Срђан Поповић: О ПРОВИНЦИЈАЛИЗМУ

Провинцијализам је модус компромиса и оправдања, јер не исходи из онтологије, већ из утилитаристичко-прагматистичног сентимента

---

„Ми рачунамо нарочито на провинцију. У њој ми морамо изазвати оне наде и тежње, са којима бисмо се увек могли бацити на престоницу, истичући их престоницама за самосталне наде и тежње провинције. Јасно је, да избор њихов мора бити увек исти – наш. Нама је потребно, да се престонице понекад, док ми још не узмемо пуну власт, нађу обавијене провинцијалним мишљењем народа, т.ј. већине удешене од наших агената. Нама је потребно, да се престонице у психолошком тренутку не одају претресању и критици свршеног факта из јединог разлога што је он примљен мишљењем провинцијалне већине.“

Протоколи сионских мудраца, протокол бр. 12

У свакодневном говору често можемо да чујемо именице провинција и провинцијалац. У географским оквирима би ови означитељи именовали житеља мањег града који у оквиру Србије нема пребивалиште у Београду или Новом Саду. Но, употреба ових речи често доводи и до подгревања локалног „патриотизма“ у којима људи из провинције неретко бивају пежоративно или каткад увредљиво посматрани као мање вредни, културни, интелигентни итд., те целокупни наратив само доприноси социолошкој атомизацији ионако већ довољно распарчане и подељене Србије. Стога би поимање појма „провинцијализам“ требало изместити на једну духовну раван. Николај Берђајев, чувени руски филозоф, је говорио да је провинцијализам духовни, а не географски појам. У складу са тим овај ће оглед покушати да буде прилог за проучавање духовног провинцијализма.

Критикујући дух паланке који би могао бити синоним за провинцијализам, поједини теоретичари су тиме показивали сопствени аутошовинизам, те је ова тематика додатно разводњена јасно острашћеним идеолошким премисама. Изразит пример такве струје јесте Радомир Константиновић који у својој „Философији паланке“ у духу паланке види „дух заборављен од историје који покушава да тај свој удес преобрази у сопствену привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена.“[1] По оваком тумачењу, паланачки дух код Срба би био потврда њиховог тобожњег дивљаштва, варварства и примитивизма, јер би Срби тиме постали Хуни који уништавају цивилизацијски европски Рим и таворе у својој самодовољности са оне стране „затворене племенске“ историје, енергично се противећи сваком „отвореном“ техницизму, модернизму и прогресизму. Да би овакви типови јавних људи били карактеролошки јаснији, нужно је одмах у старту увести појам (провинцијалистичког) полуинтелектуалца о коме пише Слободан Јовановић. „Узимајући га у  његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац je човек који je  уредно, па чак можда и c врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспососбности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприпоси успеху у животу, a успех узима у „чаршијском” смислу, дакле, сасвим материјалистички. C осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер  прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културпом погледу, он je у основи остао примитивац. Неомекшан културом, a ca олабљеном моралном кочпицом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му je претерано високо мишљење o себи самом. У  друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, a c пуним уверењем да тражи само своје право, које му je школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца.“[2]  Чаршијски менталитет (а можемо рећи и провинцијалан) је увек сензационалистички и више се бави импресијама, а не чињеницама. Он је конформистички у својој суштини, те као такав не допушта одударања од духовног медиокритетства. Познат је случај Ксеније Атанасијевић, доценткиње филозофије и прве жене која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године. Један од главних њених професора на катедри је био славни Бранислав Петронијевић који у њој препознаје таленат. Но, њени успеси нису прошли незапажено код чаршије. Кренуле су приче о Ксенијиној љубавној вези са професором Петронијевићем. Слично је било и за краљицу Драгу Обреновић. Иако је опште познато да је била дворска дама краљице Наталије, а која је инсистирала на беспрекорном моралу, кружиле су гласине о томе како је лака жена, како је њен љубавник био Михаило Чебинац итд. Познато је да је доста читала, познавала неколико језика и сходно томе била ангажована у превођењу. Касније је стипендирала као краљица српске студенте и сама се старала о кројевима хаљина које су носиле српске средњовековне краљице. Кроз овај мисаони конструкт се врло лако увиђа да је дух времена (нем. Zeitgeist) ишао ка довршењу уништења појма „аристократија“. Она би подразумевала владавину најбољих, а који би својим примером представљали духовну и културну елиту једног народа. Тиме би друштво тежило увиђавности, господству, части и достојанству. Берђајев је правио разлику између интелигенције кружока и интелигенције личности. Сматрао је да треба одбацити кружоковштину, јер је таква интелигенција често одударала од стварних националних интереса једног народа и просто само рециклирала стваралаштво европских узора. Интелигенција личности је нешто сасвим друго, јер јасна свест о индивидуалној вредности тежи и универзалним истинама, те ће такав прочишћен дух моћи да буде у сапатњи са својим народом и да му буде од користи.

Подозрење према ономе „који искаче из масе“ је касније у 20. веку још више појачано на српском простору, просто из разлога што су Срби живели под комунистичком чизмом. Занимљиво је о томе навести казивања француског социјалног психолога Гистава Ле Бона који повезује демократска начела са модерним менталитетом човека. „Еволуција је демократских идеја дакле донела, осим већ означених политичких акција, знатних последица за менталитет модерних људи. Ако су старе религиозне догме већ одавна исцрпле свој садржај, демократске идеје нису свој ни издалека исцрпле, па видимо како се сваки дан продужује њихово цветање. Једна је од главних била мржња према супериорности. Та мржња има за резултате: завист, оцрњивање, потребу нападања, подругивања, прогањања, подметања ниских мотива свакој акцији и хотимичног неверовања у поштење, несебичност и интелигенцију. Разговори су једнако код пука као и код образованих људи, прожети том потребом погрђивања и понизивања. Ни највећи покојници не умакну том осећају. Никад нису написане толике књиге да се умањи заслуга славних људи, које су негда сматрали најдрагоценијом очевином једне земље. Та мржња на супериорности, најсигурнији елеменат садашњег напредовања социјализма, није једина карактеристика новога духа што су га створиле демократске идеје. Друге последице, иако индиректне, нису мање дубоке. Тако на пример напредак етатизма, слабљење утицаја и снаге буржуазије, све већи утицај финансијера, борба класа, нестајање старих друштвених принуда и падање морала. Све се те последице показују у општој непокорности и анархији. Незадовољство, мржња и завист владају данас свуда.“[3] Развој урбане средине, стварање мегалополиса, конзумеризма и осталих глобално-техницистичких новотарија су се следствено одразили и на људско бивство. Немачки економиста Вернер Зомбарт је у ширењу великих градова у 17. и 18. веку видео потребу за појачананом потрошњом. Опште је познато да српска провинција није имала тако развијену културну сцену као престоница, те су многи људи остали махом ускраћени за духовно култивисање. „Главни град може бити центар једне државе, али не и центар који искључује све остале делове државе. Мегалополис је међутим такав центар који провинцијализује остатак државе, постајући тако центар свега. Али, истровремено, искварен провинцијалним духом глобализма, и сам постаје провинција.“[4] У ужурбаном свету у коме се „нема времена“, у коме је „време новац“ и где се више не говори о личности радника, већ о људским ресурсима, промету, сервису, квантитативним одредницама, логично је да се култура провинцијализује, јер иако постоје културно-образовне институције, она је окренута егзистенцијализму, забави, авантуризмзу, „убијању времена“. Ту је упадљиво одсутна морална поука, а нема ни катарзе која би могла да прочисти. Комедијашко-лумпенпролетаријатска „култура“ је у складу са социјалистичким ослобођењем од „царства нужности“ довела до самодовољно-учмалог духа који живи моментално и фрагментарно. Провинцијални дух је стога парцијалан, крут, без идеје о еластичности (интроспекција и преиспитивањње), помодарски и привремен. Он хоће сада и хоће све и страствено се труди да буде стручњак за сва питања, иако су поставке на које се ослања често субјективне и стереотипне. Провинцијализам исходи као ослобађање од одговорности, јер као сурогат за оно узвишено и универзално не тежи законоправилу. Он иде линијом мањег отпора у етичким питањима, али зато са друге стране не показује превелик отпор понуди „излаза“ из досадне учмалости свакодневнице. Туђи образац се онда перципира као узбуђење, као јединствена импресија која је „ин“ и која гарантује провод и искорак са најновијим „трендом“. Код њега нема свести ни о дисконтинуитету нити о континуитету, те је склон релативизму и синкретизму. Ту се могу измешати и „перформанс“ Марине Абрамовић и Урош Предић, или Паја Јовановић и еротична фотографија. Јер, све је то уметност. Естетизовани форматизам у контексту једног некритичког редудантног реализма са видним неоромантизмом прати и релативистичка психолингвистика. Провинцијализам је модус компромиса и оправдања, јер не исходи из онтологије, већ из утилитаристичко-прагматистичног сентимента. Истина је добра ако служи нечему корисном и више није вечни идеал који усмерава духовно Биће човека. Као таква, њу је могуће рационализовати са конструкцијама: „Шта ће ми то, коју корист имам од тога?“, „Немам времена, радим озбиљне послове“, „Остави се филозофирања и живи живот“, „Шта ће ти те књиге, само скупљају прашину“ итд… Чаршијски (провинцијални) менталитет заступа и тзв. морално чистунство, те би се баш код њега могла уочити појава лажних моралиста. Он само критикује, само одузима, ништа не додаје нити обједињује. Он растаче и дезинтегрише, те на крају прелази у нихилизам.

Песник Иван В. Лалић је такође говорио о духовном провинцијализму и његово становиште има књижевно-историјски оквир. „Споменули сте духовни провинцијализам, у склопу са појмовима „усконационалног“ и „локално егзотичног“. Чини ми се да се такав провинцијализам може да изражава – и да се изражава – једнако и кроз својеврсне космополитске аспирације. Провинцијалан је дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата заданих у језику у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Рилкеа)“[5] Позната је Стеријина комедија „Покондирена тиква“ из 1838. године у којој аутор приказује главну јунакињу Фему која глуми „ноблес“ и која кроз неки дух самопорицања тражи усиљени излаз из реалног занатлијског (опанчарског) света коме и припада. Фема избацује стари намештај из куће, труди се да прича француски и немачки језик, од неуког слуге Јована хоће да направи галантног Јохана, те Стерија, као и Стеван Сремац, показују кроз своја дела помодарско-космополитску слику тадашњег војвођанског друштва. Меланија из „Поп Ћире и поп Спире“ је имала обичај да разговара на немачком језику чак и када прича у сну. Провинцијални дух нема историчност, јер иста намеће извесна ограничења унутар национално-културног супстрата. Синдром потискивања под тепих је у том погледу најизраженији, јер услед одбацивања прошлости (најчешће) код њега је заступљена нека врста апологије статуса кво, тј. стања у коме се налази. Склоност ка рационализацијама је ту попут коцкара који стално губи, али и даље игра, иако га стварност стално демантује. Овде је занимљиво направити малену дигресију и поменути америчког антрополога финског порекла Калерва Оберга. Он је значајан по томе што је у часопису „Practical Anthropology“ дефинисао појам културног шока. Оберг ту види стање анксиозности проузроковано губитком свих познатих назнака и симбола социјалне интеракције који појединцу омогућавају сналажење у социјалним ситуацијама, било да су у питању вербалне или невербалне активности, вредности и норме.[6] На такву фрустрацију, према овом антропологу, појединци углавном реагују са одбијањем (енг. reject) нове средине, јер она чини да се осећају рђаво, а потом и са регресијом (енг. regression) која се испољава као ирационално глорификовање сопствене културе.[7] Провинцијализам је неповерљив према новитетима који нису космополитски, те се они врло често одбацују као јерес, ексцентричност или у данашњним оквирима „теорија завере“. Регресија (враћање) је провинцијално афективно величање етаблираног прихваћеног обрасца који слови за догматизам. Јер, ако је нешто површински добро, чему то мењати? Тада „сви раде само свој посао“.

Провинцијализам је погрешно сагледавати у географским оквирима, јер немали број људи из мањих места је оставио значајна дела у областима које су истраживали. Проблематику овог феномена би убудуће требало проучавати интердисциплинарно да би се добили потпунији увиди. Овим би се превазишли наметнута осредњост у свим сегментима живота и пуко животарење перпетуума мобиле од крви и меса.

---

[1] Радомир Константиновић, Философија паланке (Београд: Откровење, 2004), стр. 5.

[2] Бојан Јовановић, Карактерологија Срба (Београд: ИДП „Научна књига“, 1992), стр. 233.

[3] Густав Ле Бон, Француска револуција и психологија револуција (Загреб: Народна књижница, 1919), стр. 134-135. (Напомена /цитат из књиге/:  „Има један ниски демагошки инстинкт, пише господин Бурдо, без икаква моралног циља, који сања о томе да спусти човечанство на најнижи степен и за који је свака супериорност, па и културна, увреда друштва… и то је онај осећај простачке једнакости, који је распаљивао јакобинске крвнике кад су скидали главе једног Лавоазјеа и једног Шенијеа“).

[4] Преузето из чланка: https://dundjerin.wordpress.com/2012/06/28/%D1%86%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%81-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/ (Приступљено: 14.02.2022)

[5] Преузето са блога: http://santamarijadellasalute.blogspot.com/2017/12/blog-post_62.html (Приступљено: 14.02.2022)

[6] Оливера Дурбаба, Култура и настава страних језика. Увод у интеркултурну примењену лингвистику (Београд: Филолошки факултет, 2016), стр. 144.

[7] Исто, стр. 145.