Кад се нека књига појави по други пут пред читаоцима, и то још у допуњеном издању, а после неких 14-15 година од првог издања, човек (хтео-не хтео) почне да се бави мотивима аутора и издавача. При том, могуће претпоставке у вези ауторових мотива могу да буду:
а) превелика везаност аутора за своје књижевно чедо, и жеља да га угледа обученог у ново и модерније рухо (“господске хаљине”);
b) жеља за поновним преиспитивањем и вредновањем свог дела, у смислу провере да ли је оно издржало пробу времена;
c) алтруизам аутора, који више није могао да поднесе стална зивкања знаних и незнаних и тражење примерака књиге чији су им делови остали у трајном сећању, али целина није пошто су у међувремену остали без првог издања, или га уопште нису ни набавили али су на основу вишегодишњих прича закључили да је књига заиста вредна;
d) чист егзибиционизам и нарцисоидност аутора;
е) помало од свега набројаног.
Мотиви издавача су увек јасни, а овом приликом оплемењени и другарском нотом, која није увек препоручљива, али је увек инспиративна.
С обзиром да и сам спадам у круг Димитријевих пријатеља, а уз то се сатиром и сам бавим, надам се да ћете знати да цените сву суптилност коју примењујем у приказу књиге ДЕДА И ЗМИЈА.
Оно што читалац запажа на први поглед, уколико је имао у шакама и прво и друго издање ове књиге, то је да су скоро све приче, причице, басне и остале творевине садржане и у другом издању, те да се допуна односи махом на нека локална ескалирајућа и никако релаксирајућа дешаваwа и потресе, дакле доживљаје који трају у континуитету али са појачаним интензитетом. Овом приликом желим да подсетим на реаговања, чак и озбиљне претње, знаних и незнаних на причу Калдрмаши, али чињеница да је аутор пред нама у целини целости, мање-више жив и здрав, говори нам да су сатиричари стварно тврдокоран сој, отпоран на буздоване, мацоле, бејзбол-палице и остале алатљике. Што се стомака тиче, Димитрије Јовановић можда јесте хедониста, али и спреман да свом благоутробију подвикне: “Тишина!” кад оцени да га исто приморава на непожељне компромисе.
Related posts:
Зоран Туцаковић: СЛОВО О ПЕСИМИСТИЧКОМ ОПТИМИЗМУ
Зоран Туцаковић: БРАЗДА ЖИВОТА И ПРОВАЛИЈЕ ВРЕМЕНА
Зоран Туцаковић: О БЛАГОСЛОВЕНОЈ ТЕЖЊИ, И ДУШИ КАО УТВРЂЕЊУ
Зоран Туцаковић: О ПРОКЛЕТСТВУ НАДЕ
Душко М. Петровић: О КЊИЗИ “ВРЕМЕ ТРАЛАЛАЈКИ” ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Зоран Туцаковић: О ЗАГЛЕДАНОСТИ ДИМИТРИЈА ЈОВАНОВИЋА
Зоран Туцаковић: БЕЗДУШЈЕ – приказ књиге за промоцију
Зоран Туцаковић: О ЈЕДНОЈ (НЕСУЂЕНОЈ) МОНОГРАФИЈИ
Анђелко Ердељанин: НЕ МОЖЕ СЕ ВРЕМЕ ПОТОПИТИ
Зоран Туцаковић: МИЛУТИН И ПОТОМСТВО
Разговори са Милутином: МИЛУТИН И ТРУСНА СИТУАЦИЈА
Зоран Туцаковић: О КЊИЗИ “ГЛУВО ДОБА” РАДЕТА ЈАНКОВИЋА
