто ћутање и обневиделост предводника тумаче као мудрост. Та мудрост гласи: не знамо куда идемо.

Храбар сме и кад се плаши

Домановићева иронија је убојита и блага, човек би од ње могао да се смеје и да плаче у исти мах. Оквири његових приповедака далека су путовања, неке удаљене земље, лепе књиге које је читао, а често подсећа на смешно време у којем је било много слободоумних закона, а нимало слободе, где су писане књиге о привреди, а нико ништа није сејао, где је све претрпано моралним поукама, а нигде нема морала ни памети, где се прича о штедњи, а све се расипа. Страдија је земља у којој се ордење дели немилице, министар пролиције је бесан што читава два дана никога нису тукли, а министар финансија бави се историјом… И Домановићев во схвата да се Срби поносе вером, а не верују ни у шта, диче се грађанским правима, а гласају кад им нареде.

Јован Скерлић сматрао је да је Домановић најбољу сатиру написао од 1897. до 1903. године, оцењујући: „На страну сваки политички обзире и симпатије, Домановић је у своје сатире уносио толико од свог врло особног талента, толико књижевне јачине, да ће оне остати на лепом месту и онда када више не буде људи против којих су те крваве сатире биле писане, и када изумру, они који су у њима налазили крике својих душа и изразе својих савести.“

Домановић је на почетку писао приповетке из сеоског живота, под утицајем Гогоља и Јанка Веселиновића, али његови највећи домети били су сатиричне приче „Страдија“, „Данга“, „Вођа“, „Мртво море“, „Краљевић Марко по други пут међу Србима“, „Укидање страсти“, „Размишљање једног обичног српског вола“ и друге. То што се горко смејао изопачености друштва и државе и у својим најтежим данима само говори о његовој одважности. Храбар сме и кад се плаши.

Изглед и делимична опрема текста: Словѣнски вѣстник

. . .

Изворник: Политика (штампано издање, 2. децембар 2023;
додатак Култура Уметност Наука, Радоје Домановић, стр. 1)