Имран Н. Хосеин: ЈЕЏУЏ И МЕЏУЏ У КУР’АНУ И ХАДИСУ

Сматрамо да ће свијет убрзо бити суочен са појавом европске Државе Израел (Израела којег је створио европски ционистички покрет) као суперсиле која ће замијенити Британију и САД на мјесту водеће свјетске силе

---

„(О Зулкарнејне[1]!“ – они повикаше – „Јеџуџ и Меџуџ[2], доиста, на Земљи неред чине! Хоћеш ли да ти награду дамо неку, да ти између нас и њих саградиш једну препреку?“

Кур’ан, Ел-Кехф, 18:94

Наш учитељ, нека је на њега благословљено сјећање, Мевлана[3] др. Мухаммед Фадлур-Рахман Енсари (r.a.)[4], подучио нас је веома важну лекцију у вези са потрагом за знањем – особито када се оно односи на знање о Истини. Он је учио да се ‘дио’ (знања) никада не треба проучавати одвојено од, или у изолацији од ‘цјелине’ којој припада. Као друго, учио је да ваљано прикупљање знања које се односи на предмет студије, захтијева да оно буде организирано као цјелина. Али то није могуће све док се не пронађе уједињујући принцип који међусобно повезује дијелове у цјелину. Он је тај повезујући принцип називао ‘систем значења’. Тај систем значења треба открити када покушавамо студирати питање Јеџуџа и Меџуџа (Y’ajuj im’ajuj). Ако се не примијени тај метод проучавања, тада је питање Јеџуџа и Меџуџа такво да се чак и највећи знанственици могу завести на криви пут.

У једном једином хадису[5] из Муслимовог Сахиха спомиње се да свијет неће свједочити феномен Јеџуџа и Меџуџа све до повратка Исаа (s.a.v.s.)[6].

„Под тим ће увјетима Аллах Исау открити ове ријечи: ‘Међу мојим робовима изабрао сам људе против којих се нико неће бити у стању борити, одведи те људе сигурно до Тура и тада ће Аллах послати Јеџуџа и Меџуџа, а они ће се са свих висина једни за другим спуштати.’“

(Сахих, Муслим)

Па ипак, отворени доказ из Кур’ана и чак осам хадиса Бухаријине збирке наводе супротно. Они наводе да ће се појављивање Јеџуџа и Меџуџа догодити за живота Посланика, много прије повратка Исаа (s.a.v.s.).

Постоје само два упућивања на Јеџуџа и Меџуџа у Kur’anu. Наш први напор мора се састојати у покушају откривања уједињујућег принципа који повезује ова два кур’анска ајета:

„О Зулкарнејне!“  – они повикаше – „Јеџуџ и Медзуџ, доиста, на Земљи неред чине! Хоћеш ли да ти награду дамо неку, да ти између нас и њих саградиш једну препреку?“

Кур’ан, Ел-кехф, 18:94

У овом се првом кур’анском упућивању на Јеџуџа и Меџуџа указује на њих примарно као на оне који проводе fesad (неред). Посланик (s.a.v.s.) је објаснио да је Јеџуџ била заједница људи који су потјецали од Адема (s.a.v.s.). Исто је било са Меџуџом. Хадис надопуњује кур’анско казивање о томе како је Узвишени Аллах опскрбио ове људске заједнице таквим моћима да су, према нашим свјетовним стандардима, били непобједиви:

„Под тим ће увјетима Аллах открити Исау слиједеће ријечи: ‘Међу мојим робовима изабрао сам људе против којих се нико неће бити у стању борити; одведи те људе сигурно до Тура и Аллах ће послати Јеџуџа и Меџуџа, а они ће се са свих висина једни за другим спуштати. Први од њих проћи ће Таберијја језеро (Галилејско море) и пити из њега. И када посљедњи од њих прође, рећи ће: Једном је овдје била вода. Тада ће Иса и они који су са њим бити заробљени (у Туру, и бит ће толико притиснути) да ће им глава вола бити скупља од стотине динара. Аллахов посланик, Иса, и његови асхаби искрено ће молити Аллаха и он ће им послати инсекте (који ће напасти њихове вратове) и до јутра ће сви умријети. Потом ће Иса и они који су са њим и његови сљедбеници проћи земљом и на њој неће наћи ни педља без трухлежи и смрада.

Аллахов посланик, Иса (нека је мир на њега) и његови сљедбеници обратит ће се Аллаху и Он ће им послати птице чији ће вратови бити попут девиних и оне ће их однијети и одвести тамо гдје то Аллах одреди.”

