Евсевије Петровић: (СРБСКА) ПЕДЕСЕТНИЦА И (НЕМАЧКА) АНТИПЕДЕСЕТНИЦА

Благословите да се надовежем на лекцију уваженог професора Драгољуба Петровића, читајући је у светлости данашњег Празника, Педесетнице. Да је незнатно допуним, и додам две (квазитеолошке) лепте о теми.


Евсевије ПЕТРОВИЋ

Када јасно видимо шта се Србима дешава, ваљало би дефинисати и разумети одговоре на два битна питања: ко нам то ради? и зашто нам то ради? Јер, ако не знамо ко нас убија, и нарочито зашто нас убија, не можемо се ни сачувати од разоритеља, нити избећи разорење.

1.

На почетку 20. века први милион Срба побили су Грци и Бугари, током Великога рата западне демократије додале још милион и по, у следећем рату (и много година после њега) тим бројкама комунисти приложили и своја два милиона.

А оно што је од Срба преостало докотрљало се до почетка садашњег миленијума и било изручено комунистичкој некрсти – да га дотуче.“ (ДП)

Будимо Срби, па признајмо (пре него што адресирамо инородне непријатеље и злочинитеље) – овде, између ова два, недостаје један пасус:

Затим су српске жене и мајке, рукама српских „лекара“ и бабица, у својим утробама тихо и санитарно поклале још неколико милиона српских душа – надмашивши и усташе и комунисте у коначном резултату, после другог полувремена утакмице (46-90.+продужетак).

2.

Повод за сву ову буку био је – бесмислен…

Да, безсмислен, у смислу алогосан.

Али и бессмислен – са чврстим бесовским смислом у себи.

Ипак, духовна суштина му се најбоље огледа када се каже апсурдан: ab-surdum = од-глуво/немо/га. То јест, од немаца, народа које су наши Богоносни Преци идентификовали као неме, оне који немају Слова. Јер, источник свега овога што се Србима дешава је у Ватикану, мозак у Лондону, мишица у Немачкој, а прсти у усташким провинцијама на окупираној србској земљи. И сви су ти субјекти – немци:

  • латини, од 5. века постепено се претопивши у Немце, племе варвара-каинита који су преотели и окупирали цео запад Ромејског Царства, и заувек засели на папски трон (франки, алемани, германи, англо-сакси и ини; Грци и данас латине називају само „франки“);
  • латини Аустро-Немци и аутентични Немци, који су у себе претопили лужичке и остале околне Србо-Словене, са својим бечко-берлинским етно-инжењеринг пројектом из 19. века који се управо довршава;
  • и егзекутори на терену, полатињени, полатиничени, латинофрони или латинопетални бивши Срби: усташе, хрватске, „бошњачке“, монтенегринске, македонске, војвођанерске и београдске – они који су се дигли на устанак против Собства, и одрекавши се Слова, онемели (па су, немајући свога слова, назвали сами себе србским словом, усташе).
Ширење Франака (по Википедији)

Дакле, сви који Србима учинише и чине ово о чем говоримо су, родом или дегенерацијом, немци – германско-латински легион (по духовној, јеретичкој суштини безсловесан, без Слова, још од кад су германски императори /sic!/ у латински кредо увели filioque), или од Слова и Словенства у немство отпавши и у безсловесје усвојени легион бивших Сораба. То јест, све што се дешава Србима дошло је или долази од немаца, бивших људи, несрећника који су изгубили Слово, или га никад нису ни имали (бивших људи, јер, човек је по дефиницији словесна животиња, а несрећника јер несретник је онај који Бога Слова није срео). А чак и они савремени Срби који не кољу (ни тела, ни душе, ни умове), него се само пасивно равнају према бесловесној немачкој науци, или просто стоје по страни и гледају и ћуте, чак су и они немци – будући глувонеми саучесници у делу.

Тако да „повод“ и јесте абсурдан (као од-немаца), и није апсурдан (као бесмислен) – јер и у абсурду који је похарао Србе јасно се види Смисао. Срби су елитни (дорv)носиоци и војници Логоса, Слова и Смисла: Слова од првих дана када је васељена о-Словљена Њиме, а Смисла још из јафетовске прадревности када Логос још није био саопштен свету. Кољући Србе, абсурдни немац покушава да закоље Слово. И чини то, између осталог, кољући (у) Србима слово, језик.

Они Срби у којима је заклано слово, постали су безсловесни, па тиме и бездуховни, и само пука безумна оруђа у власти врховног немца, Führer-а свих духовних немаца. Па ако за њих, такве, можемо и морамо рећи „Господи, помилуј их и опрости им јер не знају шта чине“, за њега не можемо – не зато што је непомјаник, него зато што он добро зна шта чини.   

3.

Из српскога језика изројили су се „хрватски“, „македонски“, „босански“, „црногорски““. (ДП)

Све то што је са србским језиком учинио прото-немац, први безсловесник и први усташа против Смисла и Собства и Сорабства, древни аспид глуви и неми, отац лажи и свих немаца, инвентор смрти и ментор Kаина и свих кољача и тирјана, Сатанаил, нимало није случајно.

Педесетница (коптска икона)

Он, као „мајмун Бога“, учинио је са Србима анти-педесетницу (и у исто време, анти-смјешеније језика, које је Господ сотворио у Вавилону – Постање 11: 1-9).

Химна празника Педесетнице каже: „Кад је, сишавши, помешао језике Вишњи, разделио је народе. А кад је језике огњене раздао, у јединство је позвао све.“

Вишњи Бог је помешао језике народу који се окренуо од Њега у лаж и кроз лаж упутио ка небу, и од једног народа и једног језика учинио је мноштво. А у Дан када је послао Светога Духа Цркви Својој, мноштвом раздељених пламенова (пламених језичака) запалио је умове ученика и све их из мноштва сабрао у један Огањ, у Истину, у Сабор у Себи.

Сатана, стари зли мајмун који опсесивно воли да се представља као бог, учинио је са Србима аналогно обратно: похарао је језик Божјег народа сједињеног у Истини, и од једног језика и народа начинио мноштво (истина, патетичних и јадних језичака и народића, као и све што му је).

О Педесетници су различитим језицима проговорили Духом Светим и Истином сједињени разни народи. Данас, у србској антипедесетници, једним језиком говори, дејством духа злога и лажју у многе лженароде разједињени исти народ.

Господ Слово учинио је похару једнога прајезика, и тиме рушење вавилонског пројекта (јер похара, рушење, разор, управо значи реч σύγχυσις, синхисис, из Постања 11: 9 /септуагинта/, коју је Даничић, син Деннице, превео као Вавилон, да се власи не досете кирило-методијевског оригинала) – „ударивши по устима“ оне који су постали говорници и аргати лажи (смјеси усне све земље, у оригиналу LХХ).

Господ немаца је учинио похару србско-словенског језика – сатворивши најпре копитарски српскохрватски, затим редом и остале, до „црногорског“ (и „војвођанског“, зачетог у чревима његових спонзоруша). И тиме и похару Божјег здања, Куле до Неба, Цркве (јер од дана када су Срби ступили у Сабор у Богу, он им је заувек постао дом) – учинивши најпре многе Србе глувим и немим (за древни предањски језик молитве), а затим, отштетивши молитву и упразнивши свесрбски логос, раздељењем у неколико нових „народа“ бивших Срба, од којих су потоњи управо ових дана са благословом првосвештеникā СПЦ легално отели сву Стару Србију светих Отаца србских. А ударио је Србе по устима, и не престаје да их удара, јер су преостали Срби говорници и делатници Истине. Који сведоче против њега, и његових ишчадија, и који неће заћутати чак ни када им језик одсече.

То што је са језиком учињено Србима – учињено је само Србима, и никад ниједном другом народу на свету (никад и нигде другде није нпр. од енглеског језика постао „бахамски“, „јамајкански“, „ботсвански“ или „јужноафрички“… и то сигурно није зато јер су тамошњи лингвисти мање талентовани од балканских банана-лингвиста). И то је управо емпиријски доказ да су Срби аутентични баштиници Слова и Духа, да је духовна Србија аутентична горница новог Сиона, односно да су Срби они сушти синови Јафетови којима је даровано да се заувек уселе у шаторе Симове (Постање 9:27) – јер, да није тако, зашто би иначе архинемац са свим својим окајаним кајин-немчићима тако абсурдно, избезумљено и неућутно урлао „Serbien muss sterbien!“? А „muss sterbien“ како год: било огњем и мачем (немачки пројекат 20. века), било да се „одвуче на сред океана и потопи“ (немачки пројекат 19. века), било да се утопи у црњем и грђем, смрдљивом бездану, Еу-рупи (актуелни пројекат, немачким устима поново саопштен управо ових дана).

Карикатура Миланка Каличанина

И још, то показује дубоку смисаону везу (аналогију) између србског језика, и прајезика којим се говорило во времја предвавилонско на целој земљи (Постање 11:1) – и духовним симболизмом дајући додатни аргумент оним лингвистима и истраживачима истине који тврде да је „србски језик – прајезик и језик мајка“.

4.

Откад су Срби ступили у Сабор у Богу, Црква, Царство Свете Тројице, заувек им је постало дом и домовина; а Собство Божје у коме су се нашли, постало је њихово властито собство – њихов идентитет („self“). Многи Срби су после, на дугом маршу кроз бурну историју, која је перпетуална Голгота, одлазили из Очевог дома. Сасвим разумљиво, јер најтеже на свету је бити Србин („Сви ће вас омрзнути, Имена Мојега ради“, Лука 21:17).

И то је било њихово право, у савршеној слободи коју им је Отац дао. Али, јеванђељски блудни син (Лука 15:11), кад је напустио Очев дом, узео је само свој део наследства и отишао, и после тога није тврдио да је Очево имање његово. Наша блудна браћа, отишавши из Дома и просувши Очево благо – себе – сада док чувају западне свиње, огладнели вриште да је њихово и оно што није и никад није било (нпр. Црногорци-монтенегрини, домороци четири нахије, да су њихова сва србска Брда, са србском источном Херцеговином и србским Приморјем; или Босанци-алкоранци, домороци србске Босне, да је њихова и Рашка; Арнаути-косовари, домороци Владимирове и Ђурђеве Арбаније, да је њихов и Космет…). За разлику од њих, јеванђељски блудни син и ако је заблудео, није полудео. Њихово блудило је лудило, јер су сами себе прекрижили и иступили из Ума (Логоса); или полунатили (полунђели, окачивши се о арапски полумјесец). Ни за то их не можемо осуђивати, ако хоћемо да будемо Срби, луди се у Срба традиционално сажаљевају, и милостиво лече (а само када постану агресивни, морају се у ланце свезати, у пост вргнути, моштима приводити и крстом закрстити – али ко данас то може учинити, силом у љубави, са нашом поманиталом браћом?).

Али не можемо ни да поаветалима дамо све оно што траже и отимају – ни то није по Јеванђељу. Као што је нпр. (нај)старији српски брат Порфирије, антијеванђељски великодушно дао браћи бившим Србима, северизованим македонцима (енг. severe, severed, лат. severus), оно што није ни његово, ни њихово – сву живу Цркву Старе Србије и све тапије Немањићких светиња у њој. Није Црква пурпурна пршута Порфирија Перића да је племенито подели са гладнима – ако јесте томос (гр. одрезак, одсечено парче), али то не значи да се њиме може одрезати живи уд Христовог Тела, и бацити псима (у есхатолошком онтолошком смислу: „Напољу су пси…“, Откровење 22:15). Јер то би значило бити гори од пса.

Али и у том лудилу и манитању поаветале браће и братије види се (анти)педесетнички духовни смисао.

Када су први ученици Христови у онај Дан примили Духа Светога и проговорили на језицима који нису били њихови нити су их икад учили, посматрачи су мислили да су пијани.

Од када су бивши Срби, адепти немца, примили његов дух несвети, и пробрбљали на матерњем  српском зовући га „хрватским“, „црногорским“ или „бошњачким“ језиком, показали су да су истински пијани: жељни да се потуку, поломе сву кафану, и зубима закољу за њега – опјањени безумљем. Уосталом, као и њихова мање јуначна братија у пићу са друге стране стола, која великодушно часте целу кафану још једном туром, у име братског мира и љубави, само да не буде лом.

И све је то логично: некохерентна реч, реч издвојена из контекста, је безумље. Контекст је онтолошко ткиво (con-textus), а кохеренција је исто то, именовано као заједничко наслеђе (co-haer-ens). Слово духовних нео-немаца, откинуто од ткива-плоти Логоса и од сорабског санаслеђа у Имању Очевом, не може бити друго него некохерентно и безумно.

У речима је кључ знања, у контексту је кључ смисла. Откинути никад неће ништа знати, и заувек ће остати без смисла. Зато, жалећи их, рецимо и за њих: Господи, помилуј.

5.

Свака људска реч позајмљена је из ризнице Логоса, Божје Речи. Она је царска драгма, скована од умнога царскога злата или сребра, на којој је логосни лик Царев. А фалсификована драгма, која има исту форму као и оригинална, царска, али нема у себи златну субстанцију Логоса Истине, она није драгоценост, него криминал (дело за које је у старини следовала смртна казна). Тако је и са фалсификованим језицима наше браће – они звече као србски, али у њима Суштога Смисла нема. Осим тога, они су такође похара царскога Блага и Домостроја (економије), па им ни то нико од нас нема права похалалити. Чак ни када се то зове, психијатријском терминологијом, „прихватање реалности“.

Ми их не можемо истребити (фалсификоване плехане новчиће), али их не смемо примити – јер ко прима фалсификовани новац и даље га шири у оптицај знајући да је лажни, тај је такође криминалац. Можемо само да демонстративно преврнемо столове мењача и трговаца који се кусурају њим – овако, исплевши бич од узица смисла и рекавши истину о томе, у сили Христовој (Јован 2:15).

6.

Али, опет и опет, морамо бити Срби, па признати и ово – да се није најпре угасио огањ Духа Светога у Србима, не би могао Сатана да им приђе и да дирне у њих, и да са њима учини све ово.

7.

И за крај, кратка добронамерна саветодавна реч онима („елитнима“) који су примарно адресирани господином професором, на које се ово као логистичаре и егзекуторе србске антипедесетнице суштински односи (и свима онима који ово читају случајно или по службеној дужности, а којих се може тицати).

Онај који све ово чини, патетично имитирајући Бога (solve-coagula, ordo ab chao, divide et impera…), и који је свим немцима и свим глувонемцима спонзор, и ментор, и утешитељ, је ова персона:

И ако га се не одрекнете, и не вратите се србском Логосу, он ће вам бити господар у Вечности. А ви ћете му бити слуге. И вашој дисолуцији и коагулацији неће бити краја.

А ако, ипак, нећете да се одрекнете њега и немства – нека вам је срећна вјечност, јунаци.

На Педесетницу 2022.

(Visited 153 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.