Чудимо се, јер нећемо ствари да назовемо својим именима. Нећемо да кажемо: у рату је све дозвољено. То је рат и „Џони је узео своју пушку“. А Фрименова пушка, пушка тог „чије је име слобода“, јесу реч и слика. Као амерички председник из „Deep Impacta“ имао би црвено дугме, као млади Афроамериканац имао би униформу и М-16, а као стари Афроамериканац – и при томе само глумац – има реч и слику. И оне који верују да су тој слици нешто дужни.
Сада је у моди термин мека моћ, баш кад смо коначно схватили да бомбе не путују саме, да им претходи нешто што нису бомбе и да за њима следи нешто што такође нису бомбе. Нешто што је повод и оправдање: речи и слике, разуме се.
Сада је у моди термин мека моћ, и то баш кад смо схватили огромну моћ слика и речи у разорном америчком империјализму, који нас је оставио без даха и неприпремљене. Јер, да нисмо гледали очима Холивуда и популарне културе, не бисмо били неприпремљени. Гледали бисмо стварима у очи и називали их својим именима. Рат је рат, ропство је ропство, а слобода слобода. И схватили да слобода не долази сама.
[pullquote]Бојимо се да ћемо, уместо истине, видети своју заблуду[/pullquote]
Али увек је ту нешто што нас спречава да гледамо сопственим очима. Чак и кад се мрена повуче, заклањамо очи длановима. Јер овај пут нас нико не тера, чак ни не обмањује: просто, сами нећемо да видимо. Бојимо се да ћемо, уместо истине, видети своју заблуду. Заблуду толико велику да нам се чини да је читав наш живот.
И зато толико ишчуђавање и згражавање над антируском хистеријом из уста Моргана Фримена. Зашто би уопште било битно шта каже један глумац? Тим пре што је оно што говори део стандардног репертоара за амерички империјализам конститутивне русофобије, а он се је ту просто одиграо улогу корисне будале.
Улогу? Да, у одличном кастингу. Афроамериканац, препознатљив по улогама мудрих и добростивих старчића, нека врста „Чича Томе“, који је чак стигао да у апокалиптичком ремек-делу клинтоновске тоталитарне пропаганде из деведесетих „Deep Impact” одигра улогу америчког председника, који над рушевинама ове месијанске нације нуди нову наду у изградњу светског мира, америчког мира који ипак не би признао да је амерички. А да ли јесте? Како се узме, зависи од тога како видимо Америку. Просечан палео-конзервативац, на пример (или Џон Милијус), у том „миру“ не би желео да види ништа америчко. Ноам Чомски, у већој мери Мајкл Мор, у томе би видео најтипичнији могући американизам, највећи и једини допринос Америке свету, у лику разорног прагматско-месијанског белицизма. У духу знамените анегдоте у којој се каже: „Ви у Америци мислите да градите нову Атину, а бојим се да градите нову Спарту“.
И који је наш проблем са Морганом Фрименом? Проблем са нама самима, са нашом сликом Америке која нам је прошверцована кроз „либералне лажи“ медијске-ентертејнмент машинерије. Јер, како да се не сагласимо са Морганом Фрименом, или да га макар убедимо да није сасвим у праву, да је ипак помало заблудео? Јасно је да је један Марк Волберг када подржи Буша Јуниора у Ираку обична будала, манекен доњег веша који се прошверцовао у глумце, јер понекад добро дође неко ко изгледа да има велику „ону ствар“. Или кад откријемо да је онај дечко из „Шампиона“, Рик Шредер иначе, ноторни и освештени конзервативац, али он је пропали глумац, који никад није поновио своју дечачку славу, а конзервативизам се рађа из фрустрације. О Жан-Клод ван Даму да не говоримо, обичан конвертит. Али један добри либерал? И то онај који самим својим постојањем потврђује да је Америка земља неограничене слободе која је превазишла своје расистичке заблуде. Добро, има још мало проблема да призна геноцид над Индијанцима (пардон, америчким староседеоцима), али геноцид је ионако правна категорија, па док се као таква не утврди, све су то само спекулације. Уосталом, боље да прво почистимо у сопственом дворишту, а Америку препустимо њеном супериорном правном систему, ког смо се нагледали у серијама.
Чудимо се, јер нећемо ствари да назовемо својим именима. Нећемо да кажемо: у рату је све дозвољено. То је рат и „Џони је узео своју пушку“. А Фрименова пушка, пушка тог „чије је име слобода“, јесу реч и слика. Као амерички председник из „Deep Impacta“ имао би црвено дугме, као млади Афроамериканац имао би униформу и М-16, а као стари Афроамериканац – и при томе само глумац – има реч и слику. И оне који верују да су тој слици нешто дужни.
Рат није мир, слобода није ропство, истина није лаж. Пост-истина је измишљотина непријатеља истине.
[pullquote]Именовати рат не значи призивати га[/pullquote]
Није онај ко именује појаву одговоран за њен настанак и њене последице: то је магијски начин размишљања. Именовати рат не значи призивати га. Избећи да се именује значи призвати га. И унапред изгубити у њему.
А зашто да изгубимо ако се не мора? Тужна је судбина изгубљених. Ако затворимо очи, бука неће престати. Ако их отворимо, можда се нешто и догоди. Хоћемо ли?
(Изглед и опрема текста редакцијски)
Изворник: Стање ствари
Related posts:
Интервју: Леонид Ивашов – НОВИ ФАШИСТИ НА СРБИЈИ ИСПРОБАВАЛИ РАТ БУДУЋНОСТИ
Борис Над: НА КОРАК ОД ВРУЋЕГ РАТА
Владимир Коларић: СОЛЖЕЊИЦИН И БУДУЋНОСТ РУСИЈЕ
Слободан Антонић: РУСКИ „КОЛОНИЈАЛИЗАМ“
Љубиша Деспотовић: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЕВРОПА
Сергеј Бабурин: ИСТОРИЈСКА НЕОПХОДНОСТ ЈЕ МЕЂУДРЖАВНИ САВЕЗ РУСИЈЕ, БЕЛОРУСИЈЕ И СРБИЈЕ
Владимир Зотов: ПРЕДАЈА КОСОВА – СРПСКА СРАМОТА ЋЕ ПОСТАТИ И РУСКА
Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ
Јуриј Шалиганов: КУГА СЕ ПРИБЛИЖАВА, ПИР НЕ ЈЕЊАВА
Зоран Шапоњић: ЗВОНА ХРАМА У РИБИНСКУ ЗВОНИЛА У ЧАСТ СРБИЈЕ И КУСТУРИЦЕ
Валентин Катасонов: РУСИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА ТЕРИТОРИЈА
Јеромонах Козма (Афанасјев): НА СНИМАЊУ „ОСТРВА“ ПЕТАР НИШТА НИЈЕ ИГРАО, ПРОСТО ЈЕ ЖИВЕО У КАДРУ
