Светозар Поштић: СНОВИ И ЗАБЛУДЕ РУСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

У овом тренутку Русији је, можда више него икад, потребан истински културни препород, али овога пута предвођен интелектуалцима спремним на жртву


Светозар ПОШТИЋ

Реч „интелигенција“ користи се у многим језицима и односи се на групу интелигентних и образованих људи који подвргавају политику и друштво темељној критици. Она долази из руског језика, али није, наравно, словенског порекла, већ латинског. Термин интеллигент на руском обично означава руског интелектуалца, а интеллектуал његовог западног еквивалента. Реч интеллигенция се пре свега односи на критичаре власти и друштвеног уређења који су се у Русији појавили 1860-их година, и који су послужили као идејна и теоријска потпора за револуционарни покрет.

Кратки преглед порекла, развоја, мотивације и циљева руске интелигенције током последња два и нешто више столећа можда нам може помоћи да схватимо суштину идеолошког сукоба који се трагично завршио у Русији, а нешто касније и у Србији, и који наставља да разједа слогу и јединство словенског православног бића.

Третјаковска галерија у Москви, фотографија Роберта Капе, 1947.

Реч „интелигенција“ први је у руском језику употребио трансилвански Немац Јохан Георг Шварц (1751-1784), професор естетике на Московском универзитету, окултиста и истакнути масон. Он овај појам дефинише као „човеков узвишени положај, суштину ума слободну од приземне, кварљиве материје, вечно и неприметно способну да утиче и делује на све ствари“. Преко упечатљивих предавања и бројних текстова, Шварц је руској аристократији поверио мисију изградње раја на земљи под вођством посебне класе мислилаца посвећене у тајне окултизма.

Јохан Георг Шварц (1751–1784)

Термин „интелектуалац“ (интеллигент) је први свесно промовисао романописац и новинар Пјотр Боборикин (1836-1921), који га користи да опише сопствени осећај удаљавања од ситних, провинцијских преокупација након повратка у Нижњи Новгород из Тартуа, „најслободнијег универзитета у Руском царству“. Он интелигенцију описује као скуп представника „више умне и моралне културе.“ Међутим, чињеница да је реч боборыкать („брбљати“) настала према његовом презимену можда боље објашњава суштину радова овог пискарала.

Широка употреба речи интелигенција поклапа се са првим неаристократским образованим слојем утицајних књижевних и друштвених критичара 60-их година 19. века. Један од његових најистакнутијих представника, Дмитриј Писарев (1840-1868), тврди да је интелигенција „покретачка снага историје“ и да је историјски пут „обележен нивоом теоријског развоја интелигенције“. Нова интелигенција покушава да негира све тековине руске културе и заснује вредности на утилитаризму и личној користи.

Стварање доконе аристократије

Иако се руска интелигенција као посебна друштвена класа није појавила до средине 19. столећа, узроци њене појаве воде порекло од извесних законских промена у 18. веку. Нагле и корените реформе Петра Великог на почетку тог столећа нису непосредно утицале на тежње и убеђења већине људи у земљи, али њихове последице започеле су бесповратни процес секуларизације у свакодневном животу и култури. Цар је поставио црквену управу под своју директну контролу упразнивши место патријарха и пребацујући њено вођство на Свети Синод, у потпуности потчињен круни. Овај потез је означио почетак колебања између прећутне сарадње и отвореног противљења цркве држави.

Иако је тзв. Петровска револуција била радикална, она је ипак по својој природи била највише техничка и практична. Енергични, харизматични и развратни монарх био је највише заинтересован за западну технологију. Он је организовао ефикаснију државну управу, лансирао бродоградњу, модернизовао војску, саздао морнарицу и саградио будућу престоницу у северним мочварама пуним блата и комараца, али је веру и традицију оставио практично нетакнутим.

Праве промене дошле су неколико деценија касније, под влашћу Катарине Велике, чији су укус и политика временом направили јаз између племства и народа готово непремостивим. Опчињена Фенелоном, затим Монтескјеом, и најзад Волтером, она је подстакла дотад незабележено обожавање свих израза француског просветитељства. Постепеним али потпуним усвајањем француског језика и културе, аристократија је трајно себе одсекла не само од руског сељаштва, већ и од значајне немачке и јеврејске трговачке класе. Санкт Петербург је почео да живи животом величанствених балова, књижевних соареа и философских расправа, док су огромна пространства остатка земље још увек грцала у блату, неписмености и безнадежном сиромаштву.

