Тајана Потерјахин: АНТРОПОЛОГИЈА У СРБИЈИ: ИЗМЕЂУ ПОТРЕБЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ

Између ове две крајности – преке потребе за антропологијом и њене политичке корумпираности, дочекујемо и овогодишњи упис матураната на факултете…


Тајана ПОТЕРЈАХИН

Механизми функционисања друштва интригирали су човека практично од самог почетка социјалног живота, од почетка историје. Иако,  у академском смислу, знатно млађа од тога, антропологија је, суштински, античка дисциплина. Пошто је сваки добар историчар нужно и антрополог, отац антрополошке мисли није Едвард Барнет Тајлор него, вероватније, сам Херодот. Широким пољем интересовања и знања која подразумева антропологија и данас неретко збуњује људе. За разлику од социологије, која је ограничена на бављење друштвом; психологије, усредсређене на психичке процесе, емоције и размишљање људи; историје или археологије које трагају за чињеницама о прошлости, чак и биологије која тежи да објасни природу света и људске врсте, антропологија у суштини обухвата све те аспекте бављења човеком, и још шире, способна је да документује и тумачи садашњост. Етнологија је њен неодвојиви део, а у контексту постојања и очувања конкретних националних/културних  идентитета, најважнији.

У том смислу, заиста је тешко пронаћи оправдање за одсуство воље да се у српске школе као предмет равноправан историји или географији уведе једна од најзначајнијих друштвених наука, која би омогућила деци да још у раним узрастима стекну основна знања о начинима на које појединац и друштво, личност и народ, функција и обичај, језик и околности, насиље и култура, политика  и многи други механизми и феномени, узајамно утичу једни на друге и креирају сложену стварност. У највећем броју медијских, политичких па неретко чак и академских анализа различитих актуелних догађаја „друштво“ или „систем“ су речи које се неизоставно спомињу много пута, ипак, најчешће, закључци аналитичара сугеришу да не постоји предзнање које је потребно да би се друштвени процеси разумели. Једноставно, застареле социолошке теорије из уџбеника за средње школе комбиноване са идејама које нашим образовним установама прописују европске институције нису темељ на коме ученик,  већ дубоко у 21. веку може да гради релевантно мишљење о човеку и друштву па следствено, и о неком конкретном догађају и теми.  Много адекватнија да буде редукована на подобни идеолошки оквир, социологија ипак истрајава као школски предмет, иако, суштински, представља само једну грану антропологије. Но, како смо рекли, то би врло лако могло да важи и за остале друштвене науке, антропологија је крошња под коју све могу да стану.

 Збуњеност и незнање са којима већина коментатора у овдашњем јавном простору теоретише о „друштву“ илустрација су претпоставке о неопходности систематичног учења антропологије. У оквиру ње, наравно, етнолошка знања осигурала би исправно разумевање нашег културног наслеђа и подизање свести о важности културне специфичности нашег народа и нашег идентитета, али и других националних идентитета. Уместо строге ограничености на музејске просторе и излете током којих ђаци обилазе знаменита места и музеје, културу треба увести у школе. Јер антропологија је, такође, можда и на првом месту, наука о култури. А то је још један појам који имамо потешкоће да разумемо, иако је готово незаобилазан у експертизама разноразних стручњака, или у нашем свакодневном говору.

Фотографија: Ерик Јохансон

Да ли има смисла расправљати о увођењу новог предмета у образовање, данас кад школски систем, и без таквих акробација, делује веома запуштено и проблематично? И док многи кукају над њим, мало ко заправо нуди спремно решење или макар употребљиви предлог, како у школе вратити достојанство: наставника и ученика. Ситуација је објективно веома сложена, будући да сада између просветних ауторитета и ученика стоји, увезена и опасна идеја, о штетности дисциплине и знања. Јер сваки пут када вам неко каже да деца уче „превише“, нечега што им „не треба“, тај је у ствари довео у питање сам разлог да образовни систем постоји, пошто се ИТ стручњаци, менаџери и генерално „успешни људи“ свакако могу обучавати без знања из латинског, историје или ботанике. Да, баш у таквој атмосфери, тренутак је да антропологија понуди одговоре које родитељи, просветни радници и политички арбитри не могу јасно да артикулишу. То није коректно ни очекивати, пошто су за артикулисање таквих знања човечанству били потребни векови. Нажалост, још увек не постоји озбиљна дискусија на тему статуса дисциплине, па се неминовно намеће питање сврхе школовања антрополога у Србији, када знамо да се они запошљавају на пословима које без проблема, а некада и компетентније, могу да обављају други стручњаци. Од идеје, преузете из америчких серија, да су антрополози у ствари патолози са археолошким знањима, до редуковања читаве дисциплине на етнологију,  услед чега се антрополог сматра ексклузивним познаваоцем божићних и славских обичаја, шта антрополози, ако нису запослени на самом факултету, или у музеју као кустоси и сарадници, заправо раде?

Одговор би могао да буде узнемирујућ. Уједно, то је једини разлог из ког би можда, чак и кад би постојала воља да се ова дисциплина уведе у школе, са тим ипак требало сачекати. Наиме, Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду дубоко је идеолошки корумпирано, и као такво, апсолутно неподесно да даље школује нове кадрове, нарочито ако бисмо претпоставили да ће они радити у просвети, и образовати децу. Отклон од српске етнолошке традиције прво је са чим ћете се срести као бруцош. Цвијић, Ердељановић, Ђорђевић и Барјактаровић спомињу се само као далеки преци науке, одавно превазиђени етнографи, неспособни за антрополошку анализу. Ако прочитате њихова дела у целости, схватићете да су озбиљно потцењени. С врата ћете такође сазнати да је „нација замишљена заједница“ и да су религије инструменти патријархата, о коме, осим некада на предмету Етнологија балканских друштава[1], нећете стећи објективна знања. Уместо тога бићете изложени константној индоктринацији, која ничим неће бити поткрепљена, осим мишљењима одабраних ауторитета и цензурисањем оних који нису подобни.

Након тога, и све до дипломирања, ви ћете учити избор из антрополошких теорија, а не антропологију. Ако програм прећуткује импозантно дело Медисона Гранта, само зато што је идеолошки неподобно, стављајући га искључиво у контекст преовлађујуће боасовске традиције, која је наводно, ближа чињеницама, јасно је да не постоји поштен однос  према историји дисциплине и њеним увидима. Ово драматично потврђује начин на који се студентима највећа мрља једне друштвене науке, „Одрастање на Самои“, фалсификат Маргарет Мид, управо Боасове ученице, приказује као некаква корисна контроверза, философски и хуманистички оправдан марифетлук. Ви ћете се упитати, али нећете добити одговор, ако је једна, и то најпопуларнија етнографија лаж, шта су боасовци, и сам Франц Боас, обожаван на нашем одељењу за антропологију, још слагали.

Фотографија: Ерик Јохансон

Додуше, нећете имати времена за много питања, јер ће вас убрзо запљуснути сви таласи феминизма на свету. У силабусу ћете се срести са „Женама у црном“ – не метафорично него буквално. Готово усисавајући читаву дисциплину, студије рода, као некада марксизам, уплићу се у све предмете, готово да нема научног рада у чијим фуснотама не стоји и легенда о таласима феминизма. Читаћете странице и странице превазиђене литературе, Жарану Папић и Лидију Склевицки, Џудит Батлер и Мишела Фукоа, али баш ништа што би могло да доведе у питање њихове поставке и научни ауторитет. Принуђени да размишљате само у скученом оквиру неолибералног и феминистичког пројекта прекрајања науке, ако усвојите понуђена знања, факултет ћете напустити као фах-идиот и идеолошки усмерен псеудоинтелектуалац коме никада није дата прилика да чује, то тако обожавано, али само у теорији, „другачије мишљење.“ Зато, са дипломом антрополога, можете постати одличан шраф у механизму невладиних организација за принудно мењање менталитета, агент без сопствених мисли и без храбрости да доведе у питање наметнут наратив. Правде ради, нека овде стоји напомена, да као и свуда, постоје и у овом случају изузеци ради потврђивања правила. Да нема у нашој науци Бојана Јовановића, Слободана Наумовића, и неких млађих аутора који су нашли начин да покваре „матрикс“, можда бисмо збиља веровали да су политички комесари за катедрама факултета наша судбина. Смештањем антропологије као науке у уски идеолошки оквир и њеном политичком инструментализацијом не само да се угрожавају академско поштење и статус дисциплине, већ и способност наредних генерација антрополога да уопште разумеју стварност и размишљају изван прописаних оквира.

Између ове две крајности – преке потребе за антропологијом и њене политичке корумпираности, дочекујемо и овогодишњи упис матураната на факултете. Овим текстом нисам желела да деморалишем будуће колеге, него баш напротив, да их подстакнем на борбу, јер промене неће доћи одозго, него изнутра, из саме дисциплине, од стране талентованих и поштених људи који размишљају толико широко и дубоко, да једино антропологија може да обухвати и задовољи њихову жеђ за истином и знањем. Само, треба пратити оне гласове који се прећуткују и забрањују, док се не освоји барем минимум слободе која би омогућила да се они чују и са катедре.


[1] У међувремену је промењен предавач

(Visited 352 times, 1 visits today)

One thought on “Тајана Потерјахин: АНТРОПОЛОГИЈА У СРБИЈИ: ИЗМЕЂУ ПОТРЕБЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ

  1. Својевремено је Никола Милошевић (Огледи из антропологије, Антрополошки есеји) јасно и “пластично” указао на важност превазилажења погрешних и неистинитих антрополошких оцена и судова, управо са гносеолошког становишта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *