Практично је немогуће писати о радњи тог психолошког романа јер се она одвија првенствено у души и свести главног јунака: у облику страствених унутрашњих монолога, мучних размишљања, лирских медитација – свега онога што у крајњој линији чини тамницу у коју је свако од нас затворен приликом рођења
Када говоримо о Меши Селимовићу, тешко је да се не падне у искушење да се тај писац упореди са, ван Србије, много познатијим Ивом Андрићем. Заиста, обојица су родом из Босне и Херцеговине, управо на то поднебље, у ту ризницу балканске историје и духа, сместили су радње својих главних романа, притом њихова дела нису сродна само по заједничком топосу, већ и по заједничком хроносу, а то су времена османлијске владавине на Балкану са свим верским и културним шаренилом које их обележава… Обојица су стасали као писци пошто су прошли кроз рат: Андрић кроз Први светски, а Селимовић кроз онај Други. И један и други аутор су као зрели људи по сопственом избору постали грађани Београда, обојица су, свесни да ће њихова заоставштина постати предмет филолошких ратова између југословенских народа, направили свесни избор у корист српске културе…
Оно што је заиста интересантно јесте то колико су различити приступи које су примењивали у свом раду са истом грађом. Андрић је ширина историјске перспективе, он слика психолошки портрет једног друштва у одређеном тренутку његовог развоја, па чак и више од тога – кроз векове. Ако тако поставимо ствари, Селимовић је дубина антрополошког погледа: као истраживач окреће се појединцу и свим његовим понорима.
Управо о томе говори најпознатији роман Меше Селимовића „Дервиш и смрт“, чија се радња одвија у Сарајеву у 18. веку. Главни лик, Ахмед Нурудин је духовно лице, четрдесетогодишњи шеик мевлевијског дервишког реда, који се, после много година проведених међу нерушивим зидовима вере, нашао на раскршћу. Одједном сазнаје да је његов млађи брат, који је радио као писар, ухапшен од стране градских власти и недужан убијен, па то урушава не само основе на којима се темељи шеиково бивствовање у људском друштву, већ и његово знање о самом себи, тако да се пита: „Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш?“
Читаоцима из бивше Југославије добро је познато да тај мотив изгубљеног брата долази из живота самог аутора. Селимовић је о томе написао у својим кратким „Сјећањима“. Током Другог светског рата читава Мешина породица: браћа, сестре, па чак и мајка, приклањају се комунистима и пружају им свестрану подршку. Као што је писац рекао, за њега у тим временима, када су се усташе брутално обрачунавале са Србима на подручју окупиране Босне и Херцеговине, било је то „питање хуманитета“. Крајем 1944, Меша Селимовић сазнаје за смрт најстаријег брата: партизан, официр Шефкија Селимович је осуђен на смрт и стрељан због тога што је из магацина Главне управе народних добара узео кревет, орман, столицу и још неке ситнице. Узео их је зато што је чекао жену која је чудом остала жива у концентрационом логору и није хтео да се она врати у празну кућу из које су усташе однеле све ствари. Најстрожа могућа казна му је одређена управо због тога што је потицао из познате партизанске породице.
Меша је био згрожен тим „невјероватним, слијепим, малоумним чином“: није могао да верује да су се идеали у које су и он сам и брат веровали подједнако окренули против Шефкије и донели му неоправдану и трагичну смрт. Наметнуло му се питање: шта да се ради даље? Да ли се може остати веран револуцији и после тог нељудског дела? „Хтио сам, ваљда, да раздвојим те двије сфере, приватну и општу, можда сам се плашио да раскинем са собом онаквим каквим ме је створила револуција, можда ме вукла инерција: како ћу раскопати себе цијелог? Можда сам мислио да немам права међу толиким смртима свој губитак узимати као разлог да напустим револуцију која је постала смисао и суштина мога постојања. Не могу ништа одређено да кажем, али сам можда покушавао да измирим себе рањеног и њега изгубљеног са револуцијом која једе своју дјецу“, написао је у „Сјећањима“. „И ето, покушао сам да идем истим путем, нисам изашао из Партије, нисам окренуо леђа свему што сам био, али ништа тиме нисам ријешио, бивало ми је све горе…“
Селимовић се више пута вратио теми изгубљеног брата како би дао одушка својој муци у уметничком тексту. Успео је само годинама касније, почетком шездесетих. Али, као да дистанца коју су протекле године створиле није била довољна, додатно се удаљава од догађаја смештајући радњу свог романа у осамнаести век. По сопственом признању, како засигурно не би подлегао опасности афективног реаговања приликом рада на теми која је дубоко интимна. Није наодмет ни претпоставка да је у то време још већу опасност чинила критика партије и система. Пошто је тематску окосницу романа одредио као „сукоб личних осећања и политичких убеђења“, Селимовић трага за јунаком који је исто тако одан својој идеологији као што је он био одан идејама комунизма. Зато је његов лик дервиш, човек који се посветио исламу и који поштује законе на којима почива уређење муслиманског друштва. Када закони вере ступе у противречност са законима крви, основи се уруше у магновењу, а хероју остане хамлетовско питање: да ли да се помири или да се делује, да ли да се ћути или говори, да ли да се прихвати стварност бола или да се тражи правда, па коначно, шта ваља изабрати, опроштај или освету?
Практично је немогуће писати о радњи тог психолошког романа јер се она одвија првенствено у души и свести главног јунака: у облику страствених унутрашњих монолога, мучних размишљања, лирских медитација – свега онога што у крајњој линији чини тамницу у коју је свако од нас затворен приликом рођења. То је роман о висинама и безданима људске душе, искрена прича о човеку који се суочио са злом и кога је то зло неповратно променило. Али зло код Селимовића није апстрактна категорија. Оно је оваплоћено у људском друштву, у моћницима, па на крају крајева и у сваком појединачном људском бићу које је уточиште и добра и зла. „Човјек је увијек на губитку“, каже аутор речима свог јунака. Ипак, Селимовић је у једном интервјуу објаснио: „Човјек је увијек на губитку, ако не нађе смисао у љубави. То је контекст романа…“ Управо су то главне „координате“ „Дервиша и смрти“: зло као неопходност, љубав као спас, живот као простор где свако од нас чини свој избор.
Related posts:
Зоран Туцаковић: ДВЕ КЊИГЕ
Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Алексѣј Мозговој: НѢЈЕ ЛОШЕ УМРѢТИ У МАЈУ
Матија Бећковић: СОПСТВЕНО МИШЉЕЊЕ УВЕК ЈЕ АВАНТУРА
Зоран Туцаковић: ДЕСЕТ ГОСПОЂИНИХ ЗАПОВЕСТИ
Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ, ТОЛСТОЈ И ШВАЈЦАРСКИ КОНОБАРИ
Миро Вуксановић: КУЛТУРНИ ПРОСТОР
Божидар Зечевић: ДВЕ СРПСКЕ РЕЧИ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Марко Танасковић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – ЖИВОТ КАО РЕМЕК-ДЕЛО И КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА
Фаина Рањевска: МАРЦИПАНЧИЋИ
Весна Буројевић: ШУМАНОВИЋЕВЕ “БЕРАЧИЦЕ” КАО АПОСТОЛИ
Драган Буковички: УНУТРАШЊИ РАЗГОВОРИ И ИСКАЗИ
