Драган Буковички: ВАСКРС У ДОБА… КИЈАВИЦЕ

По први пут се мора стрепети да Благодатног Огња можда више неће бити. Зато што је неком пало на памет да ми ту радост одузме, да ме заплаши кијавицом, те да ме на најсветлији дан у години сатера у мишју рупу. Одвратније понижење и увреду тешко је било замислити.

---

Патријарх Московски и све Русије Кирил објавио је 17. марта 2020. године „Упутство настојатељима парохија и подворја, игуманима и игуманијама манастира Московске епархије везано за опасност ширења корона-вирусне инфекције“. Документ је донет на захтев санитарних власти и, као што и сâм његов наслов казује, обавезује само свештенство и паству Московске епархије, која се налази под непосредном управом патријарха, али је произвео велики одјек и последице у читавој руској Цркви.

Највећу буру изазвале су досад незапамћене мере предострожности при вршењу Светих Тајни Причешћа, Крштења, Миропомазања и Јелеосвећења: отирање лажице рупцем натопљеним алкохолом после сваког причесника и замакање затим лажице у воду која се редовно мења, отирање уста причесницима папирним марамицама које се касније спаљују, коришћење чаша и хигијенских рукавица за једнократну употребу, испирање крстионице дезинфекционим средством после сваког крштавања, појединачно помазивање ватираним штапићима уместо стручцем… крст се не целива (као ни рука свештеника), већ полаже на главу верника. Редовна дезинфекција икона, богослужбених сасуда и утвари се подразумева. У неким храмовима свештеници почињу да служе у маскама.

Протојереј Фјодор Бородин тврди да су одлуке патријарха Кирила уследиле после дугих преговора јерархије с властима, да оне не представљају ни догматски, ни канонски уступак, те да су донете управо због мирјана. Власти су захтевале да се и у оним храмовима који не буду затворени, света тајна Евхаристије врши иза затворених врата, што значи да би верницима била ускраћена могућност причешћивања. Духовништва се ова забрана не би дотакла, свештеници и ђакони би могли да се причешћују, а за мирјане храмови би били отворени само за личну молитву. У случају неиспуњавања договорених санитарних мера, храмови би могли да буду затворени на 90 дана. Стога Бородина огорчава бура осуђивања свештеноначелства због маловерја: „И то с тим што је сваки јерарх био у своје време обичним свештеником, који је причешћивао све – убрајући и у болницама, убрајући и оне у туберкулозним болницама, а затим користио после свих Свете Дарове“.

Бородин ипак мисли да ће неки од наметнутих уступака, попут једнократних чашица за запивку – остати и пошто прођу карантинске мере, те да је то – добро[1]. Због чега може бити добро, осим као полазна тачка за неке будуће, још далекосежније притиске световних власти на Цркву – прота није појаснио.

У сваком случају, ово би било једно од убедљивијих образложења спорних мера руског првојерарха. О њиховој примерености нека просуди свако за себе. Овде је битније нешто друго. Русију многи доживљавају као стожер православља, једну од највећих светских сила, чија моћ је поникла управо на темељима православне културе, те би стога морала бити јемац опстанка православних народа уопште у вечито непријатељском окружењу. Ако су у „Трећем Риму“ могући овако драконски притисци на Цркву, чему онда има да се нада православни свет изван његових граница? Тим пре што се оштри „хигијеничарски“ захтеви власти јављају у тренутку док још увек ради јавни превоз и многа места масовног окупљања људи. А сваком је одлично познато да храмови и уопште сва имовина којом православна Црква управља представља узор чистоће и реда у поређењу са свим, али буквално свим што се налази под „бригом“ државе. И ово је преблаго речено. У Русији, као и у Србији лако ћете пронаћи, рецимо, примере ужасавајуће прљавих, упропаштених, мемљивих, катастрофално опремљених болница, за које бисте помислили да се болницама називају баш зато што служе томе да се у њима људи разболе и умру.

Свештенство и верници су се по датом питању поделили – условно речено – у два табора: противници патријархових „Упутстава…“ руске црквене великодостојнике оптужују за сувишни либерализам, подлегање притисцима, скрнављење Светих Тајни, плашљивост, малодушност, маловерје, па чак и за безбожништво и издају вере; присталице ове прве – за непослушност и подривање поверења према свештеноначелству, неодговорност, лажно исповедништво и јуначење, самоистицање, гордељивост, небригу према ближњима, фарисејство, зилотизам…

Ономад објависмо како се један од најбољих савремених руских православних проповедника (много превођен и код нас), протојереј Андреј Ткачов, у ауторској емисији на ТВ Цариград од 16. марта поставио према општој паници због вируса корона: у најкраћем – подсмешљиво. Истовремено су се појавили свештеници који се сасвим озбиљно и јавно залажу баш за оно чему се он тако подсмевао. Рецимо, настојатељ Пјатницког Подворја Свето-Тројицке Сергијеве Лавре протојереј Павле Великанов: „Не упуштајући се у обимни догматски дискурс о томе ‚ко кога‘ преодолева у Тајни Причешћа – да ли природа хлеба чува себе или пак Божанске енергије замењују собом својства тварне природе“ он предлаже да се на целу ситуацију с корона-вирусом погледа под другим, просто хришћанским углом, па верницима препоручује уместо љубљења руке – поклонити се, а свештенику – спустити благословећу руку на главу, уклањање вишка икона из храма, јер ко ће их све откуживати, а за узношење молитава довољан је иконостас. Сувишно је и целивање Крста, кад су уоколо иконе на аналојима, Голгота и друге светиње. Ни киоте светих икона не треба целивати. „Причешћиваћу се широм отворених уста, забацивши главу уназад, како би свештеник могао да ми спусти у уста честицу Светих Дарова, и нећу хватати и облизивати лажицу, већ се мирно одмаћи да запијем из једнократне чашице“. И све то „не ради себе, већ ради мог ближњег“, јер „Бог није позоришни реквизит“ и „није за храмовне светиње Христос умирао – чак ни за храм као такав“[2].

Већ следећег дана објављено је поменуто патријархово „Упутство…“. Будући клириком храма Василија Великог у подмосковском селу Зајцево, које се налази у Московској епархији, Андреј Ткачов се у изјави за ТВ Цариград одмах смирено изјаснио о донетом документу:

„Треба страх умирити… Извршаваћемо што нам је речено. То ће нам, можда, бити необично, могу се појавити техничке тешкоће, али ускладићемо се, радићемо оно што је потребно да народ не брине.“

Међутим, ако сте као добар војник дужни беспоговорно извршавати заповести надређеног старешине, то никако не значи да сте у обавези ћутати или чак хвалити одлуке за које вам савест говори да су неисправне. Држање овог проповедника је у новонасталим околностима знаковито, стога се на њему усредсређеније задржавамо. Већ на првој недељној служби Ткачов је поново направио „изгред“, којим је изазвао негодовање код дела руске јавности: проповед у храму почео је под гас-маском уз грохот присутних верника:

„У име Оца, Сина и Светога Духа! Да тако ржете над овим бесовским гадостима читав живот. Измучише нас сви ови гадови. Сви ти телевизори, сва та нечист проклета“.

Кратак исечак с ових неколико речи, који се завршава смехом свештеника и присутних верника, разлетео се по друштвеним мрежама, изазвавши гневне коментаре: због распојасаности, циркузирања на амвону, безосећајности према оболелима и умрлима, неозбиљности итсл. Роман Голованов, новинар „Комсомолске правде“ и ТВ „Спас“ који је објавио видео, напоменуо је затим да је ово тек мали одломак проповеди, али је то мало кога занимало:

„Ну, ово је први део. Доста је тога… Какве беху епидемије колере. По пола Москве је умирало. Нико цркве није затварао ни забрањивао. Људи умираху на сваком кораку. Па људи на улици падаху и умираху. Али свему одолеше. Не верујте у цивилизацију. Сви ми тако дивно живимо. Ма, ми смо дивни, умни, лукави. Не верујте! Цивилизација је блудница вавилонска. Иза њене фасаде живи змија. Боже сачувај да вас после змија окрене око прста. Хтедох просто да изађем с гас-маском и насмејем се с вама. Пред нама је Крст Господњи. Е, сад ћемо попричати о ономе што ће нас спасти. Ово нас је развеселило. А сад попричајмо о спасењу…“

Уследила је прича о седам речи Христових на крсту.

„Тако ми се прохтело, такав ми је ћеф – изјавио је он истим поводом порталу Газета.ру. 23. марта. – Сматрам да је ово психоза, и то психоза распирена, ја сам пљувао на ваше психозе… Ко хоће да ме криви – на здравље му, ја се на њега не љутим. Код нас умире мноштво људи од најразличитијих болести сваки дан. Због чега бих се извињавао? Јесам ли ја измислио тај корона-вирус? Он је процурио из неке војне лабораторије, нека се извињавају они који су нам га потурили“.

Свој став Ткачов је појаснио и у поменутој емисији на ТВ Цариград од 30. марта, одговарајући на питање гледаоца: треба ли у садашњим збивањима у земљи видети близак долазак антихриста?

„Дешава се огромни социјални експеримент – људе терају метлом као мишеве: ‚Тишина! Седи и бој се!‘ И проучавају: како ће која земља реаговати, анулирају неке светске токове, отписују новац, убијају читаве гране привреде, типа туризма. Нејасно је шта раде тамо – да ли војне службе, да ли велики богаташки кланови, које не знамо по именима. А нама је наређено да се бојимо: ‚Умукни, седи и бој се!‘ И ми смо умукли, седимо и бојимо се… А ми знамо да је све ово, на крају крајева, провера: да ли верујеш или не верујеш, да ли си плашљив или не, колико брзо се можеш заплашити… Неком тамо је, на пример, да би се уплашио, потребно да троје изађу против њега, а другом само звизни у ухо с леђа, па ће се унередити… То јест, проверавају наш степен отпорности: колико смо трпељиви, колико смо издржљиви, колики смо верници… Наравно, све је то тужно, зато што смо постали плашљиви, кукавице, слаби и никакви. Ово се тиче уопште свих оних што се називају хришћанима, а од њих први јесм аз… Овако нас сваке године могу сатеривати у брлоге, отимајући нам празнике, затварајући манастире, прогањаће нас тако – готово, разрађена технологија“. Пре овога је неких 8-10 година „разрађивана технологија мајданских револуција, када су сви хрлили на улице, а сада се разрађује друга технологија – сви у куће: тишина, ћа, не помаљај се. Промолиш ли се – казна, још једном – затвор. Тачка. Сви у куће. И ево, седимо по кућама и свих се бојимо…“

Мишљења смо да ће бити мало оних који се неће сложити с горњим здраворазумским размишљањима прот. Андреја Ткачова. Већ се појављују докази правилности његових тврдњи, а с временом ће тих доказа бити све више.

Ипак, руско свештенство и верни народ не губе само време у бесплодним расправама и међусобном оптуживању. Има и другачијих гибања. Тако су, рецимо, у Белгородској митрополији одлучили да се против корона-вируса боре – звоњавом звона. „Звоњава звона у трајању не дужем од три минута ће се понављати у 9:00, 12:00, 15:00, 18:00 и 21:00 у свим храмовима Белгородске области свакодневно“ – појашњава митрополит Белгородски и Старооскољски Јован (Попов), додајући да су управо тако у Старој Руској савлађивали епидемије. – „Ако се узме у обзир да је у предреволуционарној Русији било 1280 манастира и 18.000 цркава, онда је фактички читав простор наше Руске империје био покривен звоњавом звона“. – По мишљењу архијереја, звȍн звона као заштита од заразе има научно објашњење: „То је купола, по сликовитом изразу академика Фатеја Јаковљевића Шипунова[3], који је истраживао својства звоњаве звôнā. У совјетско доба он се посветио квантној физици и сматрао да напоредо с физичким светом постоји још и сложеније организовани таласни безматеријални свет. Предвиђам критичке примедбе, али Црква иде својим путем, и тај пут је поткрепљен нашом вером“.

Иноци московског Високо-Петровског манастира од 18. марта сваке вечери праве литије с молебним појањем око зидина обитељи кропећи их светом водицом. Сестринство једног уралског манастира је дошло на сасвим егзотичну идеју, те започело производњу „противвирусног тамјана“, који садржи етерична уља лаванде, босиока, здравца и лимуна, зато што она имају најјачи противвирусни учинак[4].

У Тамбову и Јекатеринбургу, а затим и у низу других руских градова пронађен је оригиналан начин заобилажења наметнутих ограничавања слободног кретања: аутомобилске литије, у којима колоне аутомобила с иконама и молитвама обилазе око руских градова и вароши. Једна таква аутомобилска литија кренула је из Магадана на 80.000 километара дуг молитвени обилазак целе Русије.

Понешто у духу горе наведених подухвата предузима и свештенство с верним народом у Белорусији и Украјини.

Најзад, по благослову патријарха Кирила се у свим храмовима СПЦ се од 22. марта узносе „Прошенија на сугубом јектенију Божанске литургије“ због корона-вируса, а предложена је и и једна таква молитва коју верници могу читати код куће. Обе молитве су на црквенословенском, и прилажемо их уз овај чланак[5].

Прошенија на сугубој јектении Божественој литургии, вазносимаја ва врѣме распрострањенија врѣдоноснаго повѣтрија (чита се у храмовима током Божанске литургије)

Јеште молимсе Тебѣ, Господу Богу нашему, о јеже милостивно поштадити нас от губитељнаго повѣтрија на ни движимаго и избавити вѣрнија људи Твоја от смерти душевнија и тѣлеснија, нѣдугујуштим исцѣлѣније и здравије подати, нам же всѣм Твое божественоје огражденије и заступљеније, молим Те, милосрдје Господи, скоро услиши и милостивно помилуј.

Јеште молимсе, о јеже умирити сметеније человѣк и страхованија всеческаја, упованијем тврдим оградити вѣрних Својих, мир же и тишину вселити в срдца наша, молим Ти се, Господи, услиши и помилуј.

Молитва ва врѣме распрострањенија врѣдоноснаго повѣтрија чтомаја (кућна молитва; њен текст се умногоме поклапа с првом, с тим што има облик личнијег прошенија)

Господи Боже наш, не вниди в суд с раби Твоими, и огради нас от губитељнаго повѣтрија на ни движимаго. Поштади нас смирених и нѣдостојних рабов Твоих в покајании с теплоју вѣроју и сокрушенијем срдечним к Тебѣ милосрдному и благопрѣменитељному Богу нашему припадајуштих и на милост Твоју уповајуштих.

Твоје бо јест, јеже миловати и спасати ни, Боже наш, и Тебѣ славу вазсилајем, Отцу и Сину и Светому Духу, ниње и присно и ва вѣки вѣков. Амин.

Још једна битна напомена. У сенци халабуке у вези с корона-вирусом готово незапажено је прошла врло знаковита вест да је у близини престонице Уједињених Арапских Емирата, на острву Саадијат, у току изградња религиозног комплекса по принципу „три у један“: „хришћанска“ црква, џамија и синагога, окренуте лицем једна ка другој, са вртом у средини, и четвртим здањем као „образовним центром“, неповезаним са било којом одређеном религијом, где ће се људи моћи обједињавати у једну заједницу, посвећену узајамном разумевању и миру. Идеја за изградњу оваквог комплекса код Абу Дабија изнета је још пре више од осам година, а прошле, 2019. године обнародован је и пројекат лондонског архитекте Дејвида Адџајеа, по коме изградња комплекса треба да буде завршена до 2022. године. Читаоцима остављамо да погоде која од три постмодернистичке караконџуле на приложеној слици представља „хришћански“, која исламски, а која јеврејски „храм“ те извођење закључака о томе шта све то уопште значи.

Елем, када се сложе све коцкице горе предоченог мозаика, пред очима православног верника искрсава врло суморна слика.

У Русији видимо мрзост опустошења (в.: Мт. 12: 25; Лк. 11: 17; Гал. 5: 15), тј. раздељеност у држави, Цркви и народу – сличну оној у српским земљама. Међутим, сврха овог чланка није да било коме било шта објашњава, попује, анализира… Потрудили смо се да колико смо могли непристрасно сагледамо најновији развој догађаја, настројеност духова у Русији, направимо тренутни пресек стања ствари, те добијену слику предочимо српском читаоцу. Шта ће он са том сликом чинити – његова је ствар. Постоје тренуци у животу кад сви разговори, дискурси, спорови и остале трице и кучине постају сувишни, а човек једноставно почиње да дела. Сâм, без освртања на друге, ћутке, у складу са сопственим светоназорима и сопственом савешћу. Стога чланак настављамо у првом лицу.

Чињеница да сам се ипак прихватио писања оваквог текста само наизглед противречи малочас реченом. Она о нечему говори. Пре свега – о безданој тузи. Тузи због бедног стања и себе и моје распете Отаџбине. И дабоме – о дубоко притајеном страху. Страху да ћу у своме науму на крају остати сâм. Па опет – ни ово не бих говорио да упоредо не трепери и пламичак наде да је тај мој страх не само неоснован, него и недостојан плод личне таштине, јер у мом народу сигурно има много, много више и бољих, и храбријих, и умнијих људи него што уопште могу сањати.

О извиканој „пандемији“ имам своје мишљење, као и о (не)делању световне и црквене врхушке тим поводом. На њих се, као потпуно небитне у датим околностима, не бих ни освртао да читаоца и себе у ове празничне дане не бих оптерећивао ружним сликама и мислима. Извесне наговештаје о царској голотињи, крај све добре воље, ипак нећу моћи да избегнем.

Имам четрдесет и седам година. Моје покољење је платило највећи цех распада бивше Југославије. Стасавало је у доба распадања свих вредности и слано у ратну кланицу као топовско месо. Што на силу, што добровољно. У оба случаја је злоупотребљено.

Моје покољење је од пре неколико година преузело државно кормило Србије. Тачније – најгори представници мога покољења. Део кривице за такво стање свакако носим и сâм, јер невиних у овој причи нема.

За ових неколико година они су државу довели до потпуног расула и практично је укинули. Земљу води суманути вођа највеће од разбојничких дружина, које обично именују партијама или странкама. Ово не изговара злоба, завист или страначка острашћеност, већ у више наврата непосредно потврђено, доказано и документовано лично искуство. Стога у добре намере њега и његове дружине уопште не верујем.

Преда мном је Страсна Недеља – најузвишенија и најстрашнија епопеја величанственог, јединственог у историји људског рода сусрета човека са Богом. Сваки дан Страсне Недеље говори о трновитости пута до тог сусрета, завршавајући се најрадоснијим празником у години, који нас увек изнова подсећа на високи смисао, опомиње и храбри истином о неуништивости људског живота.

Православног човека уверењем у исправност одабраног пута утврђује непрестано присуство чуда у његовом животу. Свакодневна чуда седам Светих Тајни, чуда светитељских моштију; свакогодишња чуда окупљања змија с грчког острва Кефалонија на литургији у храму села Маркопуло на Велику Госпојину и најдивније, највеће чудо силаска Благодатног Огња на Светом Гробу у Јерусалиму уочи сваког Васкрса. Наука о тим чудима ћути. Наука воли да ћути у свим стварима које излазе из ограничених оквира у којима она води главну реч.

По први пут се мора стрепети да Благодатног Огња можда више неће бити. Зато што је неком пало на памет да ми ту радост одузме, да ме заплаши кијавицом, те да ме на најсветлији дан у години сатера у мишју рупу. Неко се усудио помислити да ми на Васкрс може забранити да празник прославим са породицом, блиским особама. Одвратније понижење и увреду тешко је било замислити.

На такву гадост никако не могу мирно погнути главу. Зато што би ме покоравање таквој једној безочности свеконачно лишило права да себе надаље сматрам пуновредним, слободним људским бићем, а мој живот би остао без сваког вишег смисла. Сваки будући Велики Петак преобратио би ми се у црни петак без могућности Васкрсења. Боља је судбина отирача за туђе ципеле него судбина таквог човеколиког створења.

Хвала драгом Богу, здравље ме још увек изврсно служи. Не осећам признаке никаквог, ни најблажег обољења. Мада свестан да сам болестан све док струка не каже да сам здрав, и да сам крив све док надлежни не утврде супротно – за велеиздају себе пред собом не могу наћи никаквог оправдања.

Стицајем околности бављење Речју и служење српском језику постало је мој животни позив. Можда је дошло време и да сав онај поједени хлеб, који су за мене други копали, на још неки начин платим и оправдам.

Наравно да не желим правити проблеме – ни себи ни другима. Нико нормалан тако нешто не жели. Али на Васкрс ја одох у храм. Сад не знам у које доба ћу кренути – можда на вечерњу службу на Велику Суботу, можда око поноћи тог дана, у току ноћи или рано ујутру – кад ми се буде прохтело. Али ћу свакако поћи у храм. А после службе – да прославим празник са ближњима, којима зверињи страх за сопствене животе још није помрачио разум и људскост. У крајњој линији, наше здравље је наша ствар, а не брига силника с лошим намерама.

Откад се дигла халабука око вируса, трудио сам се да се придржавам препорука тзв. струке и садашњих власти – шта год иначе у себи мислио о тим препорукама.

Понављам: не желим проблеме.

Када су упутили молбу Патријарху српском да помогне одбрану права на учешће на Светим Литургијама – потписао сам је.

Потписаћу испред нашег Српско-руског Братства и сличну молбу српских удружења чим окончам овај текст.

Попунићу и тзв. електронски захтев за дозволу кретања из верских разлога у току забране кретања, али само без давања личних података. Те податке већ имају, у више наврата су ми их и на превару измамљивали, па одбијам даље добровољно учествовање у тој комедији. Па молитвеник у џеп и – одох у храм.

Уколико ме успут негде покупе – воља Божја.

Уколико у храму буду захтевали да стојим са неком крпом преко лица (медицинску маску и хигијенске рукавице немам, нити ми их је ико понудио; на њима ипак треба неко и да заради, зар не? А ја ни пара за бацање немам.) – лепо, стајаћу с крпом преко лица. Та крпа неће бити моја брука.

Уколико храм буде закључан – то није мој проблем; стајаћу у порти и читати Васкршње молитве како знам и умем.

Уколико и порта буде закључана – стајаћу пред портом на улици. Па како буде.

Овај разговор са замишљеним саговорником и самим собом завршићу сопственим преводом песме изврсног руског песника Владимира Солоухина (1924-1997). Добар стих ипак потире све разлике у образовању и говори више од прегршт другачије сложених писанија – свакоме ко има ухо да чује.

Уочи Великог Понедељка 2020.

Владимир Солоухин

МУШКАРЦИ

Нек пропаст слућаху гаврани
И коњи топтаху поље,
Мушким су стварима сматрани
Оклоп и седло и копље.

Кад вину се ратни барјаци
У њивама, ковиљу, снегу,
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
Стајаху врагу на белегу.

Нек жене и оплакиваху
У ноћи посечени клас,
Мушка принадлежност бијаху
Мушка одважност и част.

Под кринком крију се подлаци,
Ал срце пушке је оловно,
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
С њима се носише смеоно.

И звезда кад није светлила
И зјап је грозио гроба,
Мушка својина је била
Једино кратка реч – борба.

Нек небом се витлају мраци
И светла нема у даљи,
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
Су сибирске сужњице знали.

У гласе ружне не верујем –
Мушкарци сад, веле, од беде
У присуству силника нéме,
У присуству жена седе.

И душу подилазе жмарци,
И снага се више не враћа.
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
Памтите л тежину мача?

Врага, ком севају опанци,
Стреле и секире бојне,
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
Памтите л звање своје?

А жена – женом и биће:
Супруга, сестра и мати,
Успаваће и разбудиће,
За успут вина ће дати.

Пратиће и мужа и сина,
Грлити по страшном боју…
Мушкарци
Мушкарци
Мушкарци
Чујете л песму моју?

---

[1] Федор Бородин: Чего не заметили соревнующиеся в праведности

[2] Павел Великанов, Правмир, Коронавирус: тест на любовь к ближнему

[3] Фатеј Шипунов (1993-1994) је био руски биолог, еколог и друштвени радник. Преминуо је под неразјашњеним околностима. Његове налазе о томе да брујање звона чисти ваздух у кругу од седам километара од разних бацила (између осталих – и вируса грипа) многи оспоравају, пошто их нико накнадно није експериментално проверавао. Међутим, благотворни утицај звука звона на људско здравље је несумњив, па се звонотерапија (рачунајући и терапију с црквеним звонима) користи у лечењу неких болести у појединим руским и америчким клиникама.

[4] Милена Фаустова, Независимая газета: Колокольный звон, целебный ладан и противогаз

[5] Текстове молитава дајемо онако како би требало да звуче на језику Светог Саве, тј. у српском изводу црквенословенског језика, чисто као предлог за додатно размишљање и на ову тему. Насупрот увреженом мишљењу, црквенословенски језик је разумљивији данашњем Србину неголи Русу; богослужбени језик Словена је и настао на темељу наречја старосрпског језика. Стицајем историјских околности, српска Црква је од средине XVIII века прешла на богослужбени језик руског извода, који је прилагођен руском говорном апарату и временом обогаћиван изразима из живог руског језика. У круговима српских верујућих језикослова се већ низ година разматрају могућности повратка српскословенском језику у богослужењу, али ова идеја још није наишла на дужну пажњу врха СПЦ. Уместо тога се у богослужење уводи народни језик, упркос доказаној штетности таквог корака, уколико се има у виду потпуни неуспех сличних покушаја у руској Цркви пре стотинак година. Проф. Ксенија Кончаревић каже да би за задовољавајуће разумевање службе на црквенословенском вернику било потребно да савлада значење шездесетак речи. Оригинал горњих молитава читалац може погледати ОВДЕ.