Евсевије Петровић: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СРПСКОМ ИМЕНУ

Ово слово је написано у име свих наших Светих Предака који су душе своје положили за србско Име, Веру и Слободу, а чија имена само Бог зна – и која нек се у Имену Његовом свете у веке векова, амин!


Евсевије ПЕТРОВИЋ

„Боже Мученика србских, старих и нових и најновијих, који за праву Веру, за Име, и за Слободу умреше у мукама, да вечито живе, због њих помилуј и спаси нас!“ (Молитва Владике Николаја).

Вера.

Име.

Слобода.

Тројство небоземног бића србског, у којем и за које су живели и умирали наши Свети Преци, симболичког тројства у коме се зрцали Света Тројица:

Вера, као икона невидљивог Оца, извора Живота.

Име, као словесна икона ипостаси Сина, Имена изнад сваког имена, у Којем се једином можемо спасти.

И Слобода, као икона Духа Истине, Истине која нас је ослободила.

Данас, озверене сатанине хорде, постројене у пет колона – четири ван Града и пета у њему – насрћу на ово, последње неоскврњено у души Србиновој.

Срби су у многим вековима, и под латинским крижом-србосјеком, и под агарјанском сабљом, и под комунистичким пиштољем, па чак и под НАТО бомбама, сачували ово неразделно тројство у себи. Али су га, у наше дане, погубили – под ручним крстом и панагијом „преосвећених“ и „најсветијих“ првосвештеника својих.

Да, многи су Срби на дугом ратном путу кроз историју, путу преко и око Голготе, појединачно или у мањим и већим четама, губили Веру, Име или Слободу.

Веру, постајавши папокатолици, мухамеданци, протестанти, атеисти, агностици… тако кидајући своју свезу са Богом.

Име, постајавши Хрвати, Блгари, Грци, Турци („Бошњаци“), Румуни, „Црногорци“, „Македонци“… тако кидајући своју свезу са Светим Прецима, Небеском Србијом.

Слободу, поробивши се лажи (лажној вери или лажном имену), или само личном греху… тако постајући сужњи ђаволови.

Али никада ни једно, ни друго, ни треће, нису губили ни погубили у Име Оца и Сина и Светога Духа – са благословом своје цркве. Никад, до наших дана.

+

Овако говори Владика Николај:

„Црквени поглавари србски давали су отпор туђинштини и одржали у својим титулама кроз сва времена име србско, тако богато етничким садржајем и хришћанском славом. Да га србска црква није упорно држала и одржала, оно би се изгубило у грецизму, латинизму или турцизму. Али је црква била и јесте чувар имена србског, које означава индивидуалност (=личносност) једног хришћанског народа са свим карактеристикама његовим.

Ако је народ приморан да живи у држави са несрбским назвањем, црква не може променити своје име, као што ни њен народ не може. У погледу вере и имена црква не зна за компромисе. Ово је став, ово и опомена србске цркве не само од Светог Саве, него и још од пренемањићких жупана“.

Ако су истините речи највећег Србина после Светог Саве, а који верник ће посумњати у њих и остати верник, то онда може да значи само једно: они који на било који начин учествоваху и учествују у издаји и примопредаји имена србског и цркве у Старој Србији, и Црној Гори, било делањем, било правдањем („трезвеним“ плотским разумом), било прихватањем („реалности“) „у смирењу и послушању у љубави“ – нису Црква Христова. Јер народ Цркве не може променити своје име, и у погледу вере и имена Црква не зна за компромисе.

То јест, Црква – Црква Христова и Светосавска – то не може учинити.

То може учинити само синагога сатанина.

++

Име, без којег нема спасења, и онда као и данас, би издано без присуства народа (Лука 22: 6). Али народ оставши у покорности првосвештеницима, убицама Имена, био је тај који је доцније повикао: „Распни га, распни!“ и тиме дао амин Христоубиству. Без безумног народа зла воља богоубица не би се могла извршити. У синагоги сатаниној сви су криви и сви проклети, на свима је Крв.

И као што су во времја оно жреци сатанини жртвовали Име у име народа и народољубља („Боље да Име умре него да сав народ пропадне“, Јован 11: 50), погубивши тиме све – и Бога у народу, и сав народ, и Јерусалим да камен на камену није остао – тако су и данас српски архижреци погубили србско Име у име лажног народа и лажне љубави.

И као што се онај народ одрекао Имена у којем му је било спасење и извикао име Варавино, тако су и безумни Срби данас, одрекавши се Имена свога у име милости према македонским Барабама – усташама у Јерусалиму Старе Србије, као што и онај Варава би устаник у Јерусалиму (Лука 23: 19: у оригиналу стасис, устанак) – такође погубили све, и душе своје, и децу своју, и свој Јерусалим.

И једни и други, погубивши Једно, своје Име у којем им би Спасење, погубили су све. Јер је троједно јединство, у којем нема Вере без Имена (личнос/нос/ти, идентитета), ни Слободе без Имена (јер је слобода у лажи робство), ни Слободе без Вере (јер нема слободе без истине), ни Вере без Слободе.

Слобода је главни дар Божји човеку: први – слобода дата Адаму, као образ Божји у синовима људским; и потоњи – Слобода од робовања греху, смрти и сатани, дата свим синовима Божјим у Новом Адаму. Само у Слободи се рађа и живи и цвета и плодоноси све хришћанско, и Вера, и Нада и Љубав. Док год имамо Слободу, унутрашњу, духовну – а она подразумева слободу од сваке лажи, сваке тираније (воље туђина над нашом вољом), и сваке повреде душе – имамо све што нам је нужно за спасење, живи смо, и нисмо животиње.

То значи да имамо и слободу и силу да и душманима прерушеним у епископе, гнусном злу које је испотиха, змијски, насрнуло да нам узме Веру, Име, и Слободу, и са њима Бога, у Име Христа Истине кажемо: апаге!

И не само власт и силу, него и свету дужност – јер ми, Народ Божји, ми смо бранич Цркве и Племена.

+++

И за крај, реч вама, издајницима Имена, Цркве и Племена – вама који сте благословили, и вама који сте са благовољењем, „братском љубављу“ и „трезвеношћу“ и „смирењем“ „прихватили реалност“ и примили црквену издају србског имена у Старој Србији, вама који ћете наставити да певате тропаре и химне Владики Николају и да му се благочестиво до земљице клањате пред иконом и моштима, и да му се молите за благослов и заступништво. Сетите се шта вам он поручује:

„Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Живота, него да ме неко слави и прославља, а да не држи ништа моје – ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

И да Бог дâ никад не заборавили, и увек на уму имали када узмете његово име у уста: у Слободи безсмртног Царства Небеског, ако би морао да бира између вас, који сте му мрскији  и горчи од смрти, и смрти вечне – изабрао би смрт.

Јер, да, ваистину сте гори од смрти.

Евсевије П.

На дан Огњене Марине, и Седмочисленика из Старе Србије 2022.

И као фуснота:

Онима који (ће на ово да) мудрују како „у Христу нема Србина ни Македонца, Енглеза ни Црногорца, Руса ни Украјинца, него су сви и у свему Христос“, унапред кратки богословски одговор.

Када је Павле рекао да у Новом Завету „нема Јелина ни Јудејца, Варварина ни Скита“ (Колошанима 3: 11), он је говорио о религији, не о народном имену: да у Христу нема места јудејцу, следбенику Мојсејевог закона, ни јелину, следбенику грчко-римске религије олимпијског пантеона, ни скиту, следбенику родноверја, ни варварину, следбенику дивљег безбожништва и поклонику сунца и месеца. Јер сви они нису били народи у данашњем смислу, него конгломерат разних народа и племена обједињен истом религијом. Говорио је да нема места ничему староме у Новом Човеку, и да нема повратка на старо.

Човек се спасава у имену у којем је крштен. А када се одрекне тога имена, и врати на старо, одрекао се целог Крштења, и Оца и Сина и Светога Духа. Тако и Народ Божји крштени: када се одрекне свога имена у којем је крштен, имена у којем је пред Богом и васељеном запечаћен печатом дара Духа Светога, имена у којем се причешћивао Телом и Крвљу Сина Божјег, одрекао се дара Духа Светога. А таквом је народу боље да се никад није ни родио. Таквом народу, макар чудеса безбројна творио у Име Христово, Господ ће рећи: „Никад вас нисам знао, идите од Мене!“ (Матеј 7: 23).

(Visited 179 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *