Зоран Туцаковић: О ГРАНИЦАМА МАШТЕ И ПОИМАЊУ ПОЧЕТКА И КРАЈА

– Поводом књиге ЗНАЦИ ТУГЕ Димитрија Јовановића

Са тугом као највернијим, најлепшим и најсигурнијим пратиоцем табана наш Димитрије по овоземаљској прашини не допуштајући да му та прашина буде мера, и неодустајно се борећи за ослобађање самога себе.


Зоран ТУЦАКОВИЋ

Најновијим песмама Димитрије Јовановић нас поново уверава да између муља и каљуге живота, са једне стране, и душе, лепоте и врлине, са друге стране, не зјапи провалија. Ту провалију, заправо, ми најчешће чинимо стварном несвесно је продубљујући, све док на крају и сáми не постанемо непрелазна и болно празна провалија. Човек кога је Димитрије неизмерно поштовао, Професор Никола Милошевић, писао је да, ако нема ничега (што надилази ствари овога света и поседује неограничену моћ) овде доле, у овом земаљском блату, онда нема ничег ни тамо горе. Димитрије нам, и поред рафинираног сентимента и сумрачног песимизма (никада тај песимизам код њега није потпуно црн!) показује да каљуга у којој се често копрцамо нуди сигурност искушеничке келије и адекватно воздизање духа који, у садејству са неспутаном душом, чини да се човек окрене ономе што је сушто, вечно и безгранично.

У лирским записима, у језгровитим мислима којима је потенцијална сатиричка жаока свесно одузета зарад очувања кохерентности свега што је обухваћено међу корицама ове књиге, у личним преиспитивањима, у обраћању живима и мртвима, у призивању сећања и истеривању злих мисли, Димитрије пушта мислима да се преточе у речи, не заборављајући да Реч беше на почетку, и да неизговорене и ненаписане речи у нама пребивају одувек. Пројављују се у Димитријевим казивањима многи сродници, којима наш казивалац прави спомен обележја лепом речју и живим сећањем потомка. И даље су живе и животним соком наливене приче баба-Ангелине и баба-Ракиле, снажне и отрежњујуће поуке деда-Милентија и деда-Радивоја, посећују нашег писца пред сан и током самог сневања стричеви, тетке и ујаци… Никада му мајка Јелена и отац Петар нису били јаснији, дражи и ближи него у ово време када бесмисао узима данак и оставља нас без упоришта. Никада није био спремнији да са братом Милисавом босом ногом гази моравске плићаке и загледа белутке него сада. Сећање чежњу буди, чежња сећање призива, па удружени пуштају машти на вољу до одређене границе.

Која је и где је та граница? Она је описана топлином огњишта и шўмом Мораве (ове Западне, многопланинске и манастирске, у коју чак и дивљи Ибар побожно улази), слушањем тишине. Садржана је у мирису љубичица и песми воденичара. У мирењу поезије и философије, у ближењу лепоте и етике, иако „ни истина лепа није, само је трагање за њом лепо“. Маштање није што и фантазмагорично послепоноћно халуцинирање, већ давање могућности и простора души да нас приближи правој спознаји. Чак и када „животи наши гости су само у овој долини безнађа“, то не умањује нашу обавезу да властите животе учинимо достојним и вредним. Таква обавеза није наметнута нити неизвршива, тежина њеног испуњења обогаћује сам живот а труд који се при том улаже благородан је и смислен. Са тугом као највернијим, најлепшим и најсигурнијим пратиоцем табанā наш Димитрије по овоземаљској прашини не допуштајући да му та прашина буде мера, и неодустајно се борећи за ослобађање самога себе. То је његова права природа. То му је у крви у којој су измешани супстрати хајдука и мислиоца, монаха и хедонисте, бунџије и песимистичког послушника, оштрореког Злопоглеђе и лирског печалног меланхолика. Довољно осетљив за прекор забринутог белутка, Димитрије остаје стамен пред вејавицом живота. Пријемчив за мирис љубичица, тужан због задаха трулежи који се шири, износи нама и самоме себи на увид и критичко вредновање категоричку тврдњу да је схватио крај, али да почетак још увек појмио није. Шта нам друго преостаје него да нашег трагаоца, трудбеника и заокупљеника упутимо на поновно ишчитавање Душка Радовића, е да би трајно прихватио оно што му је некада давно било више него јасно, да је на крају свих крајева увек један нови почетак. „Почетак – ето шта је на крају!“

Да ли су у Димитријевом рукопису препознатљиви утицаји стваралаца домаћих и страних, философа, књижевника и песника? Та препознатљивост, рекао бих,  може се запазити не толико у рукопису и појединостима, стилу и ритму, колико у духу целе творевине. Остали бисмо, посве сигурно, ускраћени за неке неочекиване увиде, за елегичне трептаје изазване вишевековним шумом Мораве, за доживљај тишине и туге, за етичко промишљање, сагледавање лепоте и машту усамљеника да онај који нам то омогућује није друговао са Хегелом, Кантом (звездано небо над Обрвом и оно над остатком планете различите су категорије!), Бранком Ћопићем, Добрицом Ћосићем, Браном Петровићем (заједно се дивили Анином решавању укрштених речи!), Хелдерлином, Либером Марконијем (једно време тренирали дијагонални ход!), Николом Милошевићем, Бранком В. Радичевићем (у винску карту унели и мирисе вина!), Кјеркегором, Драинцем, Ксенијом Атанасијевић, Исидором Секулић, Александром Нилом (проповедали самерхилијанско учење међу цивилизованим предаторима!), Браниславом Петронијевићем, да није јатаковао и вино пио са Карађорђем, Зеком Буљубашом, Хајдук Вељком и Јовом Курсулом, препуштајући се миловању лирског интелектуализма Јелисавете Багрјане. Зарад очувања лиризма и целовитости штива, као што већ напоменусмо, Димитрије је зауздао  киницизам Диогена фењерџије и властити цинизам српског сатиричара омогућивши тако читаоцу да стекне увид у слабо посећене пределе унутрашњег света нашег усамљеничара. Ко год се иоле бавио сатиром, зна колико одрицања има у таквом приступу.

Добра прича се увек изнова при́ча, баш као што и Морава стално тече, стара и нова у исти мах. Та наша река, српска и словенска, са именом које се налази на више страна света уме да буде блага, мирног тока и мелодична у своме певању, све док се не разљути и постане вировита и хировита изливајући се унаоколо и плавећи грешан накот. И ток Димитријеве приче има различите амплитуде, на скали од бајковитих прича које су га миловале у детињству до једа и горчине који ту и тамо провале задржавајући суптилну ноту која указује на својеврсну аскезу којој се Димитрије својевољно подвргава.  Нажалост, бројни рукавци Мораве загађени су небригом и штеточинством безрепе стоке која себе неосновано и даље рачуна у људе. На срећу, рукавцима које обликују Знаци туге не прети такво загађење. Они задржавају изворну чистоту, а њихов сплет постаје богатији сваком новом Димитријевом књигом. Биће тако и са наредном, у то смо сигурни.

(Текст је са незнатним изменама садржан као поговор у књизи ЗНАЦИ ТУГЕ)

(Visited 108 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *