Александар Дугин: ТРОДИМЕНЗИОНАЛНИ ЛОГОС

Конзервативној револуцији у науци су потребне нова физика и нова космологија. Атомизам треба у потпуности напустити, а са њим и све – на њему засноване теорије, појмове, термине. Неопходна је тотална чистка у физици и повратак идеји о пет елемената (космичких слова), феноменолошком домишљању о космосу као егзистенцијалу холистичке онтологије (бити-ка-свету). Ако се не догоди прелазак на орбитално мишљење, онда нас, у тродимензионалном логосу, у области природних наука, чека катастрофа


Александар ДУГИН

Онтолошка спљоштеност савремене слике света

Савремена структура знања, чији су принципи постављени на почетку Нововековља, усмерена је на доследно одбацивање хијерархије. То се најјасније види у номинализму и  његовом прекиду са онтолошком таксономијом, која потиче од Аристотела (појединац, врста, род –  individuum, specie, genus). Тај прекид иде у корист равног уједначавања свих ствари повезаних модусом hicceitas, „овости“ (Дунс Скот). Одатле су логички позитивизам Расела и раног Витгенштајна на дохват руке. Номиналистичко одбацивање онтологије врста, еидоса (да не спомињемо Платонове идеје, које су одбачене још раније) је, у ствари, веома важна епистемолошка порука: од сада, научно знање ће се градити на равној, а не на тродимензионалној слици постојања. Од тродимензионалног, прешло се на дводимензионални логос.

Таксономија врсте и рода, чије су постојање признавали реалисти, представљала је трећу димензију, чинећи логос тродимензионалним. И, овде још увек није важан однос између врсте и рода. Најважније је признати или одбацити врсту. Ако признамо њено постојање, као реалисти, онда можемо говорити о онтолошкој разлици између врсте и рода. Али, ако одбацимо постојање врсте, онда нема нити врсте, нити рода, него само сет појединачних објеката. Уместо онтолошке таксономије, одједном имамо посла са епистемолошком класификацијом. Ствари више немају унутрашњу, трећу димензију. А класификација није ништа друго до спољна конвенција, произвољна (погледати Росцелинов и Окамов аргумент о мноштву језика), коју уводи посматрајући разум – предак Декартовог res cogens.

Онтолошка топика модерне научне слике света је, у суштини, дводимензионална. Све ствари су појединачне (атомизиране) и поређане по једној – онтолошкој – равни.

Ова парадигма равни лежи у основи како природних, тако и друштвених наука. О друштву се, такође, мисли да је састављено од појединаца, потпуно независних од било каквог еидетске или генеричке основе. Поравњено друштво одговара Хобсовој „природној држави“ – хаотичном међусобном сударању похлепних егоиста, без икаквог плана, циља или општег усмерења. Тако је устројена и материјална Васиона атома.

Укидање треће димензије – вертикале, одбацивање вредносне вертикале и онтологије еидоса – довело је до појаве мноштва антиномија, које све имају исти разлог. Прелазак са волумена на раван, уз заборав да се ради само о пројекцији, а не стварној менталној геометрији, у основи је практично свих противречности и слепих улица савремених природних наука. У друштвено-политичкој и економској области то води ка нагомилавању катастрофа које неумитно воде ка тоталном распаду.

У темељу кризе Модерне је управо та ментална равноћа темељне онтолошке парадигме. Постомодернисти и објектно оријентисана онтологија су одлично описали ту кризу, у чијој су основи непремостиве противречности. Али, уместо излечења таквог стања, они су предложили да се онтологија равни доведе до логичких граница и да се пређе на дводимензионалност. То се јасно оправдава у делима Делеза и Гатарија и њиховом развоју концепта ‘екрана’, ризома’ и ‘тела без органа’, као и глатког простора (l’espace lisse).

Тродимензионални логос

Конзервативно-револуционарни приступ кризи европских наука – и природних и хуманитарних – се заснива на захвату, потпуно супротном од постмодернистичког. Иако су они исправно указали на рушење из темеља Модерне, али су и предложили да се мале богиње лече као да је у питању куга. А, треба учинити управо супротно – утврдити порекло пан-европске илузије Доба модерне, које сеже све до номинализма и фрањевачког прото-материјалистичког (зато и нездраве и претеране љубави сâмог Фрање Асишког према ‘сиромаштву’ и ‘оскудици’) светоназора и вратити се тродимензионалној онтологији. Критична празнина између научне ортодоксије и научне хетеродоксије је настала одбацивањем Аристотела и реализма уопште. Након тога се испоставило да се западно-европска наука – као и култура, политика, економија, итд. – налазе у простору „псеудологије“. То значи изван територије истине и изван „алетологије“. Наравно да никакво знање се не може поклопити са истином, која је увек негде дубље од свих доступних сфера мишљења – као што је Једно код Плотина и новоплатоничара. Али, алетологија је знање које раскрива, под непосредним је утицајем истине, које тежи истини. Псеудологија, притом, почиње онда када привлачност истине критички опада, а центрифугална тенденција превлађује; у складу с тим, непрестано се појачава сила која мисли привлачи ка супротном полу од истине – ка тачки у којој се сабира апсолутна лаж. Ка тој тачки се и креће савремено човечанство, током овог Новог времена. Заједно са Постмодерном и скоро да се стигло до те тачке.

Псеудологији сâмој, не могу да помогну никаве унутрашње поправке, без обзира што су савремени научни модели – теорија релативитета, квантна механика, општа теорија поља, теорија хаоса, фрактала или суперструна – покушавали да исправе очигледне противречности  класичне механике, који су сада очигледни свима. Све док је мисао смештена у дводимензионални логос, она ће, по дефиницији, бити осуђена да се врти по псеудологичком лавиринту.

Овде се мора одлучити о прављењу одлучног корака ка прецртавању читаве Модерне. Европа Новог времена је своју цивилизацију стварала на лажи – и, све више тоне ка дубинама лажи. У том смеру нема и не може бити нити спасења ни поправки. Зато, конзервативно-револуционарна мисао у области науке предлаже да се вратимо, до тачке историјске бифуркације, и кренути у други смер. Али, не дуж линија номинализма, већ реализма и/или идеализма (јер, у поређењу са номинализмом, Аристотелов реализам и Платонов идеализам су, такође, радикално супротстављене, као тродимензионалне онтологије у односу на дводимензионалне).

То значи да структуру знања треба поново изградити на вертикалној таксономији. Тип, еидос, облик не представљају произвољну, од споља унету класификацијску мрежу, већ имају сопствена бића. Знање о појединачној ствари се не налази унутар или изван те ствари, већ између њене посебности и њене природе – и, управо у том смеру треба да буде окренут вектор знања (и, увек у смеру погледа, дубљем, ка горе, ка алетолошком центру). Једино тада наука може да постане научна. Све онтологије, устројене на номиналистичким премисама, то јест на атомизму, треба, очигледно сматрати за лаж и ненормалност.

Морамо се, са нивоа равни, вратити интелектуалном волумену, менталној тродимензионалности. Једино се тако знању може вратити достојанство.

Орбитално мишљење

Зарад јасноће, тродимензионални логос се метафорично може назвати орбиталним мишљењем. Исто тако, при проматрању кретања небеских тела и планета, може се стећи утисак да ће се звезде и планете сударати сваки пут када им се путање поклопе и када бржи победе спорије – ако се гледа са Земље током помрачења. Али, ако се имају у виду радијуси ротација – планета сâмих или сфера (како је мислио Аристотел) – колизија међу премисама сâма нестаје.

Када се волумен пројектује на раван, губи се вертикала и то је немогуће приметити. За разумевање природе феномена, неопходно је да се условни цртеж доцрта до волумена и распаковати имплицитни садржај – оно што се подразумева и претпоставља. Само у случају таквог распакивања, добићемо мање или више јасну слику.

Читава савремена наука, од филозофије до природних дисциплина – је, у ствари цртеж, пројекција, равна схема. Кантове антиномије или физички и математички парадокси низова неинтегралних једначина и неједначина, противречја у односу субјект-објект и свега осталог – све то није ништа друго до измишљена слепа улица или равна онтологија. Да би се поправила савремена епистемолошка парадигма, неопходно је обратити се орбиталном мишљењу. Може да се пројектује сударање планета, али како се то неће догодити, из тога се рађају апорије. Њихова природа је у чињеници да се у тренутку пројекције, покрет преласка са тродимензионалног на дводимензионално пропушта и превиђа. И више никоме не пада на памет да распакује раван до волумена, да врати имплицитно присутну димензију, коју су сви, једноставно, заборавили.

Само ће то довести до исправног решења растуће грудве нагомиланих проблема. Поновно успостављање орбиталних трајекторија и симетрије у контексту тродимензионалног логоса, одједном ће разрешити све противречности. 

Теорија суперструна: важан синдром

Нешто слично видимо у теорији суперструна. Ствараоци ове теорије сматрају за аксиом, да се сви физичко-математички проблеми – све нерешиве једначине – могу решити, ако се  четвородимензионалном простору (укључујући и временску осу) придода још шест мерних услова. У том случају, противречности четвородимензионалног света престају да буду какве су биле, у десетодимензионалном свету. То је прилично оштроумно, и у целини, исправно усмерен пут за излазак из ћорсокака. Али је и тај пут у својој суштини са грешком, јер покушава да распакује онтолошку раван квантитивним мерама, једнако пљоснатим. Суперструне су пародија орбиталности, покушај да се избегне сударање са непријатним открићем о потпуној лажи, путем науке Новог времена, очајничка трка у смеру усавршавања те лажи.

Таква десетодимензионалност, која исто тако гаји епистемолошке везе са номиналистичким претпоставкама, остаје онтолошки дводимензионална. Права орбиталност је нешто друго. И, без радикалног заокрета према реализму, тј. без прихватања онтологије врста распакивање равни се не може догодити – без обзира на све трикове.

Али, и сâма чињеница да се теорија суперструна позива на додатне димензије је симптоматична: у њој је драгоцена очигледна анксиозност научног ума, који настоји да се пробије кроз гушеће силе псеудологије. Мотивација је овде сасвим тачна, иако резултати нису. Теорију суперстринга вреди посматрати као епистемолошки синдром. Овде су мотиви аутентични, иако исход није. Теорију суперструна треба посматрати као епистемолошки синдром.

Пљоснато богословље

Притом је потребно, овај орбитални приступ применити на све области знања – од богословије до друштва, од проучавања човека до разумевања структура ствари.

Што се богословља тиче, упутан је случај предводника номинализма, Росцелина, који је, делимично понављајући механизме псеудологичког мишљења збуњеног платоничара Јована Филопона, у тумачењу Свете Тројице, дошао до „тритеизма“.

Како за номиналисте „врста“ не постоји, тако и Росцелин тумачи Свету Тројицу  као свеукупност „три бога“, а о сваком је мислио као о „особи“, „појединцу“, тачно као о „том-и-том“ богу. Али им је одрицао божанственост као врсту, као уопштавајућу онтолошку вредност.  Иако се та линија није развијала, она јасно указује на сâму структуру равности онтологије: такав тип мисли није у складу са Хришћанством. То је постало очигледно, од када европска наука отворено и све више материјалистичка и атеистичка.

Спљоштена политика – капитализам, демократија

Одсуство тродимензионалног логоса у политичкој филозофији је довело до буржоаског егалитаризма, капитализма и до либералне демократије. И овде се укида врста, а појединачни грађанин (то јест, буржуј, грађанин) постаје јединствена онтолошка основа политичког устројства – како у Хобсовој песимистичкој онтологији (сви људи су зли, зато над њима треба поставити чудовиште, Левијатан, који ће да их тера, злом или насиљем, да укроте своје зло и склоност ка насиљу), тако и у Локовој оптимистичној политичкој онтологији (сви људи су неодређени, tabula rasa, постаће оно, што на тој табли напише друштво).

Пљоснати човек

У антропологији, пут према истом пљоснатом (равном) моделу иде преко одбацивања сродства личне и светске душе или преко губитка унутрашње духовне димензије – дубље од дубина сâме душе. То се јасно види у полемици доминиканаца – посебно мистика Келнске школе (од Дитриха вон Фрајберга, до Мајстера Екхарта, Суза и Таулера) – са фрањевцима. Од прихватања радикалног одвајања индивидуалне душе, до потпуног одбацивања постојања душе, савременој психологији и физиологији не треба много. Према Аристотелу, душа је врста, облик тела, човек сâм. Али ни човек није појединачни појам, него врста. Те, у складу с тим, а и захваљујући души, појединац је онтолошки повезан са еидетском бйти човечанства – са родом. Индивидуалистичка антропологија, савремена психологија и политички либерализам представљају дводимензионалност у тумачењу сầме структуре човека.

И, поново, као и у случају богословља, прво се губи Божанственост, а онда „се укида Бог“. Па тако – у име индивидуе и његове индивидуалне душе – врста губи значај, а после тога се и сầма индивидуа распада на делове.

Спљоштена материја

Потпуно исту ствар видимо међу природонаучним дисциплинама. Представа, да се материја састоји од атома, или тачније од честица, које нису део целине и могу произвољно да стварају различита тела (нека врста молекуларне демократије), у темељу је свих научних дисциплина Новог времена – како физике, тако и хемије, биологије и астрономије.

Ово одвајање појединачних тела лишава материју унутрашње димензије, припадности целом и односа према квалитету. Али, материја лишена квалитета се не може изучавати, јер у њој ни нема шта да се изучава. У свом чистом облику, она се поклапа са чистом лажи.

Према Аристотелу, материјалност тела је једнака његовим урођеним ограничењима. Ствари су материјалне у оној мери, у којој је бӣт из њих одсутна, а не у мери у којој је присутна. Носилац  бӣти је облик, еидос. У таквој, тродимензионалној физици, атоми не могу да постоје. Она ради са целим фигурама, облицима (Geschtalt), које чине делови, а не честице. И, притом, прилика да се буде део је могућа постојањем целог.  Особа постоји утолико, уколико је представник неке одређене врсте. Тако ни прави физичар не изучава материју и материјалност, него телесне фигуре, органске целине, повезане са целим вишег реда – и тако све до величанствених идеја космоса и неба, које су круна структуре знања.

Аристотелова обликована материја је етар од којег се састоји највише од свих тела – тело Небеса.

Успостављање таксономије и хијерархије у свим зонама епистемологије

Задатак конзервативно-револуционарне науке је да поново успостави хијерархију. Што значи, за све типове знања – од природних наука до друштвено-политичког устројства, до хуманитарних дисциплина и до организације друштва. Хијерархију је нужно успоставити у свим областима. Неопходно је удаљити се од напуштеног или посрћућег (слабог) богословља и вратити се средњевековној јасноћи – моћном богословљу које, не само што инсистира на себи, упркос номиналистичким аргументима, већ огњем и мачем уништава било какав наговештај црквеног либерализма или компромиса са „духом времена“.

Има таквих епоха, са чијим духовима Црква никакве компромисе никада није ни дужна да прави. Тако је у случају ђавола, али је мање тачно у случају европског Новог доба. Царица наука треба да буде богословље. Или тако или никако. Све остало – пут је у ад.

Неопходно је вратити хијерархију у политичко мишљење. Нормативно друштво се гради по вертикали, где је блискост врсти – мера, уопштавајући вредносник. У том случају, врхунац хијерархије је свето царство, на чијем су челу они, које интересује парадоксална суштина, у којој се појединачност преплиће са јединством, а посебност се стапа сједињавањем. Свети владар – он је представник врсте,  која постаје појединачна. Одатле и појмови „баћушка-цар“, „отац народа“, итд. И, тај није, просто бољи међу појединцима, већ другачији.

Неопходно је, такође, установити класно-кастински систем, јер је, између ламбда индивидуума и цара, прилично могуће издвојити међусобни размер комбинације појединачног и општег, у појединцу.  То је начело онтократије – друштвена хијерархија, заснована на квалитету бӣти душе, њене унутрашње соларне, лунарне или земаљске природе. Таква је била већина традиционалних друштава. Потребно је то вратити. Само таква, орбитална политичка филозофија може да буде решење за нагомилане парадоксе и проблеме либералне демократије, која на наше очи дегенерише до облика најгрозније тираније.

Антропологију треба градити на начелу суверене душе, а за извор те суверености се може сматрати њена најунутрашњија димензија – дух. Овде је најважније поново установити Аристотелове идеје о активном интелекту, у свој њиховој пуноћи. На ово се може применити и теорија Радикалног субјекта.

И, на крају – конзервативној револуцији у науци су потребне нова физика и нова космологија. Атомизам треба у потпуности напустити, а са њим и све – на њему засноване теорије, појмове, термине. Неопходна је тотална чистка у физици и повратак идеји о пет елемената (космичких слова), феноменолошком домишљању о космосу као егзистенцијалу холистичке онтологије (бити-ка-свету). Ако се не догоди прелазак на орбитално мишљење, онда нас, у тродимензионалном логосу, у области природних наука, чека катастрофа. Немогуће је изменити друштво у културолошком, хуманитарном смислу, а да као неприкосновене, остану псеудологичке идеје о природи материје, ствари и тела. Космос, као тотално тело јесте основа и потпора духа. Чисти дух, који обитава у прљавом и, од атомистичке лепре, нагризлом телу, неће бити у стању да опстане (нити ће хтети). И овде је неопходно установити хијерархију – на пример, хијерархија пет елемената – од оних који гравитирају ка Земљи и Води, до оних који левитирају у Ваздуху и Ватри; и, тако све до непроменљивог небеског Етра, са друге стране месечеве сфере.

Спасилачки заокрет

Сигурно је да овакав програм конзервативне револуције у науци може изгледати превише радикално, немогуће и без основа. Ово мишљење треба у потпуности заобићи. Дегенерација Модерне је отишла предалеко, да би се надала било каквим палијативним мерама, прилагођавању и делимичним поправкама  унутар преовлађујуће парадигме. Постмодерна се усудила да ову парадигму доведе у питање. И изгледа прилично уверљиво, доказиво и утемељено.

Друго је питање, сада, што су Постмодернисти, уместо неке врсте лечења, предложили еутаназију. Док спекулативни реалисти иду још даље, предлажу потпуну елиминацију ослабљеног и пострадалог субјекта, који се растаче на наше очи, заузимају став против њега – са позиције сầмог пола лажи. Отуда њихова отворена склоност ка фундаменталном и онтолошком сатанизму, подсећа на ликове црног фантасте Лавкрафта – о боговима-идиотима,  о  Old Ones, који живе у тој – спољној! – страни материје. То је дрзак потез – трубити по медијима уживо (као постмодернисти) или разговарати на универзитетским катедрама са својим истомишљеницима (као спекулативни реалисти).

Такав отворени распад научне свести, када се технолошко усавршавање спроводи без да се обрати пажња на очигледно и непоправљиво лудило, довео је до предлога да се савремена наука, у свим њеним димензијама, потпуно уништи и, тај предлог више и не изгледа тако екстравагантно. Неко би могао да помисли да објектно-оријентисана теорија Црног просветитељства Ника Ланга, која позива на што скорије уништење човечанства и живота на Земљи или лакановске топологије за коначно разваљивање остатака рационалности, не излазе из оквира академских конвенција. Зато је и конзервативна револуција у епистемологији слободна од било каквих обавеза.

Савремена наука, и на њој утемељено друштво су на ивици опстанка и близу нестанка. У таквој ситуацији, повратак Аристотелу, вертикалној таксономији и орбиталном мишљењу, престаје да делује као нешто потпуно невероватно. Оно што је кренуло да пада, пашће – гурао га неко или не. То је скоро fait accompli.

Али, препознајући распад пљоснате науке, могуће је у очају изгужвати безумни цртеж и бацити га у ватру, а могуће је и од њега склонити зачарани поглед и открити пуноћу и богатство појавног света, на који је требало да заборавимо, што је европска Модерна и покушала да нас наведе.

Василиј Кандински: Жуто, црвено, плаво (1925)

Савремена наука је мртва. А, сви путеви напред – нису ништа друго него кретање ка гробљанском путу.

Али, некада је постојао живот на земљи – живот ума, духа, мисли, сазнања. То није мит. То је Аристотел. Или, Средњевековље. То је изобиље хришћанске мисли. Једине истинске и научне.

Орбитално мишљење, наука утемељена на тродимензионалном логосу – могући су и неопходни.

То је једини излаз из ове ситуације. Што пре се то разуме, то ће бити више времена за повратак са опасног заокрета цивилизације, како би се направио спасилачки заокрет, све ударајући о ободе амбиса.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Gеополитика.ru

(Visited 86 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *