Разговори са Милутином
МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА
Коварнуо се Милутин после октобарских дешавања, и краљевачких узастопних земљотреса. Трупнуо ногом, видео да му постамент чврсто стоји и да није потребно да зазива никакву комисију, па почео чак да се охрабрујуће осмехује пролазницима. Ваш репортер је улучио прилику да са тако ведрим Милутином настави разговор.
Милутине, како сте поднели све ове земљотресе и подрхтавања тла?
– Чуј, синовац: Ко је прошао пакао на Добруџи, ништа му више не изгледа страшно! Гледам, љуљају се и крцкају ове зградурине, народ излеће на улицу, пршти стакло на све стране… У мом селу не би тако било! Тамо су се куће одвајкада правиле од дасака и летви, па се између убаци измешано блато и слама односно плева, па бог да те види! Зими топло, лети ладовина. Оно јес’, и такву кућу са набојем би протресао јачи замљотрес, али бар не мора човек да трчи по складиштима за цемент, цигле и гвожђе, нити да камчи песак… Жао ми овог народа, видим да се малко погубио у својим размишљањима и страховањима, посебно они којима су куће одређене за рушење.
Али, наши министри и даље посећују Краљево, и обећавају да ће штета свима бити санирана идуће године, зар не?
– Из твојих уста у Божје уши! Само се бојим да не крену неке заврзламе и петљанције, па да се то заврши на куково лето… Никако не сме да буде по оној: «Неком мајка, а неком маћеха». Јес’ да је друго време, некад се члановима регрутне комисије туткало да случајно не одбију регрута, после се давало да се неко ослободи војске, а сад имамо плаћеничку, овај… професионалну војску. Друго време, други адети. Па се нешто мислим – у те комисије које разгледају куће треба да се бирају најпоштенији људи, а никако да се купе с коца и конопца. Џаба ти ћага, ако образ немаш!
Мислите – лиценца?
– Јесте! Са том… ценцом мож’ да се убришеш, ако пре свега ниси човек.
Добро, Милутине, да начнемо неке лепше теме. Ускоро ће дочек Нове године. Навикли сте да се испод Вас организује народно весеље. Очекујете ли нешто слично и сада?
– Па, очекујем, није да не очекујем… Али више за Српску нову годину, кад затреште трубе, развуче се армоника, и кад се запевају наше, српске песме.
Каква су Ваша очекивања у новој 2011. години?
– Постар сам ја, да било шта очекујем. Стрепим за ову ђецу, од које су и родитељи, и школа, и држава дигли руке. Уче их све наопако – почела деца да се стиде што су Срби, више него под оним аустријским капларом…
Не мислите да смо и ми, Срби, мало томе допринели?
– Јесмо, не кажем, није да нисмо. Као прво: пустили смо каплара да нам пола века кроји капу. Па ондак нисмо могли да се ослободимо комунизма ни после његове смрти. Из ратова у којима нисмо учествовали уђосмо у рат где унапредак признајемо нашим душманима да су победили. А душмани стисли, не пушћају… Може им се, осетили мршу, па сеире.
Где су ту наши некадашњи пријатељи Французи?
– Свака њима част, оним старим Французима, и маршалу Депереу, и адмиралу Гепрату, али и онда да Руси нису дигли џеву, не би било ни онијех лађа да нас пребаце до Крфа, Вида и Бизерте. Цар Николај је био «српска мајка».
Русија одавно није царевина. Српска деца поодавно не уче руски језик. Мислите ли да могу поново да се успоставе тешње везе између Русије и Србије, и наша два народа?
– Јок, него треба да заратимо са својом браћом? Мало нам братских ратова? Да нас душмани нахушкају зарад својих покварених циљева, па да се из прикрајка смеју? Ваљада у овој Србији има још Срба којима сврака није мозак попила?!
Добро-де, не жестите се…
– Како да се не жестим? Ено, фреска мученика Николаја, блаженопочившег цара руског, толке године била покривена папиром у жичанској цркви за време комуниста. Оће ли да је спасу? Оће ли да јој сјај врате? Не видим да су се баш доватили посла… Нећу да кажем – опаметили су се бар за руски гас. Али и ту се нешто врда, те тамо, те вамо…
Шта Ви, Милутине, мислите о могућем уласку Србије у НАТО-пакт?
– Ишо сам и ја у неку школу… Је л’ Краљевић Марко погинуо, ратујући за Турке? Јесте! А Турци му оца и стрица убили! Џабе што је он пио за рамазан вина, и турског цара уз дувар притеравао, и побио Турке који су му орање газили, и победио Мусу Кесеџију, кад је живот дао за душманске циљеве. Ови на власти би хтели да избришу целу нашу историју, само да остане то Марково служење под Турцима, да се ми угледамо на то. Да буднемо амерички вазали, и преметнемо се листом у бранковиће, подрепаше и чанколизе. Они нас бомбама и свакојаким отровима, а ми њих хлебом и сољу, медом и шеницом, па још и крви да им точимо по беломе свету? Е, неће да може!!!
Разгоропади се Милутин, око му сева, груди се надимају, а рука притиска пушку, само крв што не прокапа испод ноктију. Ваш репортер га на једвите јаде смири, тек толико да извуче обећање о скором наставку разговора.
Зоран Туцаковић
Related posts:
Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО
Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ
Дечја песмица: МАРКОВ ВОЗ
Борис Јовановић: СМРВЉЕНА ГОМИЛИЦА
Зоран Туцаковић: ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД СМРТИ КАРАЂОРЂА
Матија Бећковић: КАДА БИХ ВЛАДАО СРБИЈОМ…
Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ
Борис Јовановић: НАМРГОЂЕНКО
Драган Буковички: УСПОМЕНИ МИХАИЛА ЗАДОРНОВА
Борис Јовановић: ТА ДИВНА СТВОРЕЊА
ЦВѢТНО САТИРАЊЕ (по Горану Радосављевићу)
Зоран Туцаковић: САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ
