1. И рече ми Господ: да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја обратила к томе народу; отјерај их испред мене, и нека одлазе.
2. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко за глад, на глад; ко за ропство, у ропство.
3. И пустићу на њих четворо, говори Господ: мач, да их убија, и псе, да их развлаче, и птице небеске и звијери земаљске, да их једу и истријебе.
4. И даћу их да се потуцају по свијем царствима земаљским ради Манасије сина Језекијина цара Јудина за оно што је учинио у Јерусалиму.
5. Јер ко би се смиловао на тебе, Јерусалиме? ко ли би те пожалио? ко ли би дошао да запита како ти је?
6. Ти си ме оставио, говори Господ, отишао си натраг; зато ћу махнути руком својом на те и погубићу те; досади ми жалити.
7. Зато ћу их извијати вијачом на вратима земаљским, учинићу их сиротима, потрћу народ свој, јер се не враћају с путова својих.
8. Више ће ми бити удовица његовијех него пијеска морскога, довешћу им на мајке момачке затираче у подне, и пустићу изненада на њих сметњу и страхоту.
9. Изнемоћи ће која је родила седморо и испустиће душу, сунце ће јој заћи још за дана, срамиће се и стидјеће се, а остатак ћу њихов дати под мач пред непријатељима њиховијем, говори Господ.
10. Тешко мени, мајко моја, што си ме родила да се са мном препире и да се са мном свађа сва земља; не давах у зајам нити ми даваше у зајам, и опет ме сви проклињу.
11. Господ рече: доиста, остатку ће твојему бити добро, и бранићу те од непријатеља, кад будеш у невољи и у тјескоби.
12. Еда ли ће гвожђе сломити гвожђе сјеверно и мјед?
13. Имање твоје и благо твоје даћу да се разграби без цијене по свијем међама твојим, и то за све гријехе твоје.
14. И одвешћу те с непријатељима твојим у земљу које не познајеш, јер се распалио огањ од гњева мојега, и горјеће над вама.
15. Ти знаш, Господе, опомени ме се и походи ме и освети ме од онијех који ме гоне; немој ме зграбити докле се устежеш од гњева; знај да подносим руг тебе ради.
16. Кад се нађоше ријечи твоје, поједох их, и ријеч твоја би ми радост и весеље срцу мојему, јер је име твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама.
17. Не сједим у вијећу потсмјевачком нити се с њима веселим; сједим сам ради руке твоје, јер си ме напунио срдње.
18. Зашто бол мој једнако траје? и зашто је рана моја смртна, те неће да се исцијели? Хоћеш ли ми бити као варалица, као вода непостојана?
19. Зато овако вели Господ: ако се обратиш, ја ћу те опет поставити да стојиш преда мном, ако одвојиш што је драгоцјено од рђавога, бићеш као уста моја; они нека се обрате к теби, а ти се не обраћај к њима.
20. И учинићу да будеш томе народу као јак зид мједен, и удараће на те, али те неће надвладати; јер сам ја с тобом да те чувам и избављам, говори Господ.
21. И избавићу те из руку злијех људи, и искупићу те из руку насилничких.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.