Јевгеније Авдѣјенко: ХУМАНИЗАМ

Библијски „Каин“ је пријатељ хуманиста цѣлог свѣта. Хуманисти су Каинови савезници у историји


Јевгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

Прво човѣчанство – Адамови потомци – би раздѣљено на два „рода“: један је потѣцао од Каина, Адамовог првѣнца, то су Каинити, други род је потѣцао од Сита, који је рођен послѣ Авељовог убиства – то су Ситити. Пошто Ситити призиваху име Божје (Пост. 4: 26), на њих се утиснуло име Божје: Свето Писмо назива их „синови Божји“ (Пост. 6: 2).

Између Каинита и синова Божјих запажа се суштинска разлика у томе што синови Божји имају „родословље“ (на јеврејском толдот – „родословни“ записи), а Каинити нѣмају толдот’а.

Почетак родословља (толдот’а) „синова Божјих“ је необичан: сличног толдот’а у Старом Завѣту нѣће бити. То је у Књизи Постања – „књига“:

Ово је књига родословља човѣчјег (адам)

Пост. 5: 1

Сéфер толдот תלדת ספר је „књига родословља“; у прѣводу на грчки ἡ βίβλος γενέσεως. Јеванђеље по Матѣју почиње рѣчима: Βίβλος γενέσεως Ἰησοῦ Χριστοῦ – „Књига родства Исуса Христа“.

Родословље синова Божјих, које се отвара рѣчима сéфер толдот је почетак Црквене историје. Синови Божји Старог Завѣта и Исус Христос Син Божји имаду „књигу родословља“ – сéфер толдот. Каин нѣма родословље, нѣма толдот. Каин нѣ улази у „Књигу родословља човѣчјег“. Када би толдот значио тек родослов, Каинићани би га имали, будући да у Писму налазимо имена Каинових потомака (Постање, гл. 3). Библијски „родослов“ је више од простих записа ко је кога родио: то је родослов који има корѣн у битију и, све у свему, води до Творца. Синови Божји имају живот који је битије код Бога. Такав живот нѣмају они што су по духу Каин.

Ово је Књига родства човѣчјег: у дан када створи Бог Адама, по образу Божију створи га.

Пост: 5: 1 LXX

Бог је први члан у родословљу синова Божјих. Исто читамо у Јеванђељу од Луке, гдѣ се родослов Исуса Христа наводи обратним редослѣдом – од Христа к праоцима. То родословље се завршава овако: Исус је син тога, тога, тога… „Еносов, Ситов, Адамов, Божји“ (Лк. 3: 38). Родословље синова Божјих почиње од Бога, а родоначелник Цркве је – Адам.

Ово је Књига родства човѣчјег: у дан када створи Бог Адама, по образу Божију створи га,
Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва им име „човѣк“ (адам), у дан кад створи их.

Пост. 5: 1, 2 LXX

Име човѣку „човѣк“ (адам) дао је Бог.

Неопходно је вѣрно процѣнити ово ново знање о човѣку. О стварању човѣка у Књизи Постања говори се двапут: у причи о стварању свѣта (глава 1.) и у опису рајског живота (глава 2). Ни тамо, ни тамо нѣје рѣчено да је име човѣку дао Бог. Зашто је то тако?

У библијском свѣтоназору давање имена је мистички чин – именоватељ познаје оно што именује и почиње њиме одговорно да влада.

Живот у рају (на бѣлој позадини): забрањено дрво, стварање Еве, именовање животиња, грѣхопад. Фреска из саборне цркве Васкрсења Христовог, Тутајев, Јарославска област, Русија, друга половина XVII вѣка. Фото: Александар Олеговић Журба, 2011.

Прва имена човѣк је давао у рају, испочетка то бѣху рајске животиње, а послѣдњи кога је назвао Адам била је жена, а затѣм, послѣ грѣхопада, Адам је жени дао име – „Ева“ (Пост. 2: 19-23, 3: 20). Сáмо називање било је познање. У називању имена човѣк је схватао суштину онога што је названо и примао га у општење.

Оно што човѣку нѣје прѣдстављиво, појмљиво, нѣ припада, то је називао Бог. Подсѣтимо се шта је то било.

1. Благодатна свѣтлост првог дана стварања (Пост. 1: 5) – нѣдокучива за човѣка.
2. Небески свод (Пост. 1: 8) – нѣдокучив за човѣка.
3. Суша и сабрања вода (Пост. 1: 10): човѣк може обићи мора и земље, описати их и проучити их, али мора знати да је планетарни систем за њега нѣспознатљив.
4. За оне што на звѣзде гледају нѣдолично – као на могуће боравиште или какав извор живота (овај поглед се култивише од фантастике), овѣм је казано да Господ „мноштво звѣзда изброја, и свѣма им имена нарѣче“ (в. Пс. 147/146: 4).
5. И најзад, човѣка је Бог назвао човѣком. Човѣк ће послѣ грѣха обавезно мислити да је он – аутономно биће, да је човѣк највиша врѣдност, да он сâм себѣ поставља законе и да је сâм себѣ господар (у животу и смрти). Овај поглед се култивише као цѣла усмѣреност ума – хуманизам. За такве, за хуманисте је рѣчено да је Бог човѣка назвао „човѣком“ (Пост. 5: 1, 2).

Христос Пантократор. Мозаик из храма Светог Саве у Бѣограду.

*
Шта човѣк назива, онѣм и влада. Оно што назива Бог нѣ подлѣже човѣку – ни власти његовој, ни познању. Кроз нарѣцање имена Богом се успостављају границе власти човѣчанства – над свѣтом и над собом.

Бог је човѣка назвао човѣком, што значи да човѣк нѣ може себе спознати, нѣ може собом владати, нѣ може себе изнова створити.

Прѣ но што ће смислено рѣћи човѣку да нѣје себѣ господар, Св. Писмо излаже повѣст о грѣхопаду (Постање, гл. 3), а затѣм повѣст о појављивању антицрквеног друштва Каинита (Постање, гл. 4). Пошто смо видѣли сагрѣшившег човѣка и човѣка од Бога одвраћеног, постаје нам јаснија истина коју открива Св. Писмо (Постање, гл. 5) у првој књизи црквене историје: Бог је назвао човѣка, човѣк нѣ може познати себе и без учешћа Творца нѣ влада собом. Како да се човѣк „понаша“ ако нѣје властан над собом и нѣ може знати себе?

Човѣк мора рачунати с тѣм да живи у свѣту који му је дат: то је свѣт природе, њему сличних људи, бестѣлесних духова и Самог Творца.

Називајући имена, Бог као да разговара са човѣком: ево граница, у њима је живот, кад пожелиш да изградиш свој свѣт и средиш се у њему по свом нахођењу, неизбѣжно ћеш се срѣсти с тѣм границама, које ти нѣје дато да прѣкорачиш.

Називање имена повезује именујућег с именованим. Човѣк је устројен тако да живи с Онѣм Ко га је нѣ само створио, него и назвао човѣком. Живот човѣчанства јесте живот богочовѣчанства, које је Црква.

Кад човѣк покушава изградити свој свѣт и на својим начелима, тада се појављује цивилизација и појављује се хуманизам.

Што је виши степен развоја цивилизације, то је већа вѣроватноћа да ће човѣк бити васпитан у духу хуманистичког свѣтоназора. Јединке се свѣсно придржавају убѣђења да је човѣк сâм по себѣ највиша врѣдност и сâм свој господар. Већина као да се рађа с увѣреношћу да се човѣк сасвѣм сâм може средити те, у одређеним условима, изградити друштвени живот и располагати собом искључиво по сопственој вољи[1].

Таква усмѣреност ума противна је свѣм основама библијског свѣтоназора. Колико год човѣк хуманистичке настројености понављао: „У Бога ми вѣрујемо“(натпис на америчком долару) – он остаје безрелигиозном индивидуом (или богоборцем).

Хуманизам нѣје утврђивање достојанства човѣка, слободе човѣка или општељудских врѣдности.

Хуманизам нѣје утврђивање, хуманизам је одрѣцање да је човѣк образ Божји.

Илустрација: Јацек Јерка, Пољска

Починивши одрѣцање, човѣк хуманистичког устројства почиње да гради свој свѣт. Ако ћемо да истражимо источнике хуманистичког свѣтоназора, доспѣћемо до библијског Каина. Каин је казао Богу: „Од лица Твог ћу да с скријем“ (Пост. 4: 14), и Каин је нашао начин и како ће се скрити од Бога, и како ће градити нови свѣт; његово стѣциште је „град“ (Пост. 4: 17). Противник Цркве Божје[2] увѣк и свакојако ће подупирати ширење хуманизма.

Библијски „Каин“ је пријатељ хуманиста цѣлог свѣта. Хуманисти су Каинови савезници у историји.

Називање имена повезује именујућег с именованим. Када се човѣчанство подѣлило на Цркву и антицрквено друштво – богочовѣчанство и цивилизацију – Каин је назвао град по имену свог чеда, „по имену сина свог: Енох“ (Пост. 4: 17), и зато је он повезан с тѣм обликом цивилизације, а она с њим. Што је за синове Божје живот, то је за Каина – прѣживљавање.

Што је за синове Божје Црква, то је за „Каина“ – цивилизација.

Али каинска цивилизација у изолованом виду је показала своју нѣспособност за живот: она се суочила са границама које су од Бога постављене. Каинићани нѣ могу живѣти одвојено од синова Божјих, каинићанска цивилизација опстоји на земљи утолико уколико живи Црква Божија.

О томе говори Христос у причи о кукољу. На једном пољу посѣјани су пшеница и кукољ. Поље је свѣт; „добро сѣме“ сѣјао је Син Човѣчији; кукољ је посѣјан од врага: „кад људи поспаше, дође његов нѣпријатељ и посѣја кукољ по пшеници, па отиде“. Кукољ („синови лукавога“) се нѣ чупа, да нѣ би „чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу“ (в. Мт. 13: 24-30, 37-43). Кукољ расте на пољу пшеничном – до жетве („жетва је свршетак вѣка“). У доба жетве нѣ сабира се прво пшеница – „најпрѣ“ се сабира кукољ, он се скупља у снопље и сажиже (Мт. 13: 30).

Прича о сѣјачу

Синови Божји „прилѣпљују се Господу“ (1 Кор. 6: 17) и тиме живе, и кроз то читав свѣт живи. „Синови лукавога“ усѣјани су „врагом“ међу синове Божје – тискају се к њима и мѣшају међу њима. Такав је њихов начин прѣживљавања. Каинићани на земљи живе релативно: њихово битисање у овом свѣту се чува да се не шкоди синовима Божјим и ради знамења које је дао Господ Каину (Пост. 4: 15; тзв. „Каинов печат“).

Сéфер толдот синова Божјих је „Књига живота“: они чија имена су записана у Књигу живота – наслѣдиће живот вѣчни (Откр. 3: 5). Зато Каинићани нѣмају толдот: њихова имена Свето Писмо је сачувало, али они нѣсу уписани у Књигу живота (Откр. 13: 8). Што нѣје од Бога – нѣма толдот’а, ко се одрѣкао Адама – тај нѣје син Божји.

*
Искушење идејама хуманизма је старије од Каина. Првим људима ђаво је у лику змије казао:

Зна Бог (Елохим) да ће се у онај дан кад окусите од њега отворити очи ваше, те ћете постати као богови (елохим), знајући добро и зло[3].

Пост. 3: 5

На јеврејском „Бог“ је Елохим, а „богови“ – елохим. Ђаво врши подмѣну имена Божјег „Елохим“. Он почиње говорити о Једном Богу: „Елохим зна“, а завршава са рѣчју „елохим“ у множини: „постаћете као елохим: знајући“, што даје разумѣвање имена елохим као „богови“. Али „богови“ – то је већ пантеон, то је многобожје. Откуд у рају други богови? Па сáми ћете, људи, бити као богови.

По замисли Творца људи јесу богови, зато што је човѣк – образ који се уподобљава Богу, а човѣк је – син Божји.

Ја рѣкох: богови (елохим) сте[4],
и синови Вишњег сви ви,
али као људи (адам) умирете,
и као сваки кнез – падате.

Пс. 82/81: 6, 7
Пад Вавилонске куле. Фреска из саборне цркве Васкрсења Христовог, Тутајев, Јарославска област, Русија, друга половина XVII вѣка.

Бог је створио човѣка богом по усиновљењу. Отац лажи ђаво је родио прву заповѣст хуманизма: богови сте сами по себѣ – ако се одважите. Враг човѣку говори: оно што ти је подарено и задато узми као своје. Нѣсте богови зато што сте образ и синови Бога; постаћете као богови ако прѣступите – у томе је ваша слобода. Величина и достојанство човѣка је у томе да прѣступи те да наставља… У томе је енергија напрѣтка – доказивати да су људи – „елохим“, а човѣк сâм по себѣ – највиша врѣдност. Човѣк се мора одрѣшити од образа Божјег у себѣ и од синовства – онда је он хуманиста.

Прѣвео Драган Буковички


[1] К. Лаш истражује саврѣмену усмѣреност умова онѣх које назива „елита“ („либерали из виших слојева срѣдње класе“) и налази да, у поређењу с радничком класом и умѣрено срѣдњом (lower middle) класом, које „посѣдују боље развијен осѣћај за границе“ – елита нѣ схвата „да има природних граница људској контроли над током социјалног развоја, над природом и тѣлом, над трагичним начелима у људском животу и историји“ (К. Лаш, Побуна елита и издаја демократије, дѣо I, глава II).

[2] Сâм библијски Каин никако нѣје хуманиста: он је носилац изопачене религије, а такође и „Каин“ као историјска општост. В. Главу II – Каин.

[3] LXX: лукаво.

[4] Јудеји су Исусу рѣкли: „Ти (се) човѣк будући, правиш Бог. Одговори им Исус: Нѣје ли написано у Закону вашему: Ја рѣкох: богови сте? Кад оне назва боговима, којима рѣч Божија би дата, а Писмо се нѣ може укинути, како ви говорите Ономе Кога Отац посвети и посла на свѣт: хулиш, зато што рѣкох: Ја сам Син Божији?“ (Јн. 10: 33-36).

(Visited 94 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *