Мислим да тамо негде горе, где се греју и одакле се смешкају наши преци на нас доле, постоји неки Архив Небеске Србије, где се све брижљиво бележи…
Поводом годишњице смрти
Срби воле да чаврљају са својим мртвима. Код Срба волим ту присност са мртвима, они своје покојнике и након смрти консултују по животно важним питањима. Ваљда су само епски народи са својим покојницима толико блиски да своје давно помрле претке уважавају као саветодавно тело.
У дане бомбардовања — не само мени, мојој сестри, пријатељима, случајним пролазницима — СВИМА СУ НАМ ШАПУТАЛИ ПРЕЦИ. Свако је на свој начин био свестан својих предака (давно помрлих — можда погубљених у боју од душмана или мучки посечених од најблискијих — али предака). Сваком се његова фамилија, каква-таква, поштована или не, давно помрла и сахрањена људски или нељудски — свакоме на савест и покајање— свакоме је, дакле, његова фамилија бар нешто мрмољила. Сваком је његов предак понешто дошапнуо.
Тада схватих у чему тачно беше Косовски завет, и како нам то Царе-Лазо остави у аманет Небеску Србију: Србија по вертикали, кроз вене, кроз гене, то беше избор Косовских јунака, предака наших.
Све и један беше Витез на Раскршћу, што бира између трновито-уског и склиско-широког пута. (Херкул на раскршћу из грчке митологије, такође).
Стотине силних витезова ободоше добре коње и јурнуше по јединој исправној, десној стази (што би рекли браћа Руси — ПРАВОЈ) — тешкој али јединој коју истински Витез на