(Сахих, Муслим)

Сура Ел-Кехф говори нам да је Зулкарнејн подигао зид између народа и оних који сију смутњу на земљи (фесад). Користио је комаде жељеза и потом их жалио растопљеним бакром. Затим је рекао да је тај зид рахмет (односно, чин милости) Његова Господара, али да ће Узвишени Аллах сравнити зид и ослободити Јеџуџа и Меџуџа када дође вријеме обећања (упозорења, Warf) његова (Зулкарнејновог) Господара:

„То је благодат Господара мога“ – рече он. – „А када се испуни пријетња Господара мога, Он ће зид учинити раздробљеним! А пријетња Господара мога збиља је истинита!“

Кур’ан, Ел-кехф, 18:98

На које је то упозорење (Wad) указивао? Одговор се сасвим јасно открива у чувеном хадису у којем Посланик (s.a.v.s.) говори о десет главних знакова Судњег дана. Међу тих десет спомиње се ослобађање Јеџуџа и Меџуџа:

„Преноси Худејфа ибн Усеид Гифари: Изненада се међу нама појавио Аллахов Посланик (s.a.v.s.) (док смо ми били окупирани расправом) и рекао: ‘О чему расправљате? Његови асхаби рекоше: Говоримо о Посљедњем часу. На то је он рекао: Он се неће збити све док не видите прије тога десет знакова и (у вези с тим) споменуо је дим, Деџџала[7], (Земаљску) неман, излазак Сунца на западу, силазак Исаа (s.a.v.s.), сина Мерјемина[8], Јеџуџа и Меџуџа, потресе на три мјеста, један на истоку, један на западу и један у Арабији, након тога ватру у Јемену која ће одвести људе на мјесто њихова окупљања.’“

(Сахих, Муслим)

Другим ријечима, када се зид сравни и када се ослободе Јеџуџ и Меџуџ, то ће бити један од главних знакова да је човјечанство ушло у Посљедње доба. Питање је: Како ћемо знати даје зид срушен и да је пуштање Јеџуџа и Меџуџа започело? Проучимо прво слиједећих осам хадиса који одговарају на то питање и који су сви преузети из Бухаријине збирке. Читатељ не треба бити збуњен понављањем. Не ради се о различитим хадисима. Њихова је тема иста. Али, преносе их различите особе, са малим разликама у тексту. Ријеч је, стога, о мутеватир[9] хадисима, најпоузданијим хадисима.

„Преноси Ебу Хурејре: Посланик је рекао: Отворена је рупа у зиду Јеџуџа и Меџуџа. vuhaib (потприповједач) учинио је (кажипрстом и палцем) број 90.“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Зејнеб бинт Џахш: Тог дана Аллахов Посланик (s.a.v.s.) ушао је уплашен и рекао: Само Аллаху робујте! Тешко Арапима од великог зла које им се приближава. Данас је отворена рупа у зиду Јеџуџа и Меџуџа попут ове. Посланик је кажипрстом и палцем начинио круг. Зејнеб бинт Џахш је додала: Ја сам упитала: О Аллахов Посланиче! Хоћемо ли бити уништени, иако међу нама има честитих? Посланик је рекао: Да, ако се (број) злих (особа) повећа.“

Овај се хадис понавља у Бухаријином Сахиху са мало измијењеним текстом:

„Преноси Зејнеб бинт Џахш: Посланик се пробудио, црвеног лица и рекао: робујте само Аллаху! Тешко Арапима којима се приближава велико зло. Данас је отворена рупа у зиду Јеџуџа и Меџуџа попут ове (суфјан је то објаснио показујући својим прстима број 90 или број 100). Упитали смо: Хоћемо ли бити уништени, иако међу нама има праведних? Посланик је рекао: Да, ако зло порасте.“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Зејнеб бинт Џахш: Посланик је дошао, уплашен, и рекао: робујте само Аллаху! Тешко Арапима, јер им се зло приближило. Данас је отворена рупа у зиду Јеџуџа и Меџуџа широка попут овога (са два своја прста показао је круг). Зејнеб је упитала: О, Аллахов Посланиче, хоћемо ли бити уништени, иако међу нама има побожних људи? Он рече: Да, ако зло порасте.“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Зејнеб бинт Џахш: Посланик је једном дошао уплашен и рекао: Само Аллаху робујте! Тешко Арапима због опасности која им се приближила. Отвор је направљен на зиду Јеџуџа и Меџуџа попут овог (начинио је кажипрстом и палцем круг). Зејнеб бинт Џахш је упитала: О, Аллахов Посланиче! Хоћемо ли бити уништени, иако међу нама има побожних? Он је рекао: Да, кад порасте број злих особа.“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Умму Селеме: Посланик се пробудио и рекао: Слава припада Аллаху: Колико су велика (бројна) богатства послана међу нас и како су велике (бројне) послане невоље!“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Ебу Хурејре: Посланик је рекао: ‘Аллах је направио отвор у зиду Јеџуџа и Меџуџа (народа) попут овог (показао је облик својим и прстима).“

(Сахих, Бухари)

„Преноси Ибн Аббас: Аллахов Посланик обавио је таваф[10] (око Ka’be, јашући на својој деви и сваки пут када би стигао до ћошка (Црног камена), показао би на њега руком и рекао: ‘Аллаху екбер’. Зејнеб рече: Посланик је рекао: ‘Отвор је начињен на зиду Јеџуџа и Меџуџа попут овог и овог (кажипрстом и палцем начинила је број 90).“

(Сахих, Бухари)

Ових осам хадиса из Бухаријевог Сахиха а који долазе из различитих извора – Ебу Хурејре, Зејнеб бинт Џахш, Умму Селеме и Абдуллах ибн Аббас (r.a.) сасвим директно откривају да ће се пуштање Јеџуџа и Меџуџа догодити за живота Посланика (s.a.v.s.). Они чак наводе да се пуштање збило ‘данас‘! Тако да је Посљедње доба, доба кушње (фитан) почело за живота Посланика (s.a.v.s.). И то пружа објашњење за његову чувену изјаву која се тиче његова односа са ‘Посљедњим часом’:

“Преноси Сехл бин С’ад: Видио сам Аллаховог Посланика како говори, показујући својим кажипрстом и средњим прстом: Вријеме мог Доласка (посланства) и (Посљедњег) часа су попут ова два прста. Велика катастрофа (доба кушње – фитан) ће све уништити.”

(Сахих, Бухари)

Кур’ан пружа вјерницима тренутни знак којим ће добити, не само конкретан доказ о ослобађању Јеџуџа и Меџуџа већ и доказ да је свијет сада под њиховом контролом. Тако ће бити у могућности идентицифирати Јеџуџа и Меџуџа као водеће свјетске силе. То се налази у сури Ел-Енбија:

„А није допуштено да се становници Града којег смо Ми уништили не врате (у њега), када се Јеџуџ и Меџуџ, отворе и када се буду са свих висина једни за другим спуштали…“*

Кур’ан, Ел-Енбија, 21:95-6

Када Јеџуџ и Меџуџ буду ослобођени и када „се буду са свих висина једни за другим спуштали“, тада ће људи из Града који су кажњени од Узвишеног Аллаха и протјерани из њихова града (који је уништен од Узвишеног Аллаха) бити враћени у тај град. Постоји само један такав град (уништен од Узвишеног Аллаха) који се спомиње у хадису о Јеџуџу и Меџуџу. А то је Јерусалим.

Слиједећи хадис спомиње Јеџуџа и Меџуџа како пролазе покрај Галилејског мора, у Светој земљи:

„Преноси ен-Неввас ибн Сем’ан: …Под тим ће увјетима Аллах открити Исау (s.a.v.s.) ове ријечи: Међу мојим робовима изабрао сам људе против којих се нико неће бити у стању борити. Те људе одведи сигурно до Тура и Аллах ће послати Јеџуџа Меџуџа, а они ће се са свих висина једни за другим спуштати. Први од њих проћи ће Таберијја језеро (Галилејско море) и пити из њега. И када посљедњи од њих прође, рећи ће: Једном је овдје била вода. Тада ће Иса (s.a.v.s.) и они који су са њим бити опкољени у Туру (и бит ће толико притиснути) да ће им глава вола бити скупља од стотину динара…”       

(Сахих, Муслим)

Kада Јеџуџ и Меџуџ прођу покрај Галилејског мора, наставит ће до (планине) Тур која се у другом хадису спомиње као планина у Јерусалиму:

„Јеџуџ и Меџуџ ће ходати све док не стигну до планине ел-Хамр а то је планина Бејтул-макдис (Јерусалим) и рећи ће: Убили смо оне који су на земљи. Хајдемо сада убити оне који су на небу. Испалит ће своје стријеле према небу и стријеле ће им се вратити, умазане крвљу.“

(Сахих, Муслим)

Kако се нити један град (уништен од Узвишеног Аллаха) осим Јерусалима не спомиње у хадису који се односи на Јеџуџ и Меџуџ, дошли смо до закључка да град који се спомиње у сури Ел-Енбија (ајет 95 и 96) може бити само Јерусалим.

Из овог закључка слиједи да је повратак јевреја у Свету земљу, а који се већ догодио, драматичан и конкретан доказ да је Узвишени Аллах већ срушио зид и да ми живимо у доба Јеџуџа и Меџуџа, те да тако живимо у Посљедњем добу.

Али, много важнија посљедица повратка јевреја/Јевреја у ‘град’ (Јерусалим) и утемељења Државе Израел јесте да су Јеџуџ и Меџуџ испунили степен своје мисије о којем се говори у сури Ел-Енбија, тј. да се спуштају са свих висина, да врве са свих страна и да су преузели контролу над свијетом. Свјетски поредак који је јевреје/Јевреје вратио у Свету земљу јесте онај Јеџуџа и Меџуџа! Kо су они? Можемо ли их идентифицирати? Наш метод проучавања мора бити такав да тражимо народ који показује, у свом опсесивном односу са јеврејима и Светом земљом, чудну разлику у понашању прије Посланика (s.a.v.s.) у испоредби са понашањем након времена Посланика (s.a.v.s.).

Чудна опсесија Европе Светом земљом

Kада је Ибрахим (s.a.v.s.) учинио Хиџру[11] у Свету земљу, и када су Бабилон, Перзија, Египат и Kина биле велике цивилизације, а грчка и римска царства још се нису појавила, у Европи су највећим дијелом живјела ‘дивља племена’. Веома је мало, или нимало, трговано с остатком цивилизираног свијета. Нити је постојала икаква значајнија интеракција кроз путовања. Због такве специфичне изолације, остатак свијета није могао разумјети европске језике нити је Европа могла играти икакву значајнију улогу на свјетској позорници. У Kур’ану се спомиње тај специфичан положај Европе, у сури Ел-Kехф када је Зулкарнејн кренуо на своје треће путовање и стигао до народа чији језик није могао разумјети (Ел-Kехф, 18:93)

Чудна и мистериозна револуција догодила се у Европи. Јавиле су се паганска грчка и римска цивилизација и без одгађања и на чудноват начин почеле освајати све што је било могуће освојити. И грчка и римска цивилизација показивале су специфичан интерес за Свету земљу. Александар ‘Велики’ освојио је Јерусалим и показао интерес за јудаизам, а Римско царство владало је Јерусалимом и Светом земљом све до времена Исаа (s.a.v.s.), па чак и након тога. Осим тога, није постојала трајна оданост њиховим божанствима нити паганском начину живота. Грчка и римска божанства нису преживјела као она у хиндуској Индији. Паганска вјеровања коначно су нецеремонијално одбачена на једнако чудан начин на који су стољећима раније била прихваћена.

Потом, чудновато европско прихваћање кршћанства из темељно политичких разлога резултирало је у појави еуро-кршћанске Цркве, са Римом као средиштем те нове цркве. Управо је кршћанство извукло највећи преостали дио Европе са степена ‘дивљих племена’ и ујединило Европу као кршћански свијет. Нова кршћанска црква толико је наглашавала своју независност од старог кршћанства да је чак именовала властити датум за слављење рођења Исуса/Исаа (s.a.v.s.). Нови европски Божић слави се 25. децембра.

Дакле, европско кршћанство битно се и мистериозно разликује од старог ортодоксног кршћанства Бизанта. Чим је нова кршћанска црква учврстила своју премоћ у Европи, почела је исказивати опсесију за Светом земљом, а која се није могла успоредити ни са једним другим кршћанством. Kрсташки ратови нису били само кршћански – они су били еуро-кршћански. Покретани су у низу, један за другим, у испразном напору да се преузме контрола над Светом земљом. Kраткотрајно европско ослобађање Свете земље доведено је до неславног краја када је Султан Салахуддин потукао кршћанску крсташку војску и поново успоставио муслиманску управу над Светом земљом.

Оно што је најзначајније у вези с крсташким ратовима јесте да су они били искључиво европски. Мада су европски крижари морали пролазити територијем бизантских кршћана, неевропски кршћани нису им се придружили и нису судјеловали у тим ратовима. Тако је опсесија Јерусалимом и Светом земљом била више европска неголи кршћанска. Ова књига поставља питање: Откуда ова чудна европско-кршћанска опсесија Светом земљом?

Надаље, када су европски крижари успјели, за кратки период, преузети контролу над Јерусалимом од муслимана, учинили су стравично крвопролиће које је било некршћанско. Заклали су све становнике Јерусалима. Нису поштедјели чак ни жене ни дјецу. Kршћански свијет био је ужаснут барбаризмом и дивљаштвом једне, наводно, кршћанске Европе која је кренула у вјерски и духовни поход ослобађања Свете земље. Изгледало је као да се Европа огрнула плаштом кршћанства као нечим сврсисходним и прикладним прије неголи је потакнута вјерским разлозима. Kрсташки ратови открили су застрашујуће, немилосрдно, безбожно и аморално лице Европе. Они су прије били безбожни неголи кршћански и прије би се могло рећи да су их предводила ‘дивља племена’ неголи цивилизирани народи. Такођер су дјеловали као да посједују мистериозну неукротиву снагу. Kако је вријеме пролазило, они су, такођер, показали невјероватну могућност прикривања своје праве природе и представљања у сасвим друкчијем свјетлу него што су уистину били.

Пажња коју су муслимани требали поклонити проучавању овог чудног европског феномена на необичан је и тајанствен начин одвраћена у вријеме монголске инвазије, када је један дивљи народ, који се није понашао различито од европских кршћана, тероризирао муслимански свијет. Да није дошло до монголске инвазије, муслимански мислиоци би могли распознати чудан и злослутан узорак понашања еуро-кршћанске Европе.

Управо из разлога што пажња није била усмјерена проучавању овог чудног феномена у хисторији, исламски свијет није био у стању разумјети и објаснити још чуднију, мистериознију и теже објашњиву револуцију која је трансформирала Европу из медијевалне кршћанске цивилизације у једну, највећим дијелом, безбожну, модерну, секуларну западну цивилизацију. Том револуцијом Европа је, такођер, добила знанствену и индустријску револуцију, економски систем утемељен на камати (riba) којим је безбожна Европа постала моћнија од осталог дијела свијета и преузела улогу неприкосновеног и неоспорног владара свијета. У новој Европи, Британија, безначајан оток, смјештен, отприлике, мјесец дана путовања морем од Свете земље, појавила се као вођа Европе и владар свијета.

Али и нова, највећим дијелом, безбожна, наводно кршћанска Европа показивала је исту, чудну опсједнутост Светом земљом као и некадашња кршћанска крсташка Европа. Пружила је руке безбожним, наводно јеврејским, европским Хазарима у сталној опсесији ослобађања Свете земље. Ова два европска народа све од тада остала су повезана тајанственим савезом.

Управо је Британија објавила (оно што је познато као Белфурска декларација) 1917. године да ће радити на утемељењу јеврејске националне државе у Палестини. Британија је двије године касније ослободила Свету земљу од нејеврејске (муслиманске) владавине. То се догодило 1919. године када је британски генерал, Алленби, побиједио турску војску и преузео Јерусалим и Свету земљу. Тамо гдје нису успјели стари крсташки ратови, које је предводила наводна кршћанска Европа, успјели су нови ратови, које је водила безбожна Европа. Оба напора за ‘ослобађање’ Свете земље и Јерусалима била су европска. Оба су била крсташки ратови. У ствари, то је потврдио и сâм генерал Алленби, у својој славној изјави приликом побједничког уласка у Јерусалим: „Данас су крсташки ратови окончани.“ И сасвим је јасно да напор за ‘ослобађање’ Свете земље није имао никакве везе са религијом. Он је искључиво имао везе са тим новим, чудним актером на свјетској позорници – Европом!

Британија је потом владала Светом земљом као мандатна сила под окриљем Лиге народа и наставила радити са циљем утемељења јеврејске националне државе. Ова књига поставља питање: откуда ова европска опсесија Светом земљом која је сада пригрлила секуларизам и материјализам и која је тек номинално кршћанска?   

Ако је европско прихваћање кршћанства било чудно, тада је европско прихваћање јудаизма још чудније. Негдје у седмом стољећу хазарска племена из источне Европе прихватила су јудаизам. Учинили су то првенствено из политичких разлога. Вјера није играла никакву улогу у њихову преобраћењу. Чак и прије неголи су прешли на јудаизам, код европских Хазара препозната је нека тајанствена моћ која им је омогућавала да успјешно и ефикасно заустављају продор ислама у Европу.

