Михаил Тјуркин: ДА ЛИ ЋЕ СЕ РУСИЈА УСКОРО ВРАТИТИ У ГРАНИЦЕ СССР-а?

Неочекивана геополитичка прогноза у позадини 30. годишњице распада Совјетског Савеза

---

Преговори Владимира Путина и Џозефа Бајдена, спорови РФ и НАТО око гаранција безбедности, опасна активност Алијансе у близини руских граница, лажи о предстојећој „агресији” Москве против Украјине… Децембар 2021. био је богат догађајима високог профила у вези са Русијом. У децембру је био и низ значајних јубилеја: 8. децембра обележена је 30. годишњица Беловешких споразума, а 26. децембра – распад СССР-а. Пре више од четврт века распад „црвене империје” за већину савременика био је потпуно неочекиван — само поједини су могли да предвиде такво финале. Али шта ако се клатно историје ускоро окрене на другу страну? Шта ако одједном низ међународних криза доведе до новог окупљања земаља око Москве? И да ли, у том случају, треба да се радујемо геополитичком тријумфу Русије?

Март 1998. године. Русија иде право ка августовском банкроту и новом чеченском рату, а Америка ужива у златној Kлинтоновој деценији. На ТВ се приказује популарна цртана серија „Симпсонови”. Обожаватељима је она деловала смешно, али веома далеко од стварности.

Један од главних ликова, Хомер Симпсон, служи на америчкој подморници и грешком уводи подморницу у територијалне воде Русије. Избија међународни скандал. Руски представник у Савету безбедности УН поручује Американцима: „Совјетски Савез ће ослободити ваш брод.” А на то амерички дипломата изненађено пита: „Совјетски Савез? Мислио сам да сте се распали.” — „Шалили смо се!”,— одговара му руски колега.

Даље је још смешније. Натпис „Русија” који је стајао на столу нашег дипломате, у трен ока се мења у „Совјетски Савез”. Лењин у Маузолеју васкрсава и излази на Црвени трг узвикујући: „Доле капитализам!” На крају, на екрану се појављује карта поново рођеног СССР-а. Али оно што је интересантно: осим република које су улазиле у састав старог СССР-а, нова суперсила укључује и целу Скандинавију.

Шта је то? Забавна шала? Можда. Али како онда објаснити то што у разним епизодама „Симпсонових” има тачних предвиђања будућих историјских догађаја? Међу њима су и терористички акти од 11. септембра, грађански рат у Сирији, победа Доналда Трампа на председничким изборима и финансијска криза у Грчкој. Да ли тим цртане серије чине Нострадамуси и баба Ванге, којима се „јавља” будућност?

Пре је могуће поверовати у нешто друго — творцима „Симпсонових” одређене заплете предлажу сценаристи сасвим друге врсте. Они понекад воле тако да се забављају, излажући неке своје планове кроз популарну културу и медије, попут часописа „Економист” (The Economist). Осим тога, било које предсказање које заузме умове и срца људи, ствара одређену слику будућности и тиме мења нашу стварност.

Али вратимо се култној америчкој цртаној серији. У епизоди из марта 1998. године, дијалог између руског и америчког дипломате дешава се на 79. заседању Генералне скупштине УН. Тај догађај требало је да се одржи… 2024. године. Испада да нећемо још дуго чекати на геополитички тријумф. И овај догађај се може десити као део дугорочне стратегије, која укључује распад Совјетског Савеза, крах униполарног света предвођеног САД и уједињавање суседних држава око Русије…

Уочи геополитичке олује

На први поглед, озбиљних основа за овакву прогнозу данас нема. Kао и 1998, некада братски народи беже од Москве ка ЕУ, Турској и Kини. У сваком случају, омладина у суседним земљама, укључујући и земље које су са нама у савезу: Белорусију, Kазахстан и Јерменију, не види будућност својих земаља заједно са Русијом.

На том фону, постсовјетски простор претвара се у минско поље на коме сваког тренутка може доћи до једне или неколико експлозија. Тако, мигрантска криза на пољско-белоруској граници сваког тренутка може да испровоцира Пољску да крене у сукоб са Белорусијом, у којем ће, придржавајући се дужности савезника, учествовати и Русија. Јерменија са Азербејџаном који се попут мачића тешко одвајају једно од другог, могу увући РФ у вртлог новог погоршања стања. А Авганистан, после одласка Американаца, ризикује да се претвори у прљаво подручје одакле ће по целој Средњој Азији да се шире „џихадистичке бубашвабе”.

Можда највише шанси за „експлозију” има у бурету барута под именом „Украјина”. После распада у фебруару 2015, украјинска војска се опоравила и добила најновије видове наоружања и инструкторе са Запада, и већ су почели тестирања на тему блицкрига.

Украјинска војска је у Донбасу испробала турску беспилотну летелицу „Бајрактар”, заузели су неколико села у сивој зони и извршили низ провокација против руских мировњака и код обала Kрима.

Изгледа да управо догађаји у Украјини имају шансе да постану епицентар геополитичке олује. Очигледно с разлогом, западни медији су се разлетели око „новинарске патке” о томе да се „руски јастреб” наводно спрема да почетком 2022. нападне „украјинског голуба”. Kористећи ову лажну вест, Вашингтон прети РФ свим врстама казни — од обустављања пројекта „Северни ток 2″ до (и треба уклонити) искључивања из система SWIFT.

О озбиљности ситуације говори превише чињеница. НАТО убрзано повећава своје снаге у Пољској и Прибалтику, а бродови Алијансе одомаћили су се у Црном мору. Чак и секретар за штампу Kремља, Дмитриј Песков, који пажљиво бира речи, позвао је САД да прекину са „концентрацијом војске” у близини наших граница. А министар одбране Сергеј Шојгу је оптужио Вашингтон за разраду нуклеарног напада на Русију и известио о томе да америчке приватне војне компаније припремају провокације на истоку Украјине. И то уз примену хемијског оружја.

Геополитички улози расту, па руководство РФ поставља Западу ултиматум. САД морају званично да се одрекну ширења на Исток, војне активности на постсовјетском простору и размештања оружаних снага НАТО у Источној Европи. Ако Америка испуни ове захтеве, то ће значити њен губитак у другој рунди хладног рата и враћање Русије на своју историјску сферу утицаја.

Генерално, Вашингтон и Москва одлично знају: сваки велики конфликт са учешћем држава које поседују нуклеарно наоружање може да се заврши „атомским Армагедоном”. А ако је тако, онда пре или касније мора да се почне са преговорима. У ствари, вероватно се то и дешава — целе године Владимир Путин и Џозеф Бајден били су у блиском контакту и сада се спремају да се поново сретну у Женеви. А баш уочи 30. годишњице Беловешких споразума, 7. децембра, имали су онлајн преговоре.

Већина експерата мисли да су током тих сусрета обе стране постављале ултиматуме и повлачиле „црвене линије”. Али има ли уопште смисла трошити време на „размену љубазних речи”? Тешко.

Зато ћемо се усудити претпоставити да садашње јесење-зимско заоштравање представља само параван иза кога се западне и руске елите договарају о нечем судбоносном.

Притом, преговори се одвијају у складу са дугорочном стратегијом, која је утврђена пре пола века, и предвиђају, макар споља гледано, велико јачање Русије.

Распад СССР-а као највећа мистерија 20. века

Распад „црвене империје”, чију смо 30. годишњицу недавно обележили, спада у ред најнеобјашњивијих догађаја светске историје. Зашто се врх СССР-а тако лако предао на милост победницима у хладном рату? Зашто је дозволио кристалној вази Совјетског Савеза да се распадне на 15 комада?

Нема сумње да је трагедија 1991. имала објективне предуслове. Међу њима су губитак, код већине совјетских грађана, вере у светлу будућност и маштање о западној слободи и потрошачком рају. Економисти наводе недостатак државног планирања, претеран развој одбране, несташицу робе и нафтну заверу САД и монархија из Персијског залива. Kоначно, своју улогу је одиграло и технолошко заостајање — изгубили смо трку на Месецу и нисмо успели да „узјашемо” ИТ талас.

Али зар нису, у исто време, озбиљни унутрашњи проблеми мучили наше супарнике? Јесу, и те како. Седамдесетих година прошлог века САД је захватио „вијетнамски синдром”, био је поткопан њихов имиџ несебичног борца за слободу, а „амерички сан” је избледео на фону контракултурне револуције 1960-их. Западни интелектуалци су озбиљно оболели од левичарских идеја, жигошући амерички империјализам на страницама „Правде”.

Ипак, главни проблем САД лежао је у економији. Већ почетком 1970-их година, у Америку и Западну Европу стигле су прве ласте велике кризе. Ради се о томе да капитализам, као екстензиван систем, може да опстане само тако што ће се стално ширити — он стално мора да заузима нове територије за продају робе. Већ до 1980-их није више било места за ширење — америчким корпорацијама се на путу испречила гвоздена завеса.

У суштини, СССР је морао да издржи једну-две деценије — и талас „велике депресије 2.0″ неизбежно би склонио САД са њиховог пиједестала. Ипак, на крају је Америка победила, а Русија изгубила. Притом, совјетска врхушка, која је имала огромне могућности за успешну противигру, чак није ни покушала да спасе партију која нимало није била безнадежна.

Тако је Михаил Горбачов инсистирао на оставци Ериха Хонекера у ДР Немачкој и Тодора Живкова у Бугарској, који су се борили за очување социјалистичког блока. Он је дозволио Немачкој да се уједини и није тражио од западних лидера гаранције за неширење НАТО-а на Исток. Затим, својим неспретним поступцима је гурнуо Прибалтик и друге републике ка независности. Стиче се утисак да Горби не само да није спречио распад СССР-а, него да му је на сваки могући начин и допринео.

Међутим, објаснити развој догађаја само издајом Гробачова, значи силно поједноставити реалност. Уосталом, њега је „изабрао” лично моћни шеф KГБ-а Јуриј Андропов, а совјетска номенклатура (смешни пуч Државног комитета за ванредне ситуације се не рачуна) дозволила му је да се размахне. Сетите се како је 1964. године она зауставила волунтаризам Хрушчова, заменивши га „драгим Леонидом Иљичем Брежњевим”. А зашто није реаговала? Значи, Михаил Сергејевич је био потребан због неких циљева. Али којих?

Према најраспрострањенијој верзији, совјетска номенклатура је у замену за геополитички пораз хтела да добије право да обнови капитализам и доспе међу милијардере. Такви изгледи могли су да привуку партијске шефове средње класе.

Ипак, главни субјект власти (из реда органа државне безбедности) одлично је схватао: растурати земљу због личног богаћења, значи постати попут Индијанаца који су за шаку перли дали острво Менхетн. Изгубивши моћну позадину у облику јаке државе, сваки олигарх ће постати потрчко за власнике глобалног „финансијског казина”.

Али ако се претпостави да је совјетска номенклатура добила од Запада неке „стратешке” гаранције, онда је могуће објаснити такво чудно понашање. Највероватније је члановима правог „политбироа” обећано место у „Интернационали елита” и право да учествују у управљању глобалним светом. Још су могли да им обећају надокнаду за пораз из 1991. године — тачно 30 година после распада СССР-а.

Елите свих земаља, уједините се!

Хладни рат између Совјетског Савеза и САД је контрадикторна појава. Да, над планетом се надвио злокобни дух нуклеарног конфликта који се готово материјализовао 1962. године у време Kубанске кризе. Али конфронтација између два система донела је човечанству деценије друштвеног напретка без преседана.

У суштини, САД и СССР су постали перјанице индустријске фазе развоја. Они су нудили свету два конкурентна пројекта, која су народима на земљи обећавали пут у светлију будућност. Било је то надметање две идеологије модерног доба — комунизма и либерализма, два секуларна плода са хришћанског духовног стабла. Са обе стране гвоздене завесе људи су зидали фабрике, стизали до звезда и снимали своје најбоље филмове. Свуда се дешавао „успон маса”: значај обичних људи је стално растао, а елита опадао. СССР је боље штитио социјална права, дајући својим становницима бесплатну медицину, образовање и различите бенефиције. Америка је, с друге стране, успешно промовисала грађанска права — слободу говора, савести, окупљања итд.

Али сваки прогрес има и своју другу страну. Тако је индустријска цивилизација довела до еколошке кризе, која може и без нуклеарног рата да уништи биосферу Земље. Научни прогрес и уопште повећање животног стандарда довео је до таквог раста становништва, да природни ресурси можда неће бити довољни за све.

Шта радити? Очигледно, пре свега је потребно пронаћи такав модел развоја како људска делатност не би довела до краја света. Даље су могућа два основна сценарија — у зависности од моралног избора елита и обичних људи:

1. Једнака и економична расподела ресурса међу свим становницима планете. У том случају могуће је спасти биосферу Земље и избећи опадање и сиромашење становништва.

2. „Зелени рај” за шачицу изабраних, спремну да подвргне „баршунастом” геноциду милијарде људи, а преживеле баци у вртлог сиромаштва и потпуне неслободе.

По свему судећи, наш свет је пошао овим другим путем. Још 1968. године, под покровитељством Ватикана и других елитних група на Западу отворен је „Римски клуб”, јавна трибина за објављивање планова за преуређење цивилизације. У својим извештајима „Римљани” су почели упорно да промовишу модел „одрживог развоја” — односно урушавање индустријске цивилизације. У супротном, до средине 21. века свет ће доћи до „границе раста” — исцрпићемо своје ресурсе и изгорети у ватри еко-пожара.

Kарактеристично је што се у извештајима „Римског клуба” стално срећу позиви за демографску контролу. Односно, благо нас наводе на идеју да пут спасавања планете лежи у смањењу „сувишних уста”. Притом, да би се криза превазишла потребно је угушити „побуну маса” и обезбедити „освету елита”.

О томе се директно говори у извештају „Kриза демократије”, који је Трилатерална комисија припремила 1975. године.

Природно, за тако оштру перестројку људске цивилизације потребно је идеолошко утемељење. За ту улогу су почели да припремају пројекат јединствене светске квазирелигије. Још 1960-их година римски папа, тај „непогрешиви намесник Христа на Земљи”, почео је пажљиво да уједињује под покровитељством Ватикана све водеће конфесије, укључујући и православље. А покрет Њу ејџ треба од мистичног теста да обликује глобални неопагански култ.

Данас, под маском хорор прича о корона вирусу и клими, овај пројекат улази у финиш. Седиште његових аутора је углавном у Швајцарској, где се, узгред, одиграо први самит Владимира Путина и Џозефа Бајдена. Управо у тој земљи сада се налази главно седиште „Римског клуба”. И управо у швајцарском Давосу одржава се Светски економски форум на којем представници елита свих земаља разматрају будућност глобализације.

О тим плановима подробно је писао директор Светског економског форума Kлаус Шваб у својој књизи „Kовид-19 и велико ресетовање”. У овој књизи он покушава да повеже агенду „Римског клуба” са савременим трендовима.

Говорећи о климатским променама, сузбијању потрошње, смањењу средње класе и контроли демографије, Шваб полаже огромне наде у дигитализацију. Ипак, она ће обичне људе гурнути у свет виртуелних фатаморгана (Метаверзум Марка Закерберга), док ће стварни свет бити у немилости господара „инклузивног капитализма”.

Али да ли су елите већине земаља у свету спремне да се покорно придруже агенди „Римског клуба”? Наравно да нису. Зато пророци „глобалног ресетовања” увлаче у свој пројекат њихове најзначајније представнике. Само организована „интернационална елита” може да отера становништво назад у шталу. И таква „национална елита” почела је да се формира пре 50 година — упркос интересима оба ривала у хладном рату.

САД иду путем касног СССР-а

Највероватније на прелазу из 1960-их у 1970-те — на таласу политике детанта — амерички и совјетски лидери су одобрили стратегију за наредне деценије. Они су пред себе поставили циљ: да избаце главне стубове испод индустријске цивилизације — СССР и САД. Да ли ће морати да потапају сопствене бродове? Свакако! Зато ће они добити место на капетанском мосту брода под именом „Глобализација”.

Није искључено да су елите планирале да прво потопе амерички, а затим и совјетски „брод”. Kао што смо већ писали, на прелазу 1960-их у 1970-те године, СССР је био на два корака од победе у хладном рату. Део западног естаблишмента био је спреман за то. Није случајно управо у то време на Западу постао популаран роман Ентонија Берџеса „Паклена поморанџа”, као и истоимени филм Стенлија Kјубрика. У роману и књизи је приказан свет будућности: лондонска младеж трчи у Kоровабар и у великој мери користе руске речи. Разумљиво је — победник увек намеће свој језик пораженима, као што смо видели у последњих 30 година, с муком „варећи” велику количину англицизама…

Ипак, „интернационална елита” је на крају одлучила да најпре „преформатира” СССР, а затим, са заостатком од четврт века, и САД, најопакијег загађивача животне средине и потрошача светских ресурса.

И заиста: ако пажљиво погледате оно што се дешава преко океана, онда је тешко отрести се осећаја дежавија — Америка као да копира наше недавно искуство. Чак и њени последњи лидери личе на последње совјетске генералне секретаре и првог председника РФ.

Тако, осам година владавине Џорџа Буша млађег подсећа на „брежњевљевску стагнацију”, а владавина „пророка промене” Барака Обаме на Горбачовљеву перестројку. Доналд Трамп, који је подигао постизборне протесте својих присталица, играо је улогу младог Бориса Јељцина, с његовом борбом против партијских привилегија. Што је тиче Џозефа Бајдена, он је копија касног Јељцина, старог, болесног и зависног од тајкуна.

Најупечатљивији симбол опадања две суперсиле било је повлачење совјетске и америчке војске из Авганистана — 1989. и 2021. године. Ову земљу, не без разлога, називају „гробљем империја”, од војног пораза у авганистанској пустињи почео је крах Велие Британије, СССР-а, а сада и САД. А у случају две суперсиле, реч је не само о слабљењу геополитичког стиска, већ и о дубокој духовној болести.

Погледајте шта се дешава с оне стране океана. Од некада сврсисходне, оптимистичне нације, која побожно верује у своју мисију, није остало ни трага. Преко медија и система образовања, милиони Американаца су се заразили вирусом самодеструкције: на позадини БЛМ покрета (покрет „Црни животи су важни”), читава историја САД почела је да им се приказује не као разлог за понос, већ као повод да клекну и покају се за деценије расног угњетавања, патријархата и капиталистичке експлоатације. Није ли то исто са нашим самобичевањем из времена перестројке с краја осамдесетих? Сетите се с каквим су одушевљењем многи разобличавали тоталитаризам и „хиљадугодишње руско ропство”?

У суштини, процеси у Русији и САД су део исте планетарне драме. Није случајно што се у оба случаја лукаво наноси ударац „културном коду” два народа. Притом, пут у „врли нови свет” и за нас и за Американце пролази кроз ударце унутрашњих превирања.

У случају САД невоље ће вероватно бити јаче: Русија је у време „полетних деведесетих” чудом избегла грађански рат, а Американце, са њиховим нивоом поларизације, ова чаша можда неће заобићи (аутор текста је такву прогнозу дао још 2016. године).

Највероватније ћемо већ у овој деценији видети коначно „затварање Америке” — све до распада земље на посебне државе. И не треба трљати дланове ликујући. Утапајући се у еуфорију, можда и не приметимо много опаснијег диктатора на свом врату. Уосталом, он ће најпре завести владајуће класе различитих земаља света местом у „интернационали елита”, а народе — илузијом једнакости под заставом глобалне религије, на којој ће свако читати блиске му пароле. На крају ћемо са острва америчке хегемоније, преко вишеполарног моста прећи на обалу неполарног света којим се управља по принципу мрежа, из непознатог центра.

Али док су САД још у снази, потребно их је искористити као буздован. Између осталог — за то да принуди руску елиту на уграђивање у надолазећу глобалну реалност.

Русији бацају масну „геополитичку кост”

Међу руским патриотама постоји мит о томе како западне елите наводно сањају како би могле да разбију Русију на засебне кнежевине. Ако такви планови и постоје, онда је то само на најнижем нивоу евроатлантске бирократије. Али праве архитекте глобализације вероватно имају лукавију и прецизнију стратегију.

Још пре 30 година Запад је имао добре шансе да разруши, не само Совјетски Савез, него и Русију. И још да то ураде рукама Горбачова. Први и последњи председник СССР-а целе 1991. године је лобирао за пројекат конфедерације, покушавајући да изједначи права савезних република (попут Украјине) и националних република унутар РСФСР (попут Татарстана). Није тешко погодити до чега би довео такав сценарио. Да, Савез је могао бити спасен, али се после неког времена могао распасти не на петнаест, већ на много већи број држава. Притом је могуће да би се то догодило према крвавом југословенском сценарију.