Царица Катарина II, 1762-1796. (Фото: Викимедија)

Кључни потез за судбину Русије наступио је царичиним одбијањем да укључи племство у државну администрацију, како јој је шеф руске дипломатије и њен политички саветник, гроф Никита Пањин, мудро саветовао. Истовремено, омогућила је земљопоседницима готово неограничену власт над својим кметовима и ослобођење од војне обавезе. На тај начин, Катарина II лишила их је учествовања у државним пословима и начинила потпуно беспосленима.

Као што сви знамо, доконост често чини људе безвољним и тромим, као Обломова из чувеног истоименог романа Ивана Гончарова, или фанатично мотивисаним за остваривање фикс идеја. Почевши од 19. века, руско племство, одсечено од традиције и смисленог труда, почело је да се занима за промену друштвеног уређења. Племићки мислиоци тада су све више почели да размишљају о свеобухватним реформама заснованим на апстрактним, рационалним основама уместо о постепеним променама базираним на конкретним условима и националним обичајима. Русе често карактерише нестрпљење и искључивост, па она није изостала ни из ове сфере.

Појава интелигенције

Александар Радишчев (1749-1802), портрет настао пре 1780. (Фото: Викимедија)

Први истакнути друштвени критичар царске аутократије који је касније прослављен у Совјетском савезу био је Александар Радишчев (1742-1802). У свом најпознатијем делу, Путовање из Санкт Петербурга у Москву, он описује нечовечност кметства и безосећајност царског режима. Радишчев је након објављивања те књиге одмах ухапшен. Прво је осуђен на смрт, затим изгнан у Сибир, где је провео шест година. Важи за пионира радикалне књижевности 19. века.

Дела Радишчева, уз снажан одјек Америчке и Француске револуције,  подстакла су прву заверу и отворену побуну против монархије – Декабристички устанак 1825. године. Оштра реакција владе против завереника са пет погубљења и 31 изгнанством у сибирске радне логоре успорила је радикалне покушаје политичких реформи. Фрустрирани немогућношћу да јавно изразе своје незадовољство, образовани људи почели су да напуштају политичку арену. Појачана контрола и цензура приморали су аристократске интелектуалце да се окрену другим начинима испољавања својих виђења праведног друштва, најчешће их изражавајући у све бројнијим књижевним часописима.

Висарион Бјелински (1811-1848) представљао је снажан глас против аутократије 1840-их година. Он је сматран највећим ауторитетом у књижевној критици тог раздобља и пресудним утицајем на преусмерење руске књижевности са романтичарске поезије, оличене у делима Пушкина и Љермонтова, на реалистичну прозу преокупирану друштвеним питањима, изражену у романима Тургењева, Достојевског, Гончарова, Толстоја и других.

Висарион Бјелински (1811-1848)

Бјелински је поистовећивао религиозну традицију са угњетавањем: „У речима бог и религија видим само таму, мрак, ланце и бич“. У писму пријатељу, он је написао да се ни на чему не би зауставио не би ли увео правду у руско друштво: „Да бих учинио најмањи део срећним, чини ми се да бих могао да истребим остатак становништва“. Судећи по овим двема изјавама, није чудо што су бољшевици Бјелинског касније прогласили за свог непогрешивог узора.

Заједно с Александром Херценом, Бјелински је био најистакнутији западњак, члан групе интелектуалаца који су пропагирали рационализам, либерализам и модернизацију по западном моделу. С друге стране, такозвани словенофили наглашавали су првенство традиције, православног хришћанства и јединства свих Словена. Такође су подржавали царизам. Упркос различитим погледима на свет, противници су „као дволични Јанус гледали у различите стране док је срце куцало као једно“, објашњава Александар Херцен (1812-1870). Оба табора су волела свој народ и државу. Међутим, идејни јаз међу њима почео је да се увећава, и после неколико деценија разлика између либерала и конзервативаца већ се чинила непремостивом.

Идеја о еволуцији и историјском напретку

Једна од кључних, свеобухватних идеја која је у то време почела да продире у човекову свест – не само у Русији, већ у читавом западном свету – била је представа о људском прогресу. У биологији, тај појам је ускоро изражен теоријом еволуције и опстанка најспособнијих у познатој књизи Чарлса Дарвина.

Особа најодговорнија за ширење ове идеје примењене на друштво је немачки философ Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770-1831). Он је тврдио да у свету увек постоје две супротстављене силе, и да је резултат тог сукоба тезе и њене антитезе – синтеза, или стварање новог типа друштвених односа. Појава која управља тим процесом и усмерава догађаје у свету у правцу „апсолутне идеје“ или „апсолутног знања“ је „дух“ (нем. Geist), пројава реалности у времену или у историји. Ова еволуциона неизбежност тешила је руске хегелијанце пружајући им веру да ће промене кад-тад наступити природним путем.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел (Фото: Викимедија)

Хегелов пријатељ, Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг (1775-1854) већ је био освојио срца руских интелектуалаца склоним мистици својим учењем о органском јединству целокупне природе и присуством „душе света“. Поткрепљујући своју популарност међу њима, он им је наглашавао да је Русији „предодређена велика судбина, јер она никада досада није у потпуности испољила своју огромну снагу“.

Михаил Бакуњин (1811-1876)

Хегелијанство је имало једнако снажан утицај и међу славенофилима и међу западњацима. Николај Станкевич (1813-1840) млади следбеник вође славенофила, Алексеја Хомјакова, драматично изјављује: „Не желим да живим у свету у коме нећу наћи срећу у Хегелу!“ Са друге стране, револуционарни анархиста Михаил Бакуњин (1814-1876) прихвата учење немачког философа као религију. Једна од константи у списима Бакуњина и Херцена је убеђење да је револуционарни изазов постојећем уређењу историјски неизбежан. Александар Херцен био је дубоко уверен да светска историја пролази кроз три фазе, од којих последња укида сиромаштво и рат систематском применом научне методе на друштвене и економске проблеме.

Сличну идеју је промовисао и француски теоретичар Огист Конт (Auguste Comte, 1798-1857). Његова теорија да све мора проћи од почетне, теолошке, преко метафизичке у „позитивну“ или научну фазу постала је популарна међу руским интелектуалцима народницима (народники). Она им је пружила могућност да историју и друштво посматрају на објективнији и практичнији начин без примеса сујеверја и утицаја натприродних сила. Другим речима, руски популисти су у њој нашли рационалну основу за свој материјалистички поглед на свет.

Разночинци и нихилисти

После ослобођења кметова у Руском царству 1861. године уследило је приметно уједначавање друштвених класа. Први пут нису сви представници интелигенције припадали племству. Они који су  потицали из различитих друштвених и професионалних слојева названи су  разночинци. Заједнички циљ им је била измена застарелог политичког и друштвеног система заснованог на наследном богатству и положају у друштву. Реч интеллигент сада се односила на људе са сличним схватањима и на истом задатку: да пруже свој допринос укидању монархије и традиционалне религије, и да створе ново друштво базирано на науци, правди и прогресивним вредностима.

Као резултат радикалне друштвене реформе, појавио се идеолошки процеп између нове и старе генерације. Тај конфликт описао је Иван Тургењев у свом роману Очеви и деца, објављеном 1862. и посвећеном сећању на рано преминулог Висариона Бјелинског. Његов главни протагониста, Јевгениј Базаров, је нихилиста који гледа на идеализам генерације свог оца са презиром и ниподаштавањем. Он се одликује егоизмом, цинизмом и недостатком поштовања према ауторитетима и застарелим вредностима. „Ми заснивамо своје понашање на томе шта сматрамо корисним. У наше дане најкорисније што можемо да радимо, то је да одбацујемо, и зато ми одбацујемо“, говори Базаров.

Иван Тургењев (1818-1883)

Критика овог романа је била различита, али је примљен са огромним ентузијазмом од стране нових интелектуалаца. Дмитриј Писарев је Базарова представио као „новог човека“ 60-их, отеловљене прагматизма и самоослобођења.

Василије Перов: ПОРТРЕТ ПИСЦА Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ

Иста друштвена и психолошка појава приказана је кроз однос између Степана Верховенског и његовог сина, Петра, у пророчком роману Фјодора ДостојевскогЗли дуси. Писац у њему показује како је либерализам интелектуалаца његове генерације, којима је и сам, пре свог духовног преображаја, припадао, код њихове деце изнедрио неограничену жељу за уништењем постојећег друштва. Покренут читањем новинског извештаја о убиству студента од стране нихилисте и једног од првих револуционара, Сергеја Нечајева, Достојевски описује како безбожништво и недостатак родитељске одговорности може произвести бестидне и неморалне људе потпуно посвећене насилној измени политичког и друштвеног уређења.

Описујући мржњу Петра Верховенског према традицији, његово неуморно сплеткарење, макијавелистичку одлучност и успешно спроведени план да обавеже своје следбенике саучесништвом у заједничком злочину, руски романописац предвиђа насилни завршетак века препуног атентата на државне службенике и чланове царске породице, као и предстојећу револуцију. Кроз главног протагонисту Николаја Ставрогина он такође вешто приказује безосећајност и бесциљност проузроковане размаженошћу и општу сведозвољеност која произилази из живота у благостању.

Николај Чернишевски (1828-1889)

У свом програмском роману Шта да се ради? књижевни критичар и револуционарни теоретичар Николај Чернишевски (1928-1889), 1863. године скицира план за политички преврат. Делимично написан као реакција на Очеве и децу, он указује на дужност интелектуалца да образује и води руску радничку класу ка социјализму, прескачући капитализам. То дело је надахнуло Лењина да свом познатом памфлету из 1902. да исти назив. Због свог поштовања према женама и промоцији њихове независности и слободе, Чернишевски се такође сматра једним од првих феминистичких идеолога. Прогањан од власти због свог писања током већег дела живота, у комунистичкој Русији он је постао један од најпрослављенијих револуционарних мученика.

Познати следбеник Чернишевског из Србије, Светозар Марковић (1846-1975), вратио се из Русије у своју земљу задојен револуционарним идејама и спреман да их спроведе у дело. После Другог светског рата, њега су Титови комунисти прогласили „лучоношом социјализма у Србији и на Балкану“.

Неуспех „одласка у народ“ и окретање к идеализму

Следећи идеологе „народничког покрета“, руски интелектуалци су 70-их година 19. века „кренули у народ“. „Идите у народ, тамо је ваше поприште, ваш живот и ваша наука. Научите од народа како да им служите и како најбоље да се бавите њиховим пословима!“ узвикнуо је Бакуњин. Николај Чајковски (1850-1926), „деда Руске револуције“ и један од покретача овог подухвата, видео је сељаке као „стихијске социјалисте“ које је само требало „пробудити“. Тако је аристократија, заједно са студентима и члановима разних социјалистичких и револуционарних удружења, масовно кренула на село. Крећући се од насеља до насеља, хиљаде младих интелектуалаца обучених као сељаци покушавали су да убеде локално становништво да се царизам не може више трпети.

Међутим, сељаци нису показали ентузијазам каквом су се „народници“ надали. Они су на приче о „светлој будућности“ реаговали као да слушају бајке, и нису престали да верују да је руски цар миропомазан од Бога. Православно хришћанство, иако помешано са паганским сујеверјем и секташтвом, још увек је било дубоко укорењено у њихово биће. Биће потребно још неколико деценија упорне пропаганде да се то убеђење код њих делимично промени.

После неколико година, овај покрет је доживео дебакл. Око 4.000 учесника и симпатизера „одласка у народ“ је ухапшено и осуђено на затвор или сибирске радне логоре. Многе од њих властима су лично пријавили сумњичави сељаци.

Након неуспеха овог великог подухвата, популистички покрет у Русији поделио се на три гране: револуционарни, либерални и анархични. У совјетској историографији, народништво је представљено као друга („разночинска“) фаза руског револуционарног покрета, којем је претходио „племићки“ (декабристички), и после кога је уследио „пролетерски“ (марксистички) стадијум судбоносног марша ка социјалистичкој револуцији.

Николај Рјепин, Декабристи у млину у Чити.1830.

Један део револуционарног покрета приклонио се дијалектичком материјализму, било са вером у постепену еволуцију ка социјализму и бескласном друштву, или у неопходност насилног преврата. Остатак интелигенције напустио је непосредну преокупацију политиком, али није престао да верује у скори коренити преображај друштва.

Велики део философа, писаца и уметника упустио се у маштање о надолазећем космичком јединству. Мали број, као што су Сергеј Булгаков (1871-1944) и Павел Флоренски (1882-1937), придружио се Руској Православној Цркви, иако настављајући да промовишe идеје које су више одговарале егзистенцијалним философима и књижевницима него рукоположеним свештеницима и православним богословима. Много већи број, коме су припадали Николај Берђајев, Семјон ФранкЛав ШестовВасилиј Розанов и други, и који је сада познат под називом „Боготражитељи“ припада покрету који је Булгаков назвао „од марксизма к идеализму“.

Михаил Несторов, Филозофи (1917); на слици су Павел Флоренски и Сергеј Булгаков (Фото: Викимедија)

Преокупирани мистиком и окултизмом, руски интелектуалци су почетком 20. века организовали скупове на којима су расправљали о идејном правцу и судбини своје земље. Улазак у „кулу“, стан Вјачеслава Иванова (1866-1949) на последњем спрату зграде преко пута Тавридске баште у руској престоници био је раван, према речима једног од његових учесника, „добијању дипломе припадности врху интелигенције“. Тамо су организована предавања на разне теме праћене дугим расправама.

С друге стране, скупови Религиозно-философског друштва, који су организовали књижевни критичар и писац Дмитриј Мерешковски (1865-1941) и његова жена, песникиња Зинаида Хипијус (1869-1945), имали су за циљ да „преовладају идејну и моралну кризу и подстакну религиозни и друштвени препород у Русији кроз дијалог између интелигенције и Православне Цркве“. Главна тежња Мерешковског, Розанова и још неких философа био је спајање телесности и човекове сексуалности са хришћанским учењем о пројави Светог Духа у свету.

Готово да није било ниједног интелектуалца који није са одушевљењем дочекао Фебруарску револуцију 1917, и веома мало њих који нису били разочарани и згађени доласком бољшевика на власт у октобру исте године. Када су схватили да Русија пропада, велики број се отиснуо преко границе у Југославију, Чехословачку, Немачку, Француску или САД, где су се до краја живота надали поразу комуниста и повратку у домовину. Већина њих је осећала грижу савести због свог доприноса рушењу цара и доласку безбожних рушитеља на власт.

Интелектуалци у Совјетском Савезу

Познати руски професор историје Василиј Черноперов са групом сарадника дели интелектуалце који су „ушли у власт“ у Совјетском Савезу на три групе. Прву представљају „партизани“ који делују у „непријатељској позадини“ али у складу са претходно успостављеном стратегијом борбе против неистомишљеника. Максим Горки и Иља Еренбург припадају овој категорији. „Пословођа“ је многобројнији чин, пошто укључује шефове стваралачких удружења, Академије наука и других организација, уреднике научних и књижевних часописа. Најзад, „шрафови“ чине основну масу совјетске интелигенције, која, како је то Лењин рекао, делује као мали, али важан део „великог механизма опште, пролетерске ствари“.

Лав Толстој и Максим Горки, на Јасној Пољани, 1900. (Фото: Викимедија)

Са друге стране имамо „вечити отпор“, сукобљен са политичком влашћу и њеним интересима. Николај Гумиљов (1886-1921), који је пркосио бољшевицима отворено се изјашњавајући као монархиста и крстећи се пред црквама, сигурно припада овој категорији. Он је стрељан са 60 других интелектуалаца августа 1921. након што су оптужени за непостојећу заверу против совјетске власти. У послератном периоду, сви тзв. дисиденти, укључујући и најпознатијег, Александра Солжењицина (1918-2008), били су озлоглашени због свог неконформизма и непријатељства према комунистичким режиму.

Коначно, „Кула од слонове кости“ – метафора која се користи при опису самодовољности ствараоца и његовог „необазирања на таштину овог света“ – представља удаљавање интелектуалаца од власти и од друштва. Већина „сапутника“ (попутчики) – како их је Троцки назвао – из раног совјетског периода припада овој категорији, од којих су неки убрзо одлучили да одустану од интелектуалних активности, други емигрирали, а трећи страдали за време Стаљиновог „Великог терора“. Тарту-московска семиотичка школа, коју је основао Јуриј Лотман (1922-1993), може се посматрати у овом контексту у послератном раздобљу.

Пошто се дијалектички материјализам бави само политиком и економијом, и главно питање за њега представља „ко поседује средства за производњу“, бољшевици у почетку нису били сигурни  шта да раде са уметношћу. Били су само сигурни да желе да се реше својих политичких супарника, пошто се већина предреволуционарних интелектуалаца противила њиховој власти заснованој на насиљу и присили. Мало по мало, комунистички режим је одстранио или прогнао интелектуалну опозицију, и драстично ограничио делатност оних који су остали у земљи.

Совјетски уметници осликавају пропагандни воз

Цензура и прогон философа, писаца и уметника су се постепено повећавали, али кад је Стаљин учврстио власт крајем 1920-их, марксизам је постао једина прихватљива философија, а социјалистички реализам – заступљен романима као што су Цемент и Како се калио челик аутора којих се нико више не сећа – једини одобрени књижевни жанр. Идеализам и све што је барем иоле подсећало на застареле буржоаске укусе и вредности избачено је из совјетског живота и културе на скоро шест деценија.

„Философски брод“ и судбина руских интелектуалаца

Пошто су учврстили политичку власт након четири године крвавог грађанског рата, комунисти су пажњу усмерили ка својим идеолошким супарницима. Двадесет друге године 20. века одлучили су да избаце из земље све истакнуте чланове интелигенције који нису прихватили нову идеологију, нарочито оне који су имали утицај на младеж. Лав Троцки је објаснио овај чин следећим речима: „Ми смо прогнали те људе зато што нисмо имали изговор да их стрељамо, а нисмо могли више да их трпимо.“ За овај „хумани“ избор одлучили су се и зато што су у то време тражили међународно признање, и нису хтели да потпуно покваре своју репутацију у очима западних војних сила.

Од 228 путника који су у петроградској луци укрцани на два „философска пароброда“, како их је назвао недавно преминули руски физичар и теолог Сергеј Хоружиј, већина се састојала од универзитетских професора и познатих јавних делатника. Међу најпознатијима су били мислиоци и писци Николај БерђајевИван ИљинСемјон Франк, кнез Сергеј ТрубецкиНиколај ЛоскиЛав Карсавин и историчар Сергеј Мељгунов. Културни теоретичар и социолог Питирим Сорокин и оперски певач Фјодор Шаљапин послати су у Немачку одвојено, али исте јесени пре тачно 99 година.

Николај Берђајев (Фото: Светигора)

Композитори и музичари Сергеј РахмањиновСергеј Прокофјев и Игор Стравински, књижевници Владимир НабоковИван БуњинАлексеј РемизовМарина ЦветајеваМерешковски и Хипијус (мањи број, међу којима су Андреј БјелиВиктор Шкловски и Александар Куприн, касније се вратио у Совјетски Савез) у иностранству су почели да оснивају руска удружења и штампана издања, постепено губећи наду да ће икад доживети пад комунизма и повратак кући.

Ствараоци који су одлучили да остану у земљи или су „писали у сто“ или су штампали опасне самиздате који су кружили од руке до руке и понекад завршавали у рукама тајне полиције, инфилтриране у све поре друштва. Михаил Булгаков (1891-1940) није доживео издавање својих ремек-дела Мајстор и Маргарита и Псеће срцеБорис Пастернак (1890-1960) је објавио Доктор Живаго у иностранству. Кад му је додељена Нобелова награда за књижевност, на њега се сручила лавина клевете и он ју је одбио.

Осип Мандељштам (1891-1938) је ухапшен, прогнан, а затим затворен. Умро је од тифуса у транзитном логору на Далеком Истоку и сахрањен у непознатој јами са осталим жртвама ове трагедије. Совјетске власти су његовој пријатељици, прослављеној предреволуционарној песникињи Ани Ахматовој (1889-1960), држали сина као таоца, и она је замукла на тридесет година.

Фотографија Јосипа Мандељштама, након што га је по други пут ухапсио НКВД 1938. године (Фото: Викимедија)

Неки од комунистичких симпатизера и ветерана Црвене армије нису прошли ништа боље за време Стаљинове власти. Романописци Борис Пиљњак (1894-1938) и Исак Бабељ (1894-1940), позоришни редитељ Всеволод Мајерхолд (1874-1940) и други осуђени су за измишљене завере и стрељани. Драмски писац Михаил Зошченко (1894-1958) и прозни писац Андреј Платонов (1899-1951) су оклеветани у новинама и избачени из удружења писаца, а песник Данил Хармс (1905-1942) је смештен у лудницу где је убрзо умро.

Чак и кад је био потпуно спреман на сарадњу и на све врсте компромиса са властима 30-их и 40-их година прошлог века, интелектуалац је намерно приморан да погађа да ли ће његово стваралаштво бити прихваћено или немилосрдно осуђено. Та неизвесност и непредвидивост биле су главне одлике које су Стаљинов државни апарат чиниле тако застрашујућим и моћним.

Промене и положај интелектуалца данас

Три године после Стаљинове смрти, шеф совјетске државе, Никита Хрушчов, покренуо је „отопљавање“, осуду „култа личности“ свог озлоглашеног претходника. Омогућио је објављивање књига које су откриле степен репресије протеклог раздобља од четврт векаУпркос привременом слабљењу политичког притиска, у следеће три деценије интелигенција је остала друштвено-историјски тип људи који су своју професионалну и јавну делатност свесно ставили у службу „радничке класе вођени идејама марксизма-лењинизма“. Под речју „интелигенција“ подразумевао се само „образовани слој“ друштва, укључујући и бирократизовану псеудоелиту, коју је Солжењицин погрдно назвао „образованштином“.

Шест година пре распада Совјетског савеза, Михаил Горбачов, лидер Совјетског Савеза, иницирао је „гласност“ и „престројавање“, који су се показали као делотворна средства у рушењу ауторитарног режима. Међутим, огромна количина публикација и велика разноврсност политичких и друштвено-историјских коментара штетно је деловала на њен квалитет. Такође, окретање материјалном задовољству и телесној удобности убрзо је нашкодило потреби за критичким тумачењем преживљеног. Било је потребно време да се појаве утицајни мислиоци, али, појавом интернета и друштвених мрежа, интелектуалац, као и свуда у свету, постао је само још један „блогер“ искључен из главнотоковских медија и потопљен у мору занимљивијих производа за потрошњу.

Александар Солжењицин

По речима Игора Каљног и Бориса Маркова, статус философа и моралисте у Русији преузели су разни менаџери, политички аналитичари, економисти, правници и бизнисмени, док се масовна култура претворила у облик контроле над становништвом и јавним мњењем. Као и у Србији, недоследност и хир у културној политици, пропадање морала и хаос у сфери јавног информисања већ увелико прете да релативизују значај потраге за значењем. С тим што у Србији изградња националне државе представља само фасаду за патриотски оријентисано становништво, док у Русији, упркос снажним отпорима, она ипак обухвата значајне институције културе са конкретним идејама за њено остварење.

У овом тренутку Русији је, можда више него икад, потребан истински културни препород, али овога пута предвођен интелектуалцима спремним на жртву. Такав препород могао би бити остварен само чудом Божијим, што се у овој земљи, на срећу, скоро увек догађало кад су историјске и друштвене околности изгледале безнадежне.

Коришћени извори

  • Белинский, В. Г. Избраные статьи. Москва: Детская литература, 1981.
  • Бердяев, Николай. „Русская идея“. Самопознание. Москва: Эксмо-пресс, 1998.
  • Булгаков, С. Н. От марксизма к идеализму. Москва: Астрель, 2006.
  • Гаспаров, М. Л. „Интеллектуалы, интеллигенты, интеллигентность.“ Российская интеллигентция: История и судьба. Москва: Наука, 1999.
  • Герцен, А. И. Былое и думы. Москва: Художественная литература, 1986.
  • Достоевский. Федор. Бесы. Санкт Петербург: Азбука-классика, 2018.
  • Кальной И. И, Марков, Б. В. „Интеллигенция в условиях современности“. Вестник Санкт-Петербургского университета 17-2 (2016). Философия, Конфликтология, Культурология, Религоведение: 88-99.
  • Лихачев, Д. С. Русская культура. Москва: Искусство, 2000.
  • Солженицын, А. И. „Образованщина“. Из-под глыб. Paris: YMCA-press, 1974.
  • Тургенев, Николай. Отцы и дети. Ленинград: Художественная литература, 1985.
  • Черноперов, В. Л, Усманов, С. М, Буданова, И. А. „Российские интеллигенты и европеские интеллектуалы XX столетия: особенности взаимодействия с обществом и властью. Интеллигенция и мир 4 (2015): 9-31.
  • Шруба, Манфред, Литературные объединения Москвы и Петербурга 1890-1917 годов. Словарь. Москва: Новое литературное обозрение, 2004.
  • Юдин, К. А, Бандурин, М. А. „Интеллигенция и интеллектуалы: историографические, социально-философские и общетеоретические аспекты понятии.“ Общественные науки и современность 2 (2016): 108-120.
  • Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970.
  • Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, The Phenomenology of the Spirit. Trans. Terry Pinkard. Cambridge, UK: Cambridge UP, 2018.

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Стање ствари

(Visited 54 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *