Слободан Б. Новокмет: ШТА СУ ГЛАДАЦ И ЈАДАЦ ИЗ ИЗРАЗА СПОЉА ГЛАДАЦ А ИЗНУТРА ЈАДАЦ?

По­сто­ји, да­кле, мо­гућ­ност да овај из­раз два ве­ка упо­тре­бља­ва­мо она­ко ка­ко му ис­пр­ва ни­је би­ло су­ђе­но у срп­ској кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји и да раз­лог то­ме мо­же би­ти ко­ли­ко штам­пар­ска гре­шка то­ли­ко и сна­га и ути­сак ко­ју има рит­мич­ко-ме­ло­диј­ски пар гла­дац – ја­дац

---

Че­сто ће­мо чу­ти да се из­раз спо­ља гла­дац а из­ну­тра ја­дац (или његовa варијантa спре­да гла­дац а остраг(а) ја­дац) упо­тре­бља­ва за не­ко­га или не­што што спо­ља из­гле­да ле­по, сјај­но, угла­ча­но, уред­но, а из­ну­тра је, за­пра­во, тру­ло, про­па­ло, рђа­во, не­у­глед­но и ни­ка­кво.[1] У Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ на­ла­зи­мо и пу­ну де­фи­ни­ци­ју овог изра­за под од­ред­ни­цом гла­дац, а то је: „не­што што је на из­глед ле­по и до­бро, а у ства­ри ру­жно и рђа­во.” И у Реч­ни­ку срп­ско­га је­зи­ка (из­да­ње из 2011), тзв. јед­но­том­ни­ку, под од­ред­ни­цом гла­дац сто­ји исти из­раз са слич­ном де­фи­ници­јом: „ка­же се кад је не­што на из­глед ле­по и до­бро, а у ства­ри, у су­шти­ни ру­жно и рђа­во.”

Је­дан од при­ме­ра упо­тре­бе овог из­ра­за на­ла­зи­мо у ро­ма­ну Ада­ма При­биће­ви­ћа Се­љак из 1936. го­ди­не, за­бе­ле­жен и у Реч­ни­ку СА­НУ: „Че­сто гла­дан чо­век мо­ра ићи до­бро об­у­чен: Спо­ља гла­дац, а из­ну­тра ја­дац”. Не­што новији при­мер бе­ле­жи­мо са сај­та www.rts.rs: „Нар­ци­си – спо­ља гла­дац, а уну­тра ја­дац. Да ли су нар­ци­си […] ма­ње де­пре­сив­ни од дру­гих љу­ди?” Кон­тек­сти упо­тре­бе упу­ћу­ју нас на то да зна­че­ње овог из­ра­за мо­же да се ту­ма­чи двоја­ко, од­но­се­ћи се, с јед­не стра­не, на не­чи­ји фи­зич­ки из­глед, ко­ји ис­под привид­ног, па чак и ла­жног сја­ја мо­же да кри­је ру­жну по­за­ди­ну или пак, с дру­ге стра­не, на про­бле­ма­тич­не ква­ли­те­те ко­ји се ти­чу сфе­ре ка­рак­тер­ног.

Али шта су, за­пра­во, гла­дац и ја­дац ко­ји­ма упо­ре­ђу­је­мо то не­што ле­по и до­бро, тј. ло­ше и рђа­во?

Реч­ник СА­НУ за од­ред­ни­цу гла­дац ка­же да је у пи­та­њу „ги­зда­вац, ки­цош”, да­кле онај ко­ји во­ли да се до­те­ру­је, ки­ти, ки­цо­ши, обла­чи по мо­ди, тј. ги­зда. Јед­но од зна­чењ­ских ре­а­ли­за­ци­ја ове име­ни­це је и „сјај, бле­сак”, а и јед­но и дру­го зна­че­ње мо­же­мо ети­мо­ло­шки да по­ве­же­мо са гла­го­лом гла­ди­ти, ко­ји се у јед­ној од се­ман­тич­ких ре­а­ли­за­ци­ја за­бе­ле­же­них у Реч­ни­ку СА­НУ мо­же од­но­си­ти упра­во на до­те­ри­ва­ње, улеп­ша­ва­ње не­че­га.

Реч­ник срп­ско­га је­зи­ка (2011) као име­нич­ко бе­ле­жи са­мо зна­че­ње „сјај, бле­сак”, али ну­ди и оно ко­је се оства­ру­је у атри­бут­ској слу­жби – „уре­ђен, до­те­ран; бли­став” („У са­ло­ну је све гла­дац”), слич­но као и Реч­ник срп­скохр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка, ода­кле је и пре­у­зет овај при­мер („Го­сти се по­на­ме­шта­ју у са­ло­ну где је све гла­дац”, Пол. 1958).

Ве­ћи про­блем и не­до­у­ми­цу има­мо код име­ни­це ја­дац. На­и­ме, Реч­ник српско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ за ту име­ни­цу ну­ди оно зна­че­ње ко­је је ма­хом по­зна­то сви­ма ко­ји су ика­да ло­ми­ли ја­дац[2] или чу­ли за из­раз знам за ја­дац, да­кле у пи­та­њу је: „ра­кља­сти део груд­ног ске­ле­та код пти­ца ко­ји се са­сто­ји из сра­слих кључ­них, ко­би­лич­них ко­сти­ју.”[3] Ода­тле се раз­ви­ло и зна­че­ње не­че­га што пред­ста­вља не­при­јат­но или не­у­год­но из­ненађе­ње и сл., а до­би­ти ја­дац зна­чи „про­ћи без до­бит­ка, без ко­ри­сти.”[4]

За­хва­љу­ју­ћи овим де­фи­ни­ци­ја­ма, сти­че се ути­сак и да је зна­че­ње раз­матра­ног из­ра­за про­зир­но – спо­ља је не­што сјај­но и бли­ста­во, уре­ђе­но, као ки­цош ко­ји се на­ки­тио, на­ги­здао за про­сла­ву, а из­ну­тра, ње­го­ва су­шти­на је не­при­јат­на, не­у­год­на, тј. пре­ва­ра и под­ва­ла (се­ман­тич­ком упу­ћи­ва­њу на не­што што је не­га­тив­не ко­но­та­ци­је до­не­кле ве­ро­ват­но до­при­но­си и то што име­ни­ца ја­дац под­се­ћа на име­ни­цу јад, тј. на зло, бе­ду, не­во­љу и сл., иа­ко се ак­це­нат­ски раз­ли­ку­ју и ети­мо­ло­шки ни­су по­ве­за­не).[5] Та­ко­ђе, де­фи­ни­цију раз­ма­тра­ног из­ра­за на­ла­зи­мо и под име­ни­цом ја­дац у Реч­ни­ку СА­НУ, где се не­знат­но раз­ли­ку­је од де­фи­ни­ци­је код име­ни­це гла­дац, иа­ко је су­шти­на иста: „оно што се ви­ди то је ле­по и до­бро, а што се не ви­ди то је вр­ло ло­ше.”

Ме­ђу­тим, да ли су ове ко­но­та­ци­је и фо­нет­ско-твор­бе­на слич­ност с именицом јад до­вољ­не да се „ра­кља­сти део груд­ног ске­ле­та” и се­кун­дар­на зна­че­ња ко­ја су се раз­ви­ла у ве­зи с тим (под­ва­ла, не­при­јат­но изнeнађење), до­ве­ду у не­по­сред­ну ве­зу са не­чим што је фи­зич­ки ру­жно и рђа­во, или од­го­вор тре­ба по­тра­жи­ти до­не­кле и у ри­ми због ко­је пар гла­дац – ја­дац де­лу­је сми­са­о­но и ме­трич­ки уса­гла­ше­но? Од­го­вор на ово пи­та­ње мо­жда пру­жа­ју са­ма Ву­ко­ва де­ла, ње­гов Срп­ски рјеч­ник и Срп­ске на­род­не по­сло­ви­це.

На­и­ме, у Срп­ским на­род­ним по­сло­ви­ца­ма и дру­гим раз­лич­ним као оним у оби­чај узе­тим рје­чи­ма (из­да­ње из 1900) овај из­раз за­бе­ле­жен је на сле­де­ћи на­чин:

И у Реч­ни­ку СА­НУ је по­ред овог из­ра­за (под од­ред­ни­цом гла­дац)[6] у за­гради за­бе­ле­же­на име­ни­ца ја­рац као ва­ри­јан­та уз име­ни­цу ја­дац, док је у Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка ура­ђе­но обр­ну­то, као из­раз за­бе­ле­же­на је ва­ри­јан­та са име­ни­цом ја­рац (спо­ља, из­ван(а) гла­дац, а из­ну­тра ја­рац), а име­ни­ца ја­дац ста­вље­на је у за­гра­ду. От­ку­да ту ја­рац и ка­ко за­и­ста гла­си овај из­раз?

Ини­ци­ја­ли Д. П. у за­гра­ди по­ред име­ни­це ја­рац (тј. као ње­на ис­прав­ка, до­пу­на),[7] у про­ду­жет­ку овог из­ра­за у Ву­ко­вим Срп­ским на­род­ним по­сло­вица­ма, од­но­се се на Ди­ми­три­ја По­по­ви­ћа (1814–1882), све­ште­ни­ка сом­бор­ске Све­то­ђур­ђев­ске цр­кве и јед­ног од бли­ских Ву­ко­вих са­рад­ни­ка, ко­ји му је, ве­ро­ват­но, и по­слао ову из­ре­ку у пре­пи­сци ко­ју су ре­дов­но во­ди­ли. Ди­митри­је По­по­вић је „ску­пљао и бе­ле­жио на­род­не пе­сме и умо­тво­ри­не ко­је је слао Ву­ку, при­ку­пљао и прет­плат­ни­ке за Ву­ко­ва из­да­ња и на­ба­вљао му ста­ре књи­ге и ср­бу­ље”[8], а Вук га је, јед­ном при­ли­ком, на­вео као свог нај­дослед­ни­јег по­бор­ни­ка. Мо­гу­ће је да је из­раз ко­ји је Ди­ми­три­је По­по­вић по­слао гла­сио спо­ља гла­дац а из­ну­тра ја­рац, а да је, пре­ви­дом или штам­пар­ском гре­шком, ис­пр­ва за­бе­ле­жен као спо­ља гла­дац а из­ну­тра ја­дац.

Од­ред­ни­ца гла­дац у дру­гом из­да­њу Ву­ко­вог Срп­ског рјеч­ни­ка (до­пу­ње­но из­да­ње из 1899) по­твр­ђу­је ову сум­њу. Ту сто­ји:

гла̀дац, гла̀ца m [vi­de кицош] мје­сто гла­ди­о­ни­ца у овој по­сло­ви­ци: Спо­ља гла­дац а из­ну­тра ја­рац [јадац. Вук, Пословице].

Да је мо­жда у пи­та­њу штам­пар­ска гре­шка го­во­ри нам и де­фи­ни­ци­ја одред­ни­це гла­дац у Rječ­ni­ku hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka, чи­ји од­ло­мак прено­си­мо:

GLA­DAC, gla­ca, m, po­sta­je od gla­di­ti na­stav­kom ьcь. – Dru­go -a. (= ь) osta­je sa­mo u nom. sing. i u acc. kad je jed­nak no­mi­na­ti­vu i u gen. pl. gla­da­ca; u ostali­jem pa­de­ži­ma d se pred s (ili č) ne ču­je. a) čo­vjek ko­ji se gla­di, vi­di gla­di­o­ni­ca, gla­dun. – u po­slo­vi­ci i u Vu­ko­vu rječ­ni­ku s do­dat­kom da sto­ji mješ­te gla­di­o­ni­ca u onoj po­slo­vi­ci. S poļa gla­dac a iz­nu­tra ja­rac (štam­par­skom gri­ješ­kom ja­dac). (Kad je što na oči­ma li­je­po, a u se­bi nevaļalo). Nar. posl. vuk 292 […]

Да­кле, осим ва­ри­јан­те ко­ја нам је сви­ма по­зна­та, овај из­раз из­вор­но гла­си спо­ља гла­дац, а из­ну­тра ја­рац. Он­да би­смо га се­ман­тич­ки ин­тер­пре­ти­ра­ли на сле­де­ћи на­чин – спо­ља, да­кле, гла­дац, ки­цош, ги­зда­вац, не­ко ко се уређује, лиц­ка, ги­зда, а уну­тра, скри­ве­но, ја­рац, да­кле не­ко ко је ру­жан, не­у­гле­дан. Ни­је нео­бич­но да се у срп­ском је­зи­ку и кул­ту­ри ме­та­фо­рич­но пре­сли­ка­вање на ре­ла­ци­ји жи­во­ти­ња → чо­век при­мар­но од­но­си на фи­зич­ки из­глед – у слу­ча­ју име­ни­це ја­рац на не­га­тив­ну пер­цеп­ци­ју фи­зич­ког из­гле­да јар­ца (в. Новокмет 2020: 202), а да се, за­тим, са кон­крет­ни­јих, спо­ља­шњих осо­би­на, мо­же пре­не­ти и на не­чи­је не­га­тив­не ка­рак­тер­не цр­те.[9] Се­кун­дар­но зна­че­ње од­ред­ни­це ја­рац из Реч­ни­ка СА­НУ упра­во нам то по­ка­зу­је:

ја­рац … 2. фиг. по­грд. а. чо­век ко­ји бра­дом ли­чи на јар­ца (1а), ру­жан, не­у­гле­дан чо­век.

Та­ко­ђе, по­зна­то нам је и да се из­ра­зом ста­ри ја­рац по­грд­но на­зи­ва „мато­ри по­хо­тљи­вац, жен­ска­рош” (РСА­НУ) и сл.[10] Та­ко би у се­ман­тич­кој опози­ци­ји ста­ја­ли, за­пра­во, ки­цош и ру­жан, не­у­гле­дан чо­век. Та­ко­ђе, у збир­ци Вла­да­на Ар­се­ни­је­ви­ћа скра­ја 19. ве­ка, ко­ја се ко­ри­сти као је­дан од из­во­ра за Реч­ник СА­НУ, на­ла­зи­мо при­мер овог из­ра­за за­бе­ле­же­ног у об­ли­ку са имени­цом ја­рац и кон­текст ко­ји упу­ћу­је са­мо на фи­зич­ки из­глед: „На­при­јед гладац, а страг ја­рац […] ре­че се за жен­ско че­ља­де, ко­је се не иш­че­шља, не­го са­мо спри­јед ма­ло за­гла­ди (Хрв., Арс.).”

Дру­го ту­ма­че­ње мо­же да нам по­ну­ди де­фи­ни­ци­ја из­ра­за у Ву­ко­вим Српским на­род­ним по­сло­ви­ца­ма. Ту се као зна­че­ње бе­ле­жи: „Кад је што на очи­ма ли­је­по, а у се­би не­ва­ља­ло.” Ако би­смо уме­сто ва­ри­јан­те с им. ја­дац анали­зи­ра­ли ону с им. ја­рац, он­да нам се отва­ра мо­гућ­ност ту­ма­че­ња у кљу­чу пси­хич­ке ка­рак­те­ри­за­ци­је чо­ве­ка – не­што је спо­ља ле­по, тј. до­бро и мо­рал­но, а из­ну­тра, тј. „у се­би”, по­ква­ре­но, зло, рђа­во, опа­ко, не­ва­ља­ло, као што би­смо, у по­ви­ше­ном афек­тив­ном то­ну, не­ко­ме по­грд­но ре­кли да је ја­рац по­ква­ре­ни. [11] Та­ко се, ина­че, ту­ма­чи и ла­тин­ски пан­дан овог из­ра­за – спо­ља Ка­тон, а из­ну­тра Не­рон, тј. спо­ља по­штен, а из­ну­тра не­по­штен, крв­ник. Ме­ђу­тим, прем­да је ова­кво ту­ма­че­ње мо­гу­ће, ње­га про­бле­ма­ти­зу­је пр­ви део овог изра­за – кад је што на очи­ма („на из­глед”, „оно што се ви­ди”) ли­је­по – упу­ћују­ћи на то да се ра­ди о пер­цеп­тив­но спо­зна­тљи­вим, фи­зич­ким ка­рак­те­ристи­ка­ма. Уи­сти­ну, крај­њи (ме­та­фо­рич­ки) циљ мо­же би­ти да се не­ко, ако се из­раз од­но­си на осо­бу, пред­ста­ви као мо­рал­но и ка­рак­тер­но („у се­би” или „у су­шти­ни”, „оно што се не ви­ди”) ис­ква­рен (чак не­кул­ту­ран, нео­те­сан, прост и сл.), иа­ко је спо­ља леп и бли­став (по по­зна­тој пој­мов­ној ме­та­фо­ри МО­РАЛ­НА ЧИ­СТО­ЋА ЈЕ ЧИ­СТО­ТА).[12]

По­сто­ји, да­кле, мо­гућ­ност да овај из­раз два ве­ка упо­тре­бља­ва­мо она­ко ка­ко му ис­пр­ва ни­је би­ло су­ђе­но у срп­ској кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји и да раз­лог то­ме мо­же би­ти ко­ли­ко штам­пар­ска гре­шка то­ли­ко и сна­га и ути­сак ко­ју има рит­мич­ко-ме­ло­диј­ски пар гла­дац – ја­дац. Ме­ђу­тим, да­нас је са­свим при­хва­тљи­во сма­тра­ти ова два из­ра­за ва­ри­јан­та­ма, а ва­ри­јан­та са им. ја­дац сва­ка­ко је од­не­ла пре­ва­гу. Иа­ко ни­је са­свим си­гур­но да име­ни­ци ја­дац из­ворно ни­је би­ло ме­сто у овом из­ра­зу, она се ту са­свим до­бро укла­па, не са­мо за­хва­љу­ју­ћи ри­ми са им. гла­дац већ и зна­че­њи­ма ко­ја упу­ћу­ју на пре­ва­ру, под­ва­лу, тј. не­при­јат­но из­не­на­ђе­ње.

---

И з ­в о ­р и :

Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић. Срп­ске на­род­не по­сло­ви­це и дру­ге раз­лич­не као оне у оби­чај узе­те ри­је­чи. Би­о­град: Срп­ска кра­љев­ска др­жав­на штам­па­ри­ја, 1900.
Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић. Срп­ски рјеч­ник: ис­ту­ма­чен ње­мач­ки­јем и ла­тин­ски­јем ри­је­чи­ма, 3. (др­жав­но) изд., ис­пра­вље­но и умно­же­но. У Би­о­гра­ду: Штам­па­ри­ја Кра­ље­ви­не Ср­би­је, 1898.
Гли­ша Еле­зо­вић. Реч­ник ко­сов­ско-ме­то­хи­ског ди­ја­лек­та. Св. 1, [А–Њ]. Бе­о­град: Срп­ска кра­љев­ска ака­де­ми­ја, 1932.
Иван Клајн, Ми­лан Шип­ка. Стра­ни из­ра­зи и из­ре­ке. Но­ви Сад: Про­ме­теј, 2011.
Реч­ник срп­ско­га је­зи­ка. Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 2011.
Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка. Књ. I–X­XI. Бе­о­град: Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти – Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, 1959–2019.
Реч­ник срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка. Књ. I–VI. Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 1967–1976.
Rječ­nik hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka. Za­greb: Ju­go­sla­ven­ska aka­de­mi­ja zna­no­sti i umjetno­sti, 1880–1976.
Skok, Pe­tar. Eti­mo­lo­gij­ski rječ­nik hr­vat­sko­ga ili srp­sko­ga je­zi­ka, I–IV. Za­greb: Ju­go­slaven­ska aka­de­mi­ja zna­no­sti i umjet­no­sti.

В е б – с а ј ­т о ­в и :

https://www.rts.rs
https://www.rav­no­plov.rs/
https://ama­ri­li­son­li­ne.com­/

Л и ­т е ­р а ­т у ­р а :

Новокмет 2020: Сло­бо­дан Но­вок­мет. На­зи­ви жи­во­ти­ња у срп­ском је­зи­ку – се­мантич­ка и лин­гво­кул­ту­ро­ло­шка ана­ли­за. Бе­о­град: Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ.
СМ 2001: Сло­вен­ска ми­то­ло­ги­ја – ен­ци­кло­пе­диј­ски реч­ник, ред. С. Тол­стој, Љ. Ра­денко­вић. Бе­о­град: Zep­ter bo­ok world.

Слободан Б. Новокмет
Институт за српски језик САНУ, Београд
slobodan.novokmet@isj.sanu.ac.rs

---

ПОДБЕЛЕШКЕ:

[1] Као ва­ри­јан­та по­ја­вљу­је се и из­раз спо­ља ка­лај, а из­ну­тра бе­лај у зна­че­њу „на­из­глед до­бро, ле­по, а ствар­но рђа­во, зло, ру­жно” (РСА­НУ). У пи­та­њу је варијaнта по­зна­те ла­тин­ске из­ре­ке Fo­ris Ca­to, in­tus Ne­ro – Спо­ља Ка­тон, из­ну­тра Не­рон, „тј. спо­ља по­штен (пун врли­на), из­ну­тра не­по­штен и крв­ник” (в. Клајн–Шипка 2011, 94).

[2] Ло­ми­ти ја­дац етн. „за­кљу­чи­ва­ти с не­ким на­ро­чи­ту оп­кла­ду у ко­јој гу­би онај играч ко­ји из ру­ке дру­гог при­ми не­ки пред­мет, не се­тив­ши се оп­кла­де и не из­го­во­рив­ши из­раз ’знам за ја­дац’”.

[3] У Реч­ни­ку ко­сов­ско-ме­то­хи­ског ди­ја­лек­та Г. Еле­зо­ви­ћа де­фи­ни­ци­ја им. ја­дац од­но­си се на под­ва­лу („Уда­ри му је­дан до­бар ја­дац”) (Елезовић 1932). П. Скок ка­же да је у пи­та­њу „bal­kan­ski tur­ci­zam per­zij­skog pod­ri­je­tla (perz. sin­tag­ma yad äst »ima, po­sto­ji lo­mlje­nje« > tur. yades/t/ »kla­di­ti se lo­me­ći ko­koš­ju kost kao vi­le«, yadest ge­mi­gi) (Skok 1971–1974: 744).

[4] У Реч­ни­ку СА­НУ бе­ле­жи се и из­раз за­да­ти, уда­ри­ти ја­дац (не­ко­ме) по­кр. „под­ва­ли­ти, пре­ва­ри­ти (не­ко­га), на­па­ко­сти­ти (не­ко­ме).”

[5] У Реч­ни­ку СА­НУ на­ла­зи­мо и од­ред­ни­цу ја­дац м не­рас­пр. в. јад­ник (при­мер из реч­ни­ка Срп­ско­хр­ват­ског и не­мач­ког је­зи­ка С. Ри­сти­ћа и Ј. Кан­гр­ге).

[6] Пун из­раз гла­си: спо­ља (спре­да) гла­дац а из­ну­тра (остраг) ја­дац (ја­рац) „не­што што је на из­глед ле­по и до­бро, а у ства­ри ру­жно и рђа­во”.

[7] Ау­тор­ка по­пу­лар­ног је­зич­ког бло­га ama­ri­li­son­li­ne.com­, ко­ја та­ко­ђе раз­ма­тра ово пита­ње, ка­же да је у пи­та­њу ис­прав­ка.

[8] https://www.rav­no­plov.rs/som­bor­ski-tra­go­vi-vu­ko­ve-stu­le/

[9] У об­зир сва­ка­ко тре­ба узе­ти и сим­бо­ли­ку јар­ца у хри­шћан­ској, али и срп­ској ет­нокул­ту­ро­ло­шкој тра­ди­ци­ји, где се ис­по­ља­ва ње­го­ва де­мон­ска при­ро­да и где се ја­вља као не­чи­ста си­ла, ђа­вол­ско ство­ре­ње (в. СМ 2001: 272–273).

[10] У срп­ској тра­ди­ци­ји ја­рац се по­ја­вљу­је и као сим­бол брач­ног не­вер­ства, а као јед­но од зна­че­ња у Реч­ни­ку СА­НУ бе­ле­жи се – „муж ко­га же­на ва­ра, ро­го­ња.”

[11] На пи­та­ње по­ста­вље­но чла­но­ви­ма у је­зич­кој гру­пи на дру­штве­ној мре­жи Феј­сбук Сва­ког да­на по јед­но пра­ви­ло из обла­сти је­зич­ке кул­ту­ре ка­ко до­жи­вља­ва­ју чо­ве­ка за ко­га би се ре­кло спо­ља гла­дац а из­ну­тра ја­дац од­го­во­ри су би­ли: 1) „лош чо­век”, 2) „ли­це­ме­ран”, 3) „пре­ва­рант”, 4) „на­ми­ри­сан, али смр­ди”, 5) „фин и угла­ђен, али ло­ша осо­ба ко­ја се не ис­ти­че не­ким по­себ­ним ква­ли­те­том”, 6) „ком­плек­саш, љи­га, зми­ја по на­ра­ви”, 7) „под­му­као, дво­ли­чан”, 8) „ја­дан”, 9) „ни­шта­ван”, 10) „пра­зан и шу­паљ”, 11) „спо­ља на­лиц­кан, сре­ђен, до­те­ран, а ис­под оде­ће пр­љав, нео­ку­пан, на­из­глед фин, угла­ђен, али кад га бо­ље упо­знаш прост, нео­те­сан”, 12) „по­ру­жни кад се сме­је”, 13) „по­ква­ре­њак”, 14) „ла­жњак, на­ма­зан, јеф­тин”, 15) „ко га не зна ску­по би га пла­тио”, 16) „Ма­ни­пу­ла­ти­ван. Онај ко је љу­ба­зан и оп­хо­ди се при­ја­тељ­ски … а кад му се при­бли­жиш … от­кри­јеш осо­бу не­мо­рал­ну”, 17) „пре­вр­тљив, јад­ник, глу­мац”, итд.

[12] Из­раз се да­нас нај­че­шће ко­ри­сти у си­ту­а­ци­ја­ма ка­да је не­што упе­ча­тљи­во и ле­по у ви­зу­ел­ном сми­слу, док је оно што се не ви­ди рђа­во, нпр. на ин­тер­нет пор­та­ли­ма мо­гу­ће је на­ћи при­ме­ре упо­тре­бе овог из­ра­за за стам­бе­не је­ди­ни­це у но­во­град­њи ко­је се на­ла­зе у мо­дер­ним згра­да­ма, а из­ну­тра кри­ју мно­ге про­пу­сте, као што је јеф­тин пар­кет, ло­ша изола­ци­ја и сл.

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Језик данас (Број 17/2021; стр. 22-27)