Драган Буковички: СВЕТИ САВА ИЗАБРАО ГРАЧАЦ

Свети Сава је за себе нашао место где је његов народ још увек народ који живи пуним плућима и коме је потребан

---

Подручје села Грачац било је, по неким историчарима, насељено не касније од II века нове ере; још је Феликс Каниц остатке древних темеља у горњем делу села обележио као римски каструм – утврђење у коме је била смештена заштитница пограничних легија Римског царства и око кога се насеље развило. Село данас има око 2.000 житеља. Налази се на падинама планине Гоч, на десетак километара удаљености од Врњачке Бање и 15-ак км од Краљева и манастира Жича. У селу се, недалеко од магистралног пута Краљево-Врњачка Бања, поред Грачачке реке и сеоског гробља налази црква, подигнута, по легенди, у доба градње Жиче: у оближњем засеоку Отроци црпљен је креч и остали материјал за изградњу манастира. И Свети Сава у Грачацу подиже храм у част празника Ваведења Пресвете Богородице, који ће у вековима турске владавине више пута бити рушен и упорно изнова обнављан. Тако је 1812. године црква још једном из темеља обновљена, и од тада је посвећена свом првом ктитору, што је чини можда најстаријим храмом посвећеном Светом Сави.

Насупрот цркве налази се преко 100 година старо здање школе, која је пре две године такође обновљена и преуређена у сеоски музеј. Испред школе налази се мало дечје игралиште и зелена површина на раскршћу. Управо на том месту треба да, по иницијативи Црквене општине Грачац, буде подигнут споменик Светом Сави. Благослов епископа Жичког Јустина за ово прегнуће је добијен.

И у вечерњим часовима те недеље, 21. јула 2019 (7527) лета Господњег у порту цркве Светог Саве у Грачацу на представљање идејног решења будућег споменика сјатило се и старо и младо. Презентација је започета интонирањем Химне Светом Сави. Затим су се окупљенима обратили грачачки парох, о. Милан Костић и председник општине Врњачка Бања, који је скромно напоменуо да то чини не као челник Општине, већ као парохијан, ипак обећавши да ће Општина указати сву потребну помоћ при реализацији овог пројекта. У порти је изложена макета будућег споменика и приказана видео-презентација његовог будућег изгледа у простору, аутора академског вајара Ивана Марковића.

Даље је уследио културно-уметнички програм, у коме су учествовали група „Руно“, млади Ирина Костић и Реља Живановић, као и КУД „Свети Сава“ из Грачаца. Све је протекло без икакве усиљености, намештености које обично прате оваква дешавања, без бесмислене галаме, зачињено ведрим расположењем и озареним лицима учесника, и завршило се заједничким колом, у које се поред тек проходале дечице ухватила и омладина и старци – баш онако какав један истински народни збор и треба да протекне.

Идејно решење споменика Светом Сави је иначе исто оно које су 22 краљевачка удружења током целе прошле године безуспешно покушавала да понуде граду Краљеву. Одговора надлежних градских органа (у складу с њиховом вишегодишњом праксом) ни после вишекратних обраћања покретача иницијативе, ни после препорука Министарства културе и информисања, па ни после интервенције заштитника грађана Зорана Пашалића пре три месеца – није било. Као што ништа није било ни од непостојећег пројекта споменика Стефану Првовенчаном за који су се краљевачке градске власти тада залагале. Што се тиче тзв. стручне и културне јавности и грађана – они су се, уз врло ретке изузетке, држали и држе се у најсветлијим традицијама домановићевских јунака из Мртвог мора и Данге.

Велики јубилеј српске Цркве, државе и манастира Жиче у граду изниклом поред ове последње протиче у громогласном, продуженом минуту ћутања, који обећава да ће се протегнути на читаву текућу годину. Па, нека је са срећом.

P. S. Када бих, прошле године, започињао разговор о недопустивој бахатости венчаном с плиткоумношћу краљевачких градских власти, срамном ћутању, снисходљивости, малограђанштини и немешању у сопствени позив онога што себе сматра некаквом стручном и културном елитом, те несхватљивој отупелости, равнодушности, па и страшљивости Краљевчана, аутор пројекта Иван Марковић би само са смешком одмахивао руком и понављао: „Ништа не брини. (Свети) Сава ће сâм изабрати место за свој споменик“.

Ако је судити по ономе што се видело у порти грачачке цркве у недељу, Иван је био потпуно у праву. Свети Сава („најлепше српско дете“, како га је дивно и сажето описао свештеник Милан Костић) је за себе нашао место где је његов народ још увек народ који живи пуним плућима и коме је потребан. Пронашао је оазу коју још није покрила устајала, љигава жабокречина и показао нам да се прави живот, његова најлепша деца обично не налазе тамо где смо, заведени лажиучитељима и новим „вредностима”, навикли да их тражимо.