1. А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш сам о себи. Онда Павле подигавши руку, поче своју одбрану:
2. Сматрам себе срећним, царе Агрипа, што ћу се данас пред тобом бранити од свега за што ме оптужују Јудејци.
3. Особито што ти познајеш све јудејске обичаје и спорове. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш.
4. Моје, дакле, живљење од младости, које је од почетка било међу народом мојим у Јерусалиму, знају сви Јудејци,
5. Који ме знају од раније, ако хоће посвједочити, да по најстрожијој струји наше вјере живљах као фарисеј.
6. И сада стојим пред судом због наде у обећање које Бог даде оцима нашим,
7. До којега наших дванаест племена, усрдно служећи дан и ноћ, надају се да ће достићи. За ову наду, царе Агрипа, оптужен сам од Јудејаца.
8. Зашто ви сматрате да је невјероватно да Бог мртве васкрсава?
9. И ја сам, заиста, и сам мислио да ми ваља много радити против имена Исуса Назарећанина,
10. Што и чиних у Јерусалиму; и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убијаху, ја се саглашавах.
11. И по свим синагогама, често их мучећи приморавах да хуле, и са превеликом јарошћу против њих, гонио сам их чак и у туђим градовима.
12. И тако идући у Дамаск са овлашћењем и наређењем од првосвештеника,
13. У подне, царе, видјех на путу с неба свјетлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне што иђаху са мном.
14. А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас гдје говори мени и казује јеврејским језиком: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се!
15. А ја рекох: Ко си ти, Господе? А он рече: Ја сам Исус којега ти гониш.
16. Него устани и стани на ноге своје; јер ти се за то јавих да те поставим за служитеља и свједока овоме што си видио и што ћу ти показати,
17. Избављајући те од народа јудејскога и од незнабожаца у које те ја шаљем,
18. Да им отвориш очи да се од таме обрате свјетлости и од власти сатанине Богу, да вјером у мене приме опроштење гријеха и удио са освећенима.
19. Зато, царе Агрипа, ја не бијах непокоран небеском виђењу;
20. Него најприје онима у Дамаску и у Јерусалиму, затим по свој земљи јудејској и незнабошцима проповиједах да се покају и да се обрате Богу чинећи дјела достојна покајања.
21. Зато ме Јудејци ухватише у храму и хтједоше да ме растргну.
22. Али добивши помоћ од Бога стојим до самога овога дана и свједочим малом и великом, не казујући ништа осим оно што су Пророци и Мојсеј казали да ће бити:
23. Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсења мртвих, и да ће јавити свјетлост народу јудејскоме и незнабошцима.
24. А када он себе овако правдаше, рече Фест снажним гласом: Лудујеш Павле! Многе те књиге изводе из памети.
25. А он рече: Не лудујем, моћни Фесте, него казујем ријечи истине и разума.
26. Јер за ово зна цар, којему и говорим слободно; јер не вјерујем да му је што од овога непознато, јер се ово није догодило у неком углу.
27. Вјерујеш ли, царе Агрипа, Пророцима? Знам да вјерујеш.
28. А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин.
29. А Павле рече: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим ових окова.
30. И кад он ово рече, устаде цар и управник и Верникија и који сјеђаху с њима,
31. И удаљивши се разговараху међу собом, говорећи: Овај човјек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.
32. А Агрипа рече Фесту: Овај човјек могаше бити пуштен да се није позвао на ћесара. (И тако ријеши управник да га пошаље ћесару).
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.