Андрѣј Фурсов: ЈЕДИНА ШАНСА ЕЛИТЕ РУСИЈЕ

Да ли је реалан преображај елите у страну служења националним интересима? Ја мислим да нѣје. То се може постићи једино револуционарним преображајем.

---

Еволуција крупних, сложених система је нѣповратна. Постоји нѣки пролаз, и док постоји систем, рѣцимо баш овај који ја називам Руским системом, постоји нѣки пролаз могућности. Кад будем говорио о елити, ја ћу имати у виду нѣ само властну елиту, нѣ само врхушку власти, већ и отприлике 10-15 посто становништва које се налази на врху друштвене пирамиде. Кад говоримо о томе каква је елита могућна у Русији, хајде да погледамо историју Русије, тај пролаз могућности који је постојао. Мислим да има нѣколико детерминанти које условљавају развитак наше врхушке.

У вези с тѣм, бацио бих поглед на нѣке параметре образовања наших владајућих група. Прва група чинилаца су унутрашњи чиниоци. Шта овдѣ имам у виду? Ствар је у томе да у Русији традиционално бѣше нѣвелика, доста ниска разина вишка производа. И то је условљавало слѣдећу појаву. Као прво, наше владајуће групе одувѣк бѣху прилично сиромашне. Сматрано узорном групом, племство је на врхунцу свог развоја, у златно доба, између 1779. и 1861. године, да би водило друштвено прихватљив начин живота, морало имати стотину душа или њихов новчани еквивалент. Само 20 посто племства имађаше такав еквивалент, при чему је половина њих живѣла на дуг. И живљаху на дуг тако да је 1861. године, када је Александар II укинуо кметство, 66 одсто кметова већ било заложено држави, па је управо зато и било могуће да буду ослобођени. Дакле, 20 одсто владајућих група у Русији су они који се могу називати одиста владајућим групама.

Ниска разина вишка производа условљаваше још једну ствар. Никада нѣсмо имали новаца за знатније бирократије, па је велепосѣдницима, племићима, увѣк повѣравано вршење нѣких државних дужности. Слика царске Русије као бирократске је потпуно нѣтачна. Били смо нѣдовољно бирократизована земља. Због тога је, узгред, и Совѣтски савез био нѣдовољно бирократизована земља у сравњењу с тѣм истим Сједињеним Државама Америке. Да би се у Русији појавиле класе западног, или, како би рекао Александар Зиновјев, западоидног типа, било да су то феудалци или буржоазија, владајуће групе у Русији су морале почети отуђивати – да се ради једноставности и уштеде врѣмена изразим марксистичким језиком – отуђивати од становништва нѣ само вишак производа, већ и дѣо неопходног производа. С тѣм у вези, један од главних задатака руских власти увѣк је био ограничавање економских апетита владајућих група. На том плану власт се увѣк понашала веома грубо, и то нѣ зато што је волѣла народ – власт се према народу свагда односила с омаловажавањем – а народ јој је узвраћао истом монетом. Али и власт и народ имаху исти заједнички интерес: нѣ дозволити олигархизацију власти и нѣ дати могућност владајућим групама сувише снажан продор у област неопходног производа.

Свега два пута у историји руска власт је нарушила ово темељно правило руских владајућих група. Први пут послѣ Александрових реформи, а све се завршило 1905-1917, када се систем сâм кориговао. Други пут – од краја 80-их до нашег врѣмена. Врхушка коју сада имамо се образовала на темељу кршења овог правила руске власти, по којој врх – центроврх[1] – нѣ трѣба да експлоатише становништво, нѣ трѣба да пљачка заједно са владајућим групама, већ је дужан ограничавати их у том погледу.

То јест, прва карактеристика елите (у нормалном стању руске историје, буди совѣтске или русијске) јесу доста сиромашне групе, које имају нѣки лимит на експлоатацију становништва. Други аспект који условљаваше развој владајућих група у Русији је аутосубјектни карактер власти: власт иступа као једини субјект и нѣ дозвољава никакву другу субјектност. Зато никада нѣсмо имали системску елиту. Чим елита покуша да се уобличи у нѣки систем, власт је прѣсѣче. Тако бѣше под Иваном IV, тако и касније.

О томе врло добро писаше старији Врангел, отац Црног барона, у својој изврсној књижици „Од крѣпосног права до бољшевика“. Он тамо јасно пише о руској власти и руској елити с краја XIX и почетка ХХ вѣка, карактерише двѣ црте те елите: прва је олигархизација власти, када се власт прѣтвара у олигарха, и друга – одсуство друштвене стратегије, одсуство прѣјемствености. И овдѣ мислим да је Врангел утврдио једну веома, веома важну ствар. У руској историји, за разлику од западне, бар почев од XVI вѣка, нѣма прѣјемствености владајућих група. Свака нова владајућа група која долази на мѣсто старе, рѣцимо племство на мѣсто бојара, прѣдреформски чиновници с краја XIX вѣка на мѣсто племства, совѣтска номенклатура… показује веома ниску разину прѣјемствености. Узгред, на том плану је постсовѣтска елита показала можда један од највиших нивоа прѣјемствености у поређењу с прѣтходним периодом. Нѣ само, да кажемо, по комсомолској линији, већ и по номенклатурној.

То је то што се тиче унутрашњих чинилаца који условљавају каква врхушка уопште, какве владајуће групе су овдѣ могуће. Могуће су као нѣбогате, са минимумом сопствености. А друга саставница су врхушке које се појављују као резултат прѣкида, а нѣ прѣјемствености.

Постоје спољни чиниоци који такође прѣдодређују развој владајућих група у Русији. Ствар је у томе да прѣ но што је Русија заиста постала елемент свѣтског система на економском плану, политички она била укључена у свѣтски систем. То је у суштини почело у XVI вѣку. Али, економско укључење десило се срѣдином XIX вѣка. Тако да од тада, за послѣдњих 150 година, Русија имађаше свега два модела функционисања у свѣтском систему.

Први модел је заснован на сировинама, и може се условно назвати моделом Александра II, јер је покренут са његовим реформама. Сировински модел значи да Русија постаје достављач сировина на свѣтско тржиште, укључује се у њега као елемент капиталистичког система и функционише као зависан, на финансијском плану зависан, сировински прирепак. Притом се ово у XIX вѣку већ толико формирало да је 1884. одржана Берлинска конференција, за коју код нас уопште слабо знају; и  Русији је 1884. послата црна ознака. Јер, Берлинска конференција 1884. је одлучила: оне земље које саме нѣ могу успѣшно да користе своје природне ресурсе трѣба да се отворе Западу. Рѣч је, тобоже, била о афричким земљама. Али Африка је већ била под контролом и то је заправо била црна ознака Русије. И ово веома подсѣћа на покушаје данашњих транснационалних корпорација да се дочепају наших енергетских ресурса. Сировински модел у Русији објективно води ка томе да руска врхушка, руска владајућа група, покушава да постане или постаје дѣо свѣтске елите као зависан, шестостепени елемент. Друштвена цѣна тога, како је показао први сировински модел с почетка ХХ вѣка, јесте револуција, распад и грађански рат.

Други модел укључивања у свѣтски систем је модел „црвене империје“ – оно што је било у СССР-у од 1930-их до краја 1970-их година. Русија у овом случају више нѣ иступа као елемент система, може иступати једино као антисистем, системски антикапитализам. Односно, ту Русија више нѣје дѣо свѣтског система, она иступа као антисистем. Овај модел је подвргнут ерозији већ крајем 70-их година. То је почело срѣдином 1950-их, када је египатски вођа Гамал Абдел Насер убѣдио Хрушћова да ваља рушити, ломити реакционарне арапске режиме, те је стога било неопходно избацивати огромне количине јефтине нафте. Али, сломљена су само два режима, и то ирачки (1958. године) и либијски (1969). Зато су цѣне нафте јако пале. И као резултат тога нѣмачко-јапанско чудо је, на примѣр, веома уско повезано са совѣтским обарањем цѣна нафте током 50-их и 60-их година. Ако су, рѣцимо, Нѣмачка и Јапан 1955. године 7% својих енергетских потрѣба задовољавали нафтом, онда је то 1970. године било већ 77%. То је био учинак одлучности Кремља да крши реакционарне арапске режиме. Онда смо се навукли на нафтну иглу и почела је мутација нашег модела ВИК у нѣшто друго, што се и завршило крајем 80-их распадом Совѣтског Савеза и васпостављањем модела Александра II у фарсичном, горбачовско-јељциновском издању.

Овдѣ се оцртава слѣдећи параметар: са финансијско-сировинским моделом укључења у систем, наша врхушка може претендовати да буде дѣо свѣтске елите, барем њен, простим језиком рѣчено, „шестостепени“ елемент. По ВИК моделу ово је антиелита, контраелита.

Сада о два спољња чиниоца, која опрѣдељују данашњу ситуацију. Ствар је у томе да су људи навикли живѣти нѣ само у материјалној, већ и у интелектуалној удобности. Врло је пријатно живѣти у свѣту кад видиш нѣке добро познате ствари. Посматрамо, допустимо, политичку карту свѣта на којој је, на примѣр, означена држава Конго (бивши Заир). Никакве државе Конго заправо нѣма. Навикли смо да посматрамо државу само у њеној ипостаси у којој она постоји већ стотинак година. То је „нација-држава“. На самом дѣлу, са државом се у послѣдњих 15-20-25 година дешавају веома озбиљне промѣне. Умѣсто „нације-државе“ у свѣту се појављује оно што ја називам „корпорација-држава“. Само то нѣ бркајте с корпоративном државом а ла Мусолини. „Корпорација-држава“ је државна творевина у којој владајуће групе одлучују да казаљке прѣведу на чисто економске факторе и одбацују све што је повезано с националним и социјалним чиниоцима. Што значи да се догађа денационализација државе и њена десоцијализација.

„Корпорација-држава“ је административни апарат који тежи да на минимум сведе издатке на издржавање територије и њеног становништва. Од одсѣцања од заједничког колача великих група становништва до, уопште, њиховог поништавања. Допустимо, милион годишње одлази, и то рѣшава читав низ економских проблема. Образовање „корпорација-држава“ тече у цѣлом свѣту, блокирају га само два чиниоца. Прво – у земљама гдѣ се одржава грађанско друштво тај процес иде спорије. У земљама гдѣ још увѣк постоји традиционална вѣрска установа тај процес такође иде спорије. Гдѣ овога нѣма, процес иде поприлично брзо. Гдѣ он иде брзо? – Латинска Америка, Африка и бивше социјалистичке земље. Природно, „корпорацији-држави“ знатно је теже да се образује тамо гдѣ постоји велика територија, значајно културно наслѣђе и велика маса становништва. Уопште, „корпорација-држава“ и њени односи с „државом-нацијом“ веома су налик ономе што Фабр (Жан Анри, ентомолог) написа у „Животу инсеката“ за осу-потајницу. Оса-потајница је оса која полаже јаја кроз хитински омотач сваког инсекта, тамо почиње да се развија личинка и да се храни тѣм инсектом. И она се храни њиме таман толико, колико јој је потрѣбно да се образује у нову, одраслу осу. Тек онда кукац-донатор умире. Тако и „корпорација-држава“ користи „државу-нацију“ као нѣки објекат за искоришћавање. Шта је, заправо, глобализација? Глобализација и јесте мрѣжа баш таквих „корпорација-држава“ које контактирају међу собом, одсѣцајући све остале од заједничког колача.

Ако се погледа на оно што се дешава на том истом Западу од, рѣцимо, срѣдине 1970-их година, онда овдѣ ваља истаћи врло важну етапу – то је извѣштај „Криза демократије“, написан по наруџби Тростране комисије. Тамо је све врло јасно било насликано. Нажалост, овај документ до данас још нѣје прѣведен на руски језик. Он је веома отворен. Управо, у њему се и говори о томе како главни дѣо становништва одсѣцати од заједничког колача. То је врло важан вањски чинилац, који такође одређује, задаје нѣки пролаз могућности свакој елити што дѣлује у саврѣменом свѣту. И отуд искрсавају противурѣчја за практично све владајуће групе осѣм група што улазе у одређено језгро. Ствар је у томе што је капитализам као систем заснован нѣ само на искоришћавању радника од буржоазије, него и на искоришћавању језгра капитала периферије или полупериферије од капитала. И на том плану су се наше садашње владајуће групе нашле у противрѣчној ситуацији. Са краткорочне тачке гледишта, саврѣмени глобални систем њима је баш по вољи. Али, у срѣдњорочној перспективи, узимајући у обзир нѣке кризне тенденције, та врхушка ће безусловно постати један од објеката експлоатације, прѣтакања срѣдстава, као што се то, на примѣр, десило с буржоазијом Аргентине. Или са срѣдњом класом Латинске Америке, коју су 1980-их година просто збрисали захваљујући реформама Међународног монетарног фонда. На том плану се наша врхушка такође налази у врло сложеном положају. Срѣдњорочни се интереси нѣ поклапају с краткорочним.

Да ли је реална еволуциона трансформација елите у правцу служења националним интересима и националним очекивањима Русије? То зависи од околности. Ствар је у томе да ми сада трошимо совѣтску прошлост. У руској историји већ бѣху два тренутка кад је прошлост била потрошена, па је ваљало направити избор. Први такав тренутак наступио је 1564. године, кад бѣјаше потрошено оно што је Москва понѣла послѣ одласка Хорде. Послѣ њеног одласка, Москва је активно освајала руске земље. И до 1550. године се испоставило да више нѣма шта да се осваја. Све је поѣдено. Управо тада један умни монах написа Ивану IV бајку, или, саврѣменим језиком рѣчено – аналитичку бѣлѣшку, гдѣ је цару прѣдложио да прѣстане дѣлити земље на властелинства, већ да дѣци бојарској, односно дворјанима, одреди слѣдовање. Како су то, успут, и у Јапану урадили са самурајима у XVII вѣку. Ивану IV се ова идеја веома допала, али се нѣје усудио. У руској историји, узгред, ова идеја је остварена 1920. године, кад је била створена номенклатура владајуће групе која се налазила на јаслама. Из ситуације 1564. године је било два излаза. Постојао је, да тако кажемо, пут стварања сталешке племићке монархије; он је био врло дуг, нѣекономичан за руске услове, с ниском разином вишка производа. И други, револуционарни излаз уз помоћ опричнине. Шта је опричнина? – То и јесте заметак самодржавља. И ето на тој распутици се и десила трансформација врхушке. Посрѣдством опричнине се појавила принципијелно нова врхушка, која је задала смѣр развоја руске историје све до Совѣтског Савеза.

Друго распуће је 1929. година. До 1929. је било поѣдено оно што је преостало од самодржавља: угушена је индустрија, систем бѣше крајње корумпиран. Постојале су двѣ могућности: или сировинска оријентација и даље – или одлучна дѣјства за сламање кичме лењинске врхушке с њеним парама у западним банкама, с њеном окренутошћу везама са Западом и стварање принципијелно нове врхушке. Стаљинова група је направила избор који је земљи обезбѣдио суверенитет, модернизацију привреде и индустрије. У резултату чега смо добили рат, први изашли у космос итд. До 1986 године, кад су САД обориле цѣне нафте, била је поѣдена совѣтска прошлост. Овдѣ је номенклатура такође имала двѣ могућности. Номенклатура је могла јаче стегнути каиш и вратити се на разину потрошње из почетка-срѣдине 60-их година или прѣвратити себе из статусне групе, из квазикласе у класу, стѣћи сопственост и потрудити се да се интегрише у свѣтски систем. Избор је направљен. Почела је перестројка.

А уколико се перестројка очисти од реторике о демократији, гласности итд, шта је перестројка? То је био окршај совѣтске срѣдње класе и номенклатуре. Номенклатуре као квазикласе. Јер су се номенклатура као квазикласа и совѣтска срѣдња класа образовали у Брежњевљевом периоду. Противрѣчја међу њима ношаху латентни карактер; док бѣше пара од нафте она бѣху скривена, и општи тон брежњевског доба је био миран. Ако се сѣћате, имао је такав филм „Операција Ы“, гдѣ је алкохоличар-кавгаџија, кога је прѣваспитивао студент Шурик, генијално формулисао принцип Брежњевљевог доба. Алкохоличар вели: „Студенте, сад је друго врѣме. Према људима ваља мекше, а на питања гледати шире“. И у томе се састојао принцип социјалног мира. Али кад су оборене цѣне нафте, појавило се питање: ко ће кога? номенклатура или срѣдња класа? Номенклатура је уз помоћ иностраног капитала и криминалитета (велика разбојничка револуција 1988-1998) сломила кичму совѣтској срѣдњој класи и с њом направила оно што је нѣкад изразио Пастернак: „Нѣје прича то шта смо носили, него како су нас остављали голе“. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући европски дѣо СССР, број људи који живљаху испод границе сиромаштва био 14 милиона људи, то је 1996, за седам година, таквих било већ 169 милиона. То јест, био је извршен погром срѣдње класе, знатно крупнији него чак и у Латинској Америци. Произашло је замашно прѣмѣштање срѣдстава од срѣдње класе ка врхушки.

Прве клице овог сукоба за мене су разоткривене у стваралаштву Стругацких. Ствар је у томе да Стругацки свеједно бѣху врло истанчани аутори, па се код њих срѣдином 60-их година десио преокрет. Имали су такву ствар: „Повратак, или Подне XII вѣка“. На томе се ведри Стругацки завршавају и почиње све оно што се потом прѣтворило у… Они су јако добро осѣтили друштвени прѣлом срѣдином 60-их година. И ето, на почетку XXI вѣка показало се поѣденим скоро цѣло совѣтско и постсовѣтско наслѣђе. Наша врхушка се нашла прѣд истим избором прѣд којим се совѣтска номенклатура нашла 1986. И одговор на питање – да ли је реалан преображај елите у страну служења националним интересима? Ја мислим да нѣје. То се може постићи једино револуционарним преображајем. Ово нѣ значи да ће доћи нѣка друга елита. Премда она може доћи. Али менѣ се чини да ће све поћи по варијанти из 1929 године, када се, понављам, једна од група, стаљинска номенклатура, која нѣје имала рачуне у западним банкама, обрачунала с осталим дѣлом врхушке, повезане са Западом. Мислим да ће у саврѣменим условима понајпрѣ бити тражена револуционарна варијанта, имајући у виду све оне параметре о којима сам говорио, јер, понављам, еволуција сложених и крупних система је нѣповратна. Притом варијанте могу бити разне… Мислим, ако су и могуће промѣне, то ће бити попут 1929. године с настанком онога што се може назвати неоопричнином. Ако ли нѣ, онда је алтернатива, по мом гледишту, једна. То је распад земље, то је за врхушку губљење свог чак и садашњег полунѣзависног положаја у свѣтском систему.

Посрбио Д. Буковички

---

[1] Чини ми се бољим нѣ примѣњивати израз „држава“ за Руску империју и Совѣтски савез – ни државе, ни политике у строго научном смислу тѣх термина (с изузетком периода 1905-1918. и 1988-2001. године) – овдѣ нѣје било: постојала је централна врховна власт-аутосубјект – центроврх. – А. И. Фурсов, «КАК РОССИИ ВЫЖИТЬ И ПОБЕДИТЬ В XXI ВЕКЕ»

Изворник: Говори Фурсов