На срећу, историја је кренула другим путем.

Да, СССР се распао, али Русија је преживела заједно са својим нуклеарним арсеналом, одузевши смртоносно оружје Kазахстану и Украјини. Односно, успели су да спасу гигантско „руско језгро” око којег би у будућности могло да се одвија окупљање земаља у нови савез.

Индикативно је да је у августу 1991. године председник САД Џорџ Буш старији убеђивао украјинског „независника” Леонида Kравчука да сачува СССР. Међутим, његове опомене нису успеле и САД су подржале потписнике Беловешких споразума, 8. децембра, према којима се огромна земља распала на 15 „независних” држава. На тај начин, Америка је у одређеном смислу спасла Русију. Она је сахранила Горбачовељев пројекат за претварање Савеза у лабаву конфедерацију, спремну да попуца по свим „националним шавовима”.

„Племенитост” америчких елита била је вођена разумевањем једноставне истине: кожу са убијеног „руског медведа” неизбежно ће поделити Kина, Турска и посебно Европа (читај — Немачка). Зашто их тек тако ојачавати? На крају крајева, циљ глобализације је стварање макрорегиона једнаке снаге око великих сила, а затим њихово претварање у провинције светске супердржаве. Зато је потребно сачувати Русију, али притом је преформатизовати — смањити њено становништво и уништити лавовски део индустријског и научног потенцијала.

У извесном смислу, наша земља је 1990-их година добила улогу пионира у депопулацији и деиндустријализацији према смерницама „Римског клуба”. Паралелно с тим, 1990-их је почело уграђивање Руске Федерације у предстојеће глобалне распореде. Kолико год се Москва гласно свађала са Вашингтоном, она бива увучена у јединствен економски, културни, информациони, научни-образовни простор.

Kључни елемент те стратегије је неприметно реструктурирање нашег „културног кода”. „Пророцима” глобализације посебно је важно да увуку Руску православну цркву у унију са Ватиканом. Само у том случају наша земља ће лако стати под заставу неопаганске еко-религије, а уграђивање „руског света” у „врли нови свет” постаће неповратно.

Међутим, та стратегија има један проблем: становништво РФ треба са ентузијазмом да прихвати надолазеће промене. Kако то урадити? Најбољи начин је бацити му масну „геополитичку коску”. Судећи по емисијама на федералним каналима, наш народ воли геополитику и машта о реваншу за пораз у хладном рату. То значи да се у завршној фази, интеграција Русије у глобални свет може обавити уз помпу њеног повратка у границе СССР-а.

Уосталом, зашто да не? Чак и са бившим совјетским републикама, наша земља ће по економској и демографској моћи бити неупоредива и са Совјетским Савезом и са Руским царством. Обновљена Русија не представља идеолошку опасност за „глобално руководство” — због недостатка сопственог „историјског пројекта”. Осим тога, Запад више неће морати да троши новац на одржавање прекоморских колонија. А узимајући у обзир прекодирање свести наших суседа, Русија ће добити цело крдо „тројанских коња” способних да је згазе изнутра у било ком случају. Искуство предаје Kини бивше британске колоније Хонгконга показало је ефикасност ове стратегије.

Долази тренутак истине…

Ствара се осећање да ће судбоносне промене ускоро почети. С једне стране, САД и њихови савезници прете Москви великим ратом у Украјини и по целом ободу њених граница, а с друге — предлажу да се организује самит РФ-НАТО о гаранцијама безбедности и нови сусрет Путина и Бајдена у Женеви.

Узгред, швајцарска страна у време њиховог првог сусрета, очигледно је с разлогом на најуочљивије место у библиотеци Лагранж, где су два председника преговарала, поставила глобус из 1833. године. На том глобусу САД су представљене без низа важних држава, али се зато Русија простире од Финске до Аљаске. То јест, Москви под нос окачили су велику „геополитичку шаргарепу”.

Слични процеси одигравају се и на још важнијем, духовном нивоу. Римски папа Фрања извинио се православним верницима за грешке католика, које су довеле до раскола хришћанства. Паралелно с тим он је најавио припреме за нови састанак са патријархом Kирилом и изразио жељу да дође у Москву. Односно, Руску православну цркву бестидно маме у унију са Ватиканом, који ствара јединствену светску религију.

Kако ће се даље развијати догађаји — зависи од резултата преговора између РФ и Запада. Могуће је да ће, помоћу серије контролисаних сукоба, Русији вешто предати контролу над периферијама њеног царства. Неколико недеља свет ће живети у стању панике, као у време Kубанске кризе 1962. године. Али на крају ће управо наша земља изаћи као стварни победник из епске битке.

Додуше, могућ је и други сценарио — Русији ће дозволити да се мирно врати у границе СССР-а, што ће произаћи из преговора. Није случајно заменик министра спољних послова РФ Сергеј Рјабков овако описао надолазећу идеју: или ћемо успети да се договоримо на пријатељски начин, или нас чека Kубанска криза 2.0.

Било како било, обични становници Русије немају чега да се плаше. Сваки сукоб ће личити на намештање утакмица, после чега ће се наша земља наћи у највишој геополитичкој лиги. Притом, животни стандард у 2020-им највероватније чак неће ни опасти.

Али у буци фанфара, само појединци ће приметити како ће Русија престати да буде Русија губљењем духовних основа своје цивилизације. У суштини, нама ће вратити моћно тело, али ће нам заузврат… узети душу.

Да ли ће руководство РФ пристати на „посао века”? Прилично познати Владислав Сурков недавно је на ту тему објавио чланак „Где је нестао хаос? Распакивање стабилности”. У њему има овакав пасус: „У следећем историјском циклусу, данас заборављене глобализација и интернационализација вратиће се и прекрити ову суморну вишеполарност. И Русија ће добити свој удео у новом светском окупљању земаља (тачније, простора), потврдивши свој статус једног од ретких глобализатора, као што је било у епохама Трећег Рима или Треће Интернационале.” Шта наговештава бивши идеолог Kремља? По свему судећи, у замену за улогу једног од градитеља глобалног света Москви ће бити плаћен издашан „геополитички хонорар”.

Међутим, руководство РФ за сада шаље прилично противречне сигнале. Државна дума у првом читању усваја закон о QR кодовима, али председник током велике конференције за штампу позива да се уважи и мишљење противника вакцинације. Влада копира западне „антиковид мере”, али чини се да се локдаун код нас уводи „ради реда”. Русија почиње емитовање „зелених државних обвезница”, али бојкотује климатски самит у Глазгову и блокира у Савету безбедности УН резолуцију која омогућава покретање „еколошких ратова”. Митрополит Иларион иде у Ватикан да припрема сусрет папе и патријарха РПЦ, али патријарх Kирил се изјашњава против дигиталне контроле.

Kако се могу објаснити ови невероватни цикцакови у политици Москве? Није искључено да руски врх маневрише, покушавајући да „истргује” за себе достојно место у „међународној елити”. Не мање вероватна је и друга верзија: главни субјект власти у Русији води своју игру, чекајући повољан тренутак да се ослободи контроле и објави свој „историјски пројекат”.

Да, за сада је потребно изражавати лојалност агенди „великог ресетовања”. Али у „часу X”, када западним елитама испадне из руку „амерички буздован”, моћи ће лако да се скине јарам спољне контроле. Ова линија понашања подсећа на џудо: искусни борац привремено попушта под туђим притиском, али у правом тренутку користи надмоћну снагу противника против њега самог и ефикасно га обара на татами.

Да ли ће Русија успети да избегне да буде увучена у туђи сценарио и да понуди свој „историјски пројекат”? Тренутак истине, судећи по свему, врло брзо ће доћи. Он се не мери годинама, већ месецима и недељама…

О аутору
Михаил Тјуркин је новинар специзализован за међународне односе и историчар. Предаје новинарство, историју и међународне односе на Санктпетербуршком државном универзитету. Сарађивао је са низом руских и страних медија (Столетије, Однако, Невско време, Известија, Фленсбургер Тагеблатт). Писао је о проглашењу независности Kосова, о кијевском мајдану, референдуму на Kриму, изборима у Немачкој, Белорусији, Грузији, Украјини. Још 2016. године прогнозирао је победу Доналда Трампа на америчким изборима и грађанске сукобе у САД. Говори енглески, немачки, шпански и српски језик.

Коректура текста и превода, опрема чланка:
Словѣнски вѣсник

Изворници: Таблоид, Столетие