1. А Фест онда, ступивши на дужност у покрајини, изиђе послије три дана из Кесарије у Јерусалим.
2. Тада се појавише пред њим првосвештеник и прваци јудејски против Павла и мољаху га,
3. Тражећи услугу против њега, да га пошаље у Јерусалим, стварајући засједу да га убију на путу.
4. А Фест одговори да се Павле држи у Кесарији, и да ће он сам ускоро онамо отићи.
5. Који, дакле, могу од вас, рече, нека пођу са мном, па ако има каква кривица на томе човјеку, нека га туже.
6. А пошто проведе код њих не више од десет дана, сиђе у Кесарију, и сутрадан сједе на судијску столицу и заповједи да доведу Павла.
7. Када га пак доведоше, стадоше унаоколо Јудејци који бијаху дошли из Јерусалима, и многе и тешке кривице изношаху на Павла, којих не могаху доказати.
8. А он се брањаше: Ни Закону јудејскоме, ни храму, ни ћесару шта сагријеших.
9. Али Фест, хотећи Јудејцима учинити по вољи, одговори Павлу и рече: Хоћеш ли да идеш горе у Јерусалим и ондје да ти судим за ово?
10. А Павле рече: Ја стојим на суду ћесареву, гдје и треба да ми се суди. Јудејцима ништа нисам скривио, као што ти најбоље знаш.
11. Ако ли сам скривио, или учинио нешто што заслужује смрт, не марим умријети; ако ли ништа нема од онога за што ме ови оптужују, нико ме не може њима предати. Ћесара призивам!
12. Тада Фест, поговоривши са савјетницима, одговори: На ћесара си се позвао, ћесару ћеш поћи.
13. А пошто прође неколико дана, Агрипа цар и Верникија сиђоше у Кесарију да поздраве Феста.
14. И будући да ондје боравише много дана, изложи Фест цару Павлову ствар говорећи: Једнога човјека оставио је Феликс као сужња.
15. Поводом којега, кад ја бијах у Јерусалиму, појавише се првосвештеници и старјешине јудејске захтјевајући да се он осуди.
16. Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се преда неки човјек на смрт прије него се оптужени суочи са онима који га туже и не добије прилику за одбрану од оптужбе.
17. А када се они овдје састадоше, никаква одлагања не учиних, но сутрадан сједох на судијску столицу и заповједих да доведу човјека.
18. Око њега стадоше тужиоци и ниједне кривице које ја претпостављах не изнесоше.
19. Него имаху против њега некаква питања о својем вјероисповједању, и о некоме Исусу који је умро, за којега Павле тврђаше да је жив.
20. А ја у недоумици по овоме спору рекох да ли би хтио ићи у Јерусалим и тамо да му се суди за ово.
21. Када пак Павле затражи да га чувамо до пресуде Августове, заповједих да га чувају докле га пошаљем ћесару.
22. А Агрипа рече Фесту: И сам бих желио чути тога човјека. А он рече: Сутра ћеш га чути.
23. Сутрадан пак, кад Агрипа и Верникија дођоше са великим сјајем и уђоше у судницу са заповједницима и најугледнијим људима града, и када Фест заповједи, доведоше Павла.
24. И рече Фест: Агрипа царе и сви људи који сте с нама, погледајте овога човјека због којега је све мноштво Јудејаца и у Јерусалиму и овдје наваљивало на мене вичући да он не треба више да живи.
25. А ја дознавши да он није ништа учинио што заслужује смрт, а и он сам уложи призив свијетломе ћесару, одлучих да га пошаљем.
26. За њега немам шта поуздано писати господару. Зато га и приведох пред вас, а особито преда те, Агрипа царе, да бих, по учињеном испитивању, имао шта писати.
27. Јер ми се чини неразумно сужња послати, а кривице његове не навести.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.