Попут европских кршћана, тако се и европски јевреји значајно разликују од израелских јевреја. Но, за разлику од израелских јевреја, европски јевреји били су опсједнути преузимањем власти у Светој земљи. Управо су европски јевреји на крају утемељили ционистички покрет и слиједили исти циљ као европски кршћани у крсташким ратовима, тј. ослобађање Свете земље. Ова књига поставља питање: откуда та чудна опсесија европских јевреја Светом земљом?        

Британија је помогла ционистичком покрету у ‘повратку’ јевреја/Јевреја у Свету земљу, што је у коначници довршено након оснивања Државе Израел 1948. године. Kада је Британија, попут ‘бабице’, породила бебу ‘Израел’, свијет је свједочио оно што је требало изгледати као обнављање древног Израела, којег је уништио Узвишени Аллах прије више од 2.000 година.

Након што је Британија владала свијетом неколико стотина година, догодила се чудна и мистериозна промјена у којој се јавила нова суперсила на мјесту водеће свјетске силе. Јасан доказ те промјене био је очит већ у Првом свјетском рату, када је америчка војна сила спасила Британију од пропасти. То је било још очитије у Другом свјетском рату, када је амерички генерал Ајзенхауер био именован врховним командантом здружених трупа. Ајзенхауер није чак био ни британског поријекла; радило се о Американцу њемачког поријекла.

Потом је 1944. године, у Бретон Вудсу, одржана међународна конференција са циљем утемељења новог међународног монетарног система. Британска фунта, која је била опћенито призната као основно међународно платежно средство, замијењена је америчким доларом. Исто тако, Вашингтон је замијенио Лондон као средиште новог међународног монетарног система, утемељеног на артифицијелном папирном новцу.

Нова суперсила на чудан и тајанствен начин се појавила у истој оној европској цивилизацији која је раније организирала крсташке ратове, у опсесији Јерусалимом, и у водећој улози у утемељењу нове јеврејске националне државе у Светој земљи. Нова суперсила је наставила тамо гдје је она ранија стала, у одржавању чудних и блиских релација са Светом земљом и Државом Израел. И тако, када је објављена независност Државе Израел, 1948. године, прва држава која је признала јеврејску државу биле су Сједињене Америчке Државе.

Нова суперсила је сасвим јасно показала да је замијенила Британију на мјесту стратешког партнера јеврејске државе. Штавише, учинила је то на начин да је Британија била подвргнута јавном понижењу. Kада се догодила Египатска револуција, 1952. године, египатска војска збацила је монархију. Пуковник Гамал Абдел Насер, 1956. године, замијенио је генерала Мухаммеда Нагиба на мјесту предсједника и Насер је одмах спектакуларно исказао своје националистичке претензије национализирањем Суецког канала. Израел је у томе препознао стратешку пријетњу јеврејској држави. Британија је, пак, осјетила изазваним свој статус суперсиле.

У заједничкој операцији која је била изведена неовисно од САД-а, британска, француска и израелска влада извеле су заједнички напад на Египат и истјерале египатску војску са Суеца. Амерички предсједник Ајзенхауер одговорио је наређивањем повлачења британских, француских и израелских трупа са египатског територија. Британија, некадашња суперсила, била је присиљена повући своје трупе, а британска влада Ентонија Идна доживјела је пропаст. Све од тада, до данас, САД су заштитник, par excellence, јеврејске државе. У овој књизи поставља се питање: откуда та чудна опсесија Европе и Америке Светом земљом?

Ако је европска и америчка (укључујући еуро-кршћанску и еуро-јудејску) опсесија Светом земљом чудна, чини се да ће се у будућности догодити још чудније ствари. Сматрамо да ће свијет убрзо бити суочен са појавом европске Државе Израел (Израела којег је створио европски ционистички покрет) као суперсиле која ће замијенити Британију и САД на мјесту водеће свјетске силе. Европски Израел већ посједује довољно нуклеарног и термонуклеарног наоружања да га се може сматрати суперсилом. Уз то, његова је војна технологија сасвим укорак са водећим свјетским технологијама. И коначно, еуро-јеврејски финансијери и банкари имају моћ успостављања финансијске контроле у свијету једноставним маневром узроковања колапса америчког долара. Ако амерички долар пропадне, он повлачи за собом читав монетарни систем. То се може планирати тако да се тај монетарни шок догоди синхронизирано са еуро-израелским истицањем војне надмоћи, кроз нападе на Палестину и сусједне арапске државе. Израел би потом успјешно изазвао читав свијет, ослањајући се на плодове својих ратних успјеха и етаблирајући се постепено као водећа свјетска сила. Kада се то догоди, то ће, највјероватније, за већину израелских јевреја (Benu Israil) изгледати као повратак Златног доба, тј. времена када је Соломонов/Сулејманов (s.a.v.s.) Израел доминирао свијетом.

Да ли Kур’ан за ово даје објашњење, и ако даје, о каквом је тумачењу ријеч?

Желимо на почетку утврдити да није било могуће написати једну овакву књигу прије повратка јевреја/Јевреја у Свету земљу. И чини се да је ово прва књига такве врсте која је написана од почетка тог догађаја. Стога, када користимо Kур’ан и Хадис како бисмо објаснили чудне и тајанствене догађаје о којима је било ријечи, наша су појашњења засигурно изненађујућа чак и исламским учењацима. Уз то, аутору ових редака чини се да кур’анска појашњења ових чудних дешавања у Европи и Светој земљи представљају знање које, можда, није раније постојало у свијету. То га, стога, обавезује, као и све оне који прихваћају као ‘истину’ оно што је у књизи изложено, као и све оне који су већ били благословљени тим знањем, да се најпонизније поклони пред Узвишеним Аллахом Kоји Једини ‘има знање о свим стварима’ и ‘Kоји упућује само оне које Он изабере.’

Они који одбаце кур’анско објашњење, онако како је оно изложено у овој књизи, морају утврдити било да Kур’ан не пружа објашњење за повратак јевреја/Јевреја у Свету земљу и обнављање Државе Израел, или да постоји неко друкчије појашњење за то од онога које смо ми пружили, а у том случају су дужни изложити то друкчије кур’анско објашњење!

Они који одбацују ислам и тврде да посједују Истину, изазвани су да искористе ту Истину како би објаснили ово питање. Било даје ријеч о модерној секуларној држави, било о јудаизму, кршћанству, хиндуизму, будизму, конфучионизму, таоизму, ахмедијском покрету, секуларном хуманизму и либерализму, материјализму или атеизму, њихове тврдње могу бити ваљане само ако могу објаснити питање којим се бавимо у књизи. И чини се да је у томе највећи значај ове књиге. Она потврђује исламско право на Истину!

Kур’ан надаље упозорава како ће свијет свједочити одбројавању дана до Судњег дана:

„И Пријетња Истинска се приближи, тад ће се погледи оних који не вјерују укочити: ‘Тешко нама! Ми смо спрам овога у немару били, чак смо сами себи насиље учинили!’“

Kур’ан, Ел-Енбија: 21:97

Kада Јеџуџ и Меџуџ буду пуштени, они ће се ‘спуштати са свих висина’ и ‘врвјети са свих страна’. То значи да ће својом непобједивом моћи контролирати читав свијет и да ће тада, први пут у хисторији, један круг људи владати читавим свијетом. Тај тренутак у хисторији управо је овај у којем се сада налази свијет.

Свјетски поредак Јеџуџа и Меџуџа је поредак Фесада (насиља и невјеровања). Сура Ел-Kехф описује двије одређујуће карактеристике свјетског поретка заснованог на Фесаду онако како су оне супротстављене карактеристикама свјетског поретка Зулкарнејна.

Зулкарнејн је користио моћ (изграђену на темељима вјере у Аллаха) како би казнио тлачитеља, те успоставио склад између поретка на земљи са небеским поретком (склад временске реалности с оном духовне реалности). С друге стране, Јеџуџ и Меџуџ користе своју моћ (утемељену на невјеровању) како би тлачили и кажњавали потлачене. Чинећи то, они успостављају на земљи поредак у тоталној супротности са небеским поретком. Такав свјетски поредак свједочит ће непрестано растућем насиљу.

Зулкарнејн је користио моћ како би наградио оне који су вјеровали у Узвишеног Аллаха и чије је владање било праведно.

Јеџуџ и Меџуџ користе моћ за сасвим друкчији циљ. Зулкарнејн се суздржавао од кориштења те моћи у сусрету са примитивним народима на земљи. Исказао је мудрост и суосјећање, чувајући њихов примитиван начин живота, не узнемирујући их. Јеџуџ и Меџуџ ће користити своју моћ да би, заправо, ликвидирали или уништили начин живота свих примитивних народа на земљи. Такав ће свјетски поредак свједочити непрестано растућим нападима на примитиван начин живота да ће на крају ишчезнути.

Јеџуџ и Меџуџ ће тако успоставити и одржавати свјетски поредак који ће коначно бити признат и од оних којима је духовна визија (изграђена на вјери и правичном понашању) омогућавала да сагледавају праву природу ствари. Ако јеврејски народ дозволи таквим особама да побиједе и да за њих ослободе Свету земљу те омогуће њихов повратак у Јерусалим, то ће бити знак да је јеврејски народ био духовно слијеп.

Од времена средњовјековног европског кршћанства до времена модерне западне европске цивилизације, Европа је прогресивно исказивала карактеристике свјетског поретка Јеџуџа и Меџуџа и испунила је њихову темељну мисију. Европа је искварила читав свијет и Европа је била та која је вратила јевреје/Јевреје у Свету земљу. То је, дакле, знак крајњег духовног сљепила јеврејског народа који је себи дозволио да га Јеџуџ и Меџуџ преваре и воде ка крајњем уништењу.

Посланик (s.a.v.s.) нам је указао на знакове којима можемо пратити одбројавање времена преосталог до коначног кажњавања јевреја/Јевреја. Прво, коначно кажњавање неће се догодити све док Иса (s.a.v.s.), прави Месија, не убије Деџџала, лажног Месију, и све док Узвишени Аллах сâм не уништи Јеџуџа и Меџуџа биолошким ратом. Тај тренутак не може наступити све док има воде у Галилејском мору. Обратимо пажњу на слиједећи хадис:

„Преноси ен-Неввас ибн Сем’ан: …Под тим ће увјетима Аллах објавити Исау (s.a.v.s.) слиједеће ријечи: Међу својим робовима изабрао сам људе против којих се нико неће бити у стању борити; одведи те људе сигурно до Тура и Аллах ће послати Јеџуџа и Меџуџа, а они ће се са свих висина једни за другим спуштати. Први од њих проћи ће Таберијја језеро (Галилејско море) и пити из њега. И када посљедњи од њих прође, рећи ће: Једном је овдје била вода. Тада ће Иса (s.a.v.s.) и они који су са њим бити опкољени у Туру (и бит ће толико притиснути) да ће им глава вола бити скупља од стотину динара…“

(Сахих, Муслим)

Од изнимног је, дакле, значаја да усмјеримо нашу пажњу на ниво воде у Галилејском мору.

Пријевод са енглеског: Амера Исламовић

Пред читаоцима је 10. глава књиге познатог исламског учењака, философа и писца Имрана Назара Хосеина JERUSALIM U KUR’ANU – Islamski pogled na sudbinu Jerusalima (Uključujući i muslimanski odgovor na napad na SAD, 11. septembra, 2001.), Prometej, Sarajevo, 2003. Целу књигу у ПДФ или Ворд формату заинтересовани читалац може преузети овде.

Коректура и опрема текста: Словѣнски вѣстник

---

[1] Зулкарнејн – Божији посланик (s.a.v.s.), дословно, онај који посједује два рога, или онај који припада двама раздобљима. Он се спомиње у сури Ел-Kехф као онај чија моћ почива на темељима вјере. Он је подигао препреку која је, у ствари, спријечила Јеџуџа и Меџуџа да дођу до људског рода све до Посљедњег доба (пред Судњи дан). Тада ће сам Аллах срушити препреку и Јеџуџ и Меџуџ ће бити пуштени у свијет.

[2] Јеџуџ и Меџуџ – у кршћанској традицији Гог и Магог. То су људска бића, створена од Аллаха и обдарена моћима које само Аллах може докинути. Kада буду пуштени, преузет ће контролу над свијетом и тада ће бити крај хисторије. Њихова моћ ће почивати на безбожним и исквареним темељима. Kада утемеље глобално друштво, обгрлит ће читаво човјечанство које ће постати њиховим копијама. А то је управо свијет данас!

[3] Мевлана – синоним за ‘алима: учен, образован човек, научник.

[4] r.a. – скр. Radiallahu ‘anha/ ‘anhu: Аллах био задовољан њоме/њиме.

[5] Хадис – казивање Посланика Мухаммеда (s.a.v.s.)

[6] (s.a.v.s.) – скр. Sallallahu ‘alejhi ve sellem: нека га Бог благослови.

[7] Деџџал – лажни Месија.

[8] Марија / Мерјем – мајка Исаа (s.a.v.s.), Месије.

[9] Мутаватир – хадис који је потврђен из више извора.

[10] Таваф – ритуално кружење око Кабе седам пута у смеру супротном од казаљке на сату.

* Пријевод преводиоца.

[11] Хиџра – миграција, сеоба.