Анђелко Ердељанин: НЕ МОЖЕ СЕ ВРЕМЕ ПОТОПИТИ

Димитрије Јовановић: “Равње” (поезија), “Навигатор”, Краљево, 2013.

Када је турска сила 1813. на челу са везиром Дерденлијом нагрнула на Србију, Срби су направили шанац у селу Равњу, између Саве и Засавице. После седамнаест дана борбе против надмоћне војске (око 100.000 Турака, Срби су били потиснути и натерани да се у великом нереду повлаче.

“Видећи ту погибију своје браће, (Буљубаша) Зека, са својим Голим Синовима, начини стражњи ланац, те стане заклањати србе који су одступали, а узбијати Турке који су нападали. Тиме је многима дао времена да изнесу главе, а себи и дружини својој купио право на несамртно име. Видећи да се већ, бар за онај мах, хоће да утули свећа српске слободе, Зека није ни мислио да себе чува. Док је било барута, заклањајући се за неке хватове дрва, устављали су Турке пушкама, а кад барута нестане, он, и његови Голи Синови, исучу своје оштре ножеве, још један пут погледају на облачно над Србијом небо, осврну се на лепе мачванске равни, погледе преко Дрине ка поносној Босни па, поменувши Бога и свој народ, јурну с голим ножевима у Турке; и тако секући буду исечени сви до једнога!” (М. Ђ. Милићевић)

Поводом 200. годишњице битке на Равњу, с краја Првог српског устанка, у Краљеву је изашла књига Равње. Аутор, песник Димитрије Јовановић, рођен у селу Обрви, 1949. године, завршио је филозофију на Филозофском факултету у Скопљу, активан је у културном животу Краљева. Објавио је двадесетак књига поезије и прозе (највише сатиричних). Равње је поема, а може се схватити и као збирка песама (које се могу издвојено читати), са инспирацијом из славне српске устаничке прошлости. Чувена битка, са легендарним јунацима (Буљубаша Зека и његови Голаћи, Змај од Ноћаја, Хајдук Станко, Станоје Главаш, Суреп, Заврзан и други), још траје у сећањима Мачве и Шумадије, а блиска је тема и Сремцима, не само онима из сремског краја Мачве.

Ово дело Димитрија Јовановића добар је пример за доказивање уображеним мондијалистима, који презиру традицију сопственог народа, да се и данас, у XXI веку, може писати родољубива поезија, без стида и резигнације и “политички коректног” оправдавања. Филозоф по образовању, Јовановић, уз искрена родољубива осећања, у своје поетско дело уткива и мисаону димензију, говорећи о смислу живота, борби за слободу, величини жртве, о смрти и нади, о визијама боље будућности. Нисмо подмирили све рачуне / са смрћу, каже песник, и затим:

Ништа није веће од живота

осим цвета његове смртности.

Песник о јунаштву и смрти својих јунака казује стихове без уњкаве патетике и лажног србовања (у дневнополитичком смислу). Не може се време потопити, чујемо глас из прошлости,

онај што кроз њега хода

вас тражи за разговор

стремећи дубинама

за висинама жалећи

све док крила не добије

вежбајући се у усамљености.

До читаоца овог времена, у коме хероји баш и нису на цени, допиру гласови устаника, лирских субјеката поеме Димитрија Јовановића:

Мудрост и јунаштво

у сунчевом кругу

лепоту траже

за земљу крвљу натопљену

(Карађорђе);

Из шума

авети се поигравају

смислом!

(Змај од Ноћаја);

Ви сте ми саговорници,

ви у далеким неким вековима!

(Станоје Главаш);

увек мора имати неко срце

које ће за некога куцати,

и увек мора

постојати неко

ко ће од тих откуцаја трајати

(Равње);

Част, коју ће нам јуначка дела наша донети

не може се мерити

количином бола због наших умирања

(Зека);

смрт ћемо презрети,

изнад овоземаљског живота

уздићи се.

(Зека);

Из светлости се овде све рађало

од трептаја утихнулог лишћа у праскозорју

кад се биљке злате, живело!

(Петроније Шишо);

У Засавици, невични животу

Србију губе,

у Равњу,

невични слободи

смрти се уче.

(Вишићи из Ђурђевца);

Итака моја где је?

(…)

У самоћи познах Ђорђа

и његове страшне туге

(Сима Милутиновић Сарајлија);

Господе, опрости, што умирем млад,

од најмлађег лептира млађи,

од анђела нежнији!

(Заврзан); итд. У средишњем делу поеме, који такође носи наслов Равње, стоји:

Са Равња не може се

кроз ливаде и цвеће.

Сви путеви су свирепи,

сва срца бледе утваре,

све груди ледне,

коб не познаје лица сужања

груба од одблеска туге.

Поема је уоквирена уводном и завршним песмама, у којима поред песничког “оживљавања” историјски релевантних појединаца, Карађорђа и Симе Милутиновића, и сам песник диже свој глас, као носећи лирски субјект, посебно у Песми завршној, где налазимо и ове стихове:

Отварам врата давне светлости

и желим унутра

(…)

Оно што не можемо да искажемо

независно је од нас

и у поетском смислу

тражи да га осећамо постојећим,

као и да му признамо право

на противречан смисао

(…)

Биле су то оне зоре предака

које су над судбином нашом стрепеле!

Поема Равње дело је модерног песничког израза, богато емоцијама слободарства и хуманизма, прожето снажном, мотивисаном мишљу о људској честитости, истрајности и посвећености идеалима Божје вере, као и овоземаљског чојства и јунаштва.