Горан Максимовић: ОПОМИЊУЋА СТУДИЈА СЕЋАЊА (интервју)

Тамо где је затајило памћење дочекала нас је криза идентитета или његово губљење. И завојевачке идеологије, не случајно, темељиле су се на одрицању од памћења, баш као и савремени колонијализам. Поред званичне, постоји и цела једна историја заборављене српске књижевности и културе. Тек кад их објединимо видећемо колико је књижевност језика српског богата и разноврсна. Доживљај српског културног и духовног простора као јединствене целине природно је стање свести. Само суштински слободољубиви народи имају снаге да се смеју, једнако другима и себи, што се у српском случају тако јасно види

– Разговор водила: Весна Капор


Проф. др Горан МАКСИМОВИЋ

Професор је српске књижевности XVIII и XIX века на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Историчар књижевности, антологичар, књижевни критичар, предавач на низу домаћих и иностраних универзитета, аутор важних студија о типовима смеха у српској књижевности, о идентитету и памћењу, заборављеним писцима и поглављима српске културе…
Горан Максимовић (Фоча, 1963) у ексклузивном разговору за Националну ревију.

У овој епохи у којој се ратови воде (поред осталог) наративима и за наративе, у овом планетарном тријумфу баналности и психологије масе, шта се дешава са књижевношћу, са њеним дометима и моћима?
Ништа се није суштински промијенило, осим што су стигле нове технологије и терминологија, као и нови облици пропагандних манипулација. Рушењем „блоковског” свијета усковитлана је огромна прашина, замагљена суштина ствари, тако да обичан човјек често није могао да се снађе или је постао потпуно дезоријентисан у савременом тренутку. Данас се либерална „демократија” урушава пред нашим очима и изазива огроман хаос, још снажније него што га је изазивала у претходним деценијама док су различите генерације лакомислено вјеровале у њене замаскиране а у суштини крајње подмукле и злоћудне циљеве. У свему томе и књижевност је често знала бити злоупотребљена и увучена у различите накарадне идеологије. Упркос свему, вјерујем у изворну снагу књижевности. Подједнако у прошлости и садашњости, књижевност је имала, има и имаће увијек исту драгоцјену мисију да свијет учини бољим и љепшим мјестом за живот, а човјека подстакне да трага за естетским и етичким задовољствима, самим тим и за оним најбољим у своме бићу, за добротом и љубављу. Онај ко досегне та два највећа идеала књижевности и умјетности уопште, много ће лакше да се сналази у свим недаћама савременог свијета, лакше ће да разликује истину од лажи, добро од зла, а човјекољубље од себичности и лицемјерја.

Докле нас је довео „пут српске књижевности” (како га у наслову своје књиге назива проф. др Јован Деретић, својевремено Ваш ментор на Филолошком факултету)? Постоји ли данас „српска књижевна индивидуалност” и доприноси ли она (ако постоји) „очувању националног идентитета”?
Свако сјећање на професора Деретића за мене представља озарење. Ради се о једном од највећих историчара српске књижевности. Мајсторство његових интерпретација и далекосежност књижевноисторијских синтеза су импресивни. Био је то човјек који је у себи на аутентичан начин носио доброту и несебичност, а огромни рад и ванредно познавање књижевности учинили су га научником коме се могло вјеровати без резерве. Сматрам се привилегованим што сам имао срећу да сарађујем са њим. Пут српске књижевности који је на изврстан начин описао је изузетан по том нераскидивом и креативном прожимању индивидуалног и колективног начела, а величина српске књижевности садржана је управо у тој врсти умјетничке изузетности која је истовремено очувала индивидуални и национални идентитет. У највећим дјелима, код највећих писаца и у магистралним токовима српске књижевности, те двије стране једног идентитета никада нису довођене у питање.

ПОТИСНУТА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ

У студији Идентитет и памћење бавите се „заборављеним писцима и скрајнутим делима српске књижевности”. Кога ми то заборављамо и зашто, шта се склања изван нашег видокруга, с каквим намерама и последицама?
Основна идеја те моје књиге управо је исказана у насловној синтагми. Тамо гдје је затајило памћење дочекала нас је криза или губљење идентитета. Нису случајно све завојевачке идеологије биле утемељене на тези одрицања од памћења. Савремени колонијализам је изнова потегао ту стару фразу да нам је потребно да заборавимо прошлост како бисмо могли да гледамо у будућност. Међутим, историјско искуство, као и цјелокупно умјетничко искуство, а прије свега књижевно, говори нам сасвим супротно: да морамо његовати памћење и чувати идентитет, ако желимо да на прави начин сагледамо будућност. Истраживање заборављених писаца и дјела српске књижевности управо је засновано на актуелним „студијама сјећања” и опомиње нас колико можемо бити духовно, естетски и идентитетски осиромашени због олаког заборављања или потискивања важних појединаца, дјела или догађаја из прошлости. Различити су разлози тог заборављања. Има доста истине и у тумачењу да је српски народ склон олаком занемаривању прошлости. Понекад је заборав идеолошки условљен и намјерно изазиван. Понекад су у питању искључиво умјетнички разлози и несугласности у хоризонту умјетничких очекивања нових читалачких генерација. Независно од свега наведеног, истина је у сљедећем. Поред ове званичне историје српске књижевности, постоји и читава једна историја заборављене српске књижевности и културе. Задатак нових генерација истраживача, између осталог, требало би да буде и у томе да обједине те двије историје српске књижевности. Тек онда ћемо видјети колико је књижевност написана на српском језику богата и разноврсна.

Предајете српску књижевност XVIII и XIX века, али пратите и савремене књижевне токове. У каквом односу су минуло време, заправо књижевност тог периода, и савремена књижевност?
Главнина мојих истраживачких преокупација усмјерена је на српски XVIII и XIX, као и почетак XX вијека. Савремену књижевност пратим углавном из радозналости и потребе естетске разоноде. То ми је дало једну необавезујућу и растерећујућу улогу да бирам књиге о којима ћу писати. Иако сам објавио више од 150 књижевних критика, ипак би се могло рећи да сам и о савременим књигама писао више као историчар књижевности. Углавном сам писао о оним савременим дјелима и писцима у којима сам препознавао одјеке и гласове, поетичке идеје и заносе претходних епоха, а прије свега српског XVIII и XIX вијека. Не знам колико сам у томе био успјешан, али знам да ми је то писање представљало лијепо освјежење и да сам се након тога са још више страсти враћао истраживању писаца и дјела претходних вијекова.

СВЕСТ О СВЕСРПСКОМ ЈЕДИНСТВУ

Рођени сте у Фочи, студирали у Сарајеву и Београду, предајете и објављујете у Нишу, Бањалуци, те другде по српским земљама и крајевима. Постоји ли српски културни простор и културни израз свести о целини?
Важно је овдје нагласити да сам основне студије завршио на Филозофском факултету у Сарајеву (1983–1987), те да сам имао срећу да тамо учим од изврсних професора књижевности и изнад свега добрих људи. Поменућу овдје са великим поштовањем имена Бранка Милановића, Љубомира Зуковића, Радована Вучковића, Бранка Летића, Милице Иванишевић… У Београд сам дошао на магистарске студије, а касније сам одбранио магистарски рад и докторску тезу, како сам то већ напоменуо, код професора Јована Деретића.
Завршио сам у Фочи квалитетну гимназију која ми је поставила дубоке образовне темеље и изврсну дисциплину што ме прати све до данас. Дубоко вјерујем да свако ко је одрастао у овој живописној средини, на обалама Дрине, има утемељену снажну патриотску свијест. Захваљујући томе и ја сам стасао као неко коме су погледи на јединствени српски културни и духовни простор били и остали природно стање свијести. Књижевност српског народа и српског језика увијек сам доживљавао и осјећао као дио нераскидиве цјелине. Сасвим у духу оних антологијских Шантићевих стихова: „И свуда гдје је српска душа која,// Тамо је мени отаџбина моја,// Мој дом и моје рођено огњиште”. Ниш је опет мој стечени завичај, а изнад свега родни град мога сина Николе, тако да га доживљавам опет са једном другом врстом додатних емоција и дужности. Сигуран сам да све док буде било српског језика и српске књижевности биће и јединственог српског културног простора.

Докторирали сте на теми „Типови смијеха у српској умјетничкој прози XIX вијека”. Објавили сте огледе о Сремчевом смеху, па Домановићевом, па Тријумф смијеха (2003). Какав је српски смех и може ли се он користити као средство самоодбране?
Истраживање феномена комичног у књижевности је моја највећа и свакако најрадоснија научна страст. Захвалан сам професору Деретићу што ме је као ментор подржао у тадашњој мојој намјери да истражујем овај умјетнички феномен на корпусу српске књижевности XVIII и XIX вијека. Комично се заснива на свакодневним животним појавама, а доживљај комичног манифестује се кроз три доминантна вида смијеха: хумор, сатиру и пародију. Само слободни народи и они који се непрестано боре за свеколике видове слободе имају снаге да се смију, подједнако другима и себи. У томе је садржана и величина сваког, па и српског народа. Моја истраживања комичног и смијеха углавном су била усмјерена на писце и дјела XVIII и XIX вијека. Једним дијелом и XX вијека, преко Нушићевог, Ћопићевог, Куленовићевог и Ковачевићевог дјела. Српска књижевност је неисцрпна ризница комичних жанрова. Истраживао сам различите видове смијеха у српској књижевности од Доситеја Обрадовића, преко Стерије Поповића и Косте Трифковића, Сремца, Матавуља, Домановића, Нушића, па све до Ћопића, Скендера Куленовића и Душана Ковачевића. Српски смијех се појављује у различитим видовима од доброћудног хумора, преко заједљивог сатиричног подсмијеха, па све до гротескног доживљаја у коме се спајају комично и трагично осјећање. Између комичног препознавања и трагичног прочишћавања налази се танка и осјетљива линија, коју могу да препознају и дочарају само прави мајстори приповиједања или комедиографских заплета. Хумористички ведри смијех често је прожет меланхолијом, што је особина Сремчевог смијеха, а сатирични подсмијех често је прожет самоиронијом, што је особина Домановићевог смијеха. У Стеријиним и Нушићевим комедијама у недјељивом јединству се појављују ведри хумористички смијех и сатирички подсмијех, али и комично и трагично осјећање свијета, које нас непрестано опомиње да морамо бити бољи и искренији и према себи и према другима.

ИДЕНТИТЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ, ИЗМЕЂУ КОМИЧНОГ И ТРАГИЧНОГ

Приредили сте антологије српске љубавне лирике XIX и XX века. Умемо ли ми још увек да певамо о љубави и шта се, у томе, променило у односу на време које обухватају Ваше антологије?
На моје изненађење, та пажљива истраживања су ме довела до сазнања да српски пјесници и даље пишу успјешну љубавну лирику. Није само XIX вијек и поготово епоха романтизма створила велику љубавну лирику. Поред ненадмашног Бранка Радичевића, Змаја, Ђуре Јакшића и Лазе Костића, епоха модерне је створила велике љубавне пјеснике: Шантића, Дучића, Ракића, Диса, Пандуровића, али и читав каснији XX вијек, кроз поезију Милоша Црњанског, Настасијевића, Растка Петровића, Васка Попе, Бранка Миљковића, Стевана Раичковића, све до актуелних савремених лиричара: Матије Бећковића, Тање Крагујевић, Радмиле Лазић, Зорана Костића, Радослава Стојановића и других. У XIX вијеку љубавна лирика је израстала у симбиози снажних и сасвим искрених емоција, боемског расположења и трагичких визија „мртве драге”, док је у XX вијеку љубавно осјећање прожето и снажним еротским страстима, психолошким самоанализама, блазираним доживљајима и слично. И данас постоје многи млади пјесници који пишу запажене и снажне љубавне пјесме, поменућу међу њима Милана Гајића и Зорицу Пенић, а могао бих и многе друге.

Сматрате да „наша борба за очување српског језика, а свакако и ћириличног писма, мора бити у основи очувања наше националне свијести и идентитета”. Како данас водити ту „борбу непрестану”?
Није први пут да смо изложени тој врсти борбе за одбрану српског језика и ћирилице као изворног српског писма. Можда се овдје можемо присјетити аустроугарске „калајевске политике” у окупираној Босни и Херцеговини на крају XIX и на почетку XX вијека па ће нам све постати очигледно и јасно. Нешто слично се дешавало и у току окупације Србије у Првом свјетском рату. Сви покушаји разарања српског идентитета били су утемељени на сличним пројектима. Томе морамо придодати и стратегију разарања Српске православне цркве, као и покушаје њеног насилног преименовања и одузимања имовине. Нешто слично су наши очеви доживјели у Македонији у доба социјалистичке Југославије, тако да преостали Срби у тој државици немају слободу вјероисповијести. Пред нашим очима смо то видјели у насилно расрбљеној Црној Гори, а заустављено је због организованих литија и снажног отпора српског народа. Далеко од тога да је та борба окончана и да се неће повампирити у неком новом криминализованом и аутошовинистичком облику. Нови колонијализам и обновљене геополитичке стратегије на Балкану изнова су актуелизовале ту врсту борбе за разарање српског језика и писма. Раније су углавном пропадале или су одлагане за прикладнија времена, али су увијек остављале озбиљне посљедице. Зато смо и дошли данас до тога да су из српског лингвистичког језичког система настали бројни политички језици. Примјери тзв. „црногорског” и тзв. „бошњачког” језика, који би сад хтјели да преименују и у „босански” језик, најбољи су показатељ колико су те концепције „језичког инжењеринга” бесмислене и комичне, али у крајњем случају за опстанак српског народа крајње опасне.

НАДЈАЧАТИ СТРАТЕГИЈЕ ОДНАРОЂАВАЊА

Скоро да нема породице која у својим предањима не памти, у малом, страдалнички и јуначки наратив, а ипак, кад су у питању медији и културна сцена, превладава скоројевићски дух: све што није домаће, изврсно је. Како смо дошли дотле?
Породична култура памћења је оно што суштински спашава идентитет сваког народа, па наравно и српског. Док будемо учили дјецу шта су све наши преци жртвовали да би стекли слободу, које се ми тако олако данас одричемо, постоји реална нада да ћемо сачувати наш идентитет. Скоројевићевски дух однарођавања је стари проблем српског народа. Писали су о томе Стерија и Змај, Трифковић, Лаза Костић, Нушић и многи други. Како смо ми дошли поново до свега тога? Управо кроз осмишљене стратегије однарођавања и разарања идентитета. Злосрећни комунизам и самоуправни социјализам су нанијели огромну штету српском народу у том нагризању идентитета и изградњи осјећања кривице за измишљени „хегемонизам”, у подстрекавању те ирационалне „самомржње”, као и стварању системске србофобије код других, а поготово код најновијих јужнословенских политичких народа, који су етнички повезани са српским народом или су потекли из њега. Биће потребно много воље и снаге да све то превазиђемо. Утјешно је да је изворни народни дух у прошлости увијек побјеђивао тај скоројевићски или идеолошки наметнути дух однарођавања. Желим да вјерујем да ће тако бити и у нашем времену, а наравно и у будућности.

Радите у високом образовању и са младим људима. Шта се десило са образовним системом у Срба и може ли се на њега данас ослонити?
Одмах на почетку ћу нагласити једну непорециву истину. Највећи број наших студената чини оно најбоље на нашим универзитетима. Ограђујем се, при томе, од оних појединаца и минорних студентских скупина које су политички манипулатори и по нечијем налогу злоупотребљавају узвишену идеју образовања и аутономије универзитета. Постоји наравно и један пристојан број самосвјесних наставника којима је потпуно јасно у каквом проблему се налази савремено високо образовање и шта ће га сачекати у наредним годинама ако се настави овакав негативни приступ. Високо образовање је већ двадесет година, уз све друге нивое образовања, изложено системском разарању. Остварено је то кроз стратегију тзв. „болоњске концепције” универзитета, која је заснована на сулудој идеји о финансијској самоодрживости студијских програма. Наведени притисци на српским универзитетима били су усмјерени у два правца. Први се односио на сажимање студијских садржаја под изговором да су преобимни и да се не уклапају у европску структуру преноса бодова (ЕСПБ), а самим тим десило се неминовно и потпуно обарање образовних критеријума. Други се односио на кадровско разарање катедара и факултета, на којима су изучавани ти студијски програми, те довођење што слабијих наставника, како би мртворођена „либерална” образовна стратегија била што лакше остварена.
Земље које су бар мало држале до свог државног и националног достојанства и које су водиле бригу о очувању свог система високог образовања одбацивале су у потпуности или су прилагођавале болоњску концепцију универзитета на такав начин да очувају „хумболтовску идеју знања”. На српским универзитетима десило се управо супротно, утркивали смо се да што хитније примијенимо ту реформу, а све смо зачинили неконтролисаним и потпуно неутемељеним оснивањем приватних универзитета који су оборили образовне критеријуме. Све то је за собом повукло и државне универзитете, тако да смо дошли до овога што имамо данас, до озбиљног срозавања високог образовања.

Напоредо са тиме развијен је и синдром „разарања науке” кроз поступак тзв. „квантитативног исказивања научно-истраживачких резултата”. Поступак квантификације увелико је обесмислио озбиљно бављење научним истраживањима и претворио истраживаче у ревносне сакупљаче научних бодова. Најбоље то потврђује чињеница да можемо објављивањем једног рада од десетак страница текста у неком боље рангираном научном часопису да сакупимо више бодова, него када напишемо врхунску научну монографију обима од неколико стотина страница, која представља резултат неког озбиљног и вишегодишњег истраживања. Темељита и велика научна истраживања, научне синтезе и научни докази монографског типа, који помјерају сазнања у одређеној научној области, потпуно су гурнути у други план и обесмишљени, а подстичу се ситни текстови, чланци и мала истраживања у којима, све и да желите, не можете доћи до озбиљних научних сазнања и закључака.
Због свега тога биће потребно много воље и снаге да се опорави високо образовање. Вјерујем у виталност младих генерација, у историјски доказану самосвијест српског народа, самим тим и у неминовну побједу правих образовних и научних вриједности.

***
Универзитети
Горан Максимовић (Фоча, 1963) студије књижевности завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву 1987. На Филолошком факултету у Београду завршио је постдипломске студије (1993), магистрирао („Бранислав Нушић као приповједач”) и докторирао („Типови смијеха у српској умјетничкој прози XIX вијека”, 1997). Универзитетску каријеру започео је на Филозофском факултету у Нишу 1989, где је од 2008. у звању редовног професора. Био је и шеф Катедре за српску књижевност (2000–2002), продекан и главни и одговорни уредник издавачке делатности (2002–2004), декан (2010–2016)… Од 2014. начелник је Одсека за језик и књижевност Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу. Предавао је на универзитетима у Српском Сарајеву, Прагу, Новом Саду, Бањалуци, Темишвару, Крагујевцу… Боравио и радио на универзитетима у Арасу и Поатјеу (Француска), Марибору (Словенија), Великом Трнову и Софији (Бугарска), Белгороду, Москви и Кемерову (Русија), Букурешту и Темишвару (Румунија).

***
Књиге
Горан Максимовић објавио је дуги низ студија из српске књижевности: Умјетност приповиједања Бранислава Нушића (1995), Магија Сремчевог смијеха (1998), Домановићев смијех (2000), Српске књижевне теме (2002), Тријумф смијеха. Комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића (2003), Критичко начело (2005), Свијет и прича Петра Кочића (2005), Искуство и доживљај (2007), Комедиографски Орфеј и други огледи (2010), Идентитет и памћење (2011), Критичка гозба (2012), Заборављени књижевници (2013), Казивање града и други огледи (2014), Симо Матавуљ и Бока Которска (2018)… Сачинио је антологије: Још љубити могу. Зборник српске љубавне лирике XIX и ХХ вијека (2002), Антологију нишких приповједача (2002), Никад није вито твоје тело. Антологија љубавне лирике српског романтизма (2005)… Приредио је четрдесетак издања српских писаца из XIX и XX века…

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Национална ревија СРБИЈА

(Visited 50 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ИНТЕРВЈУ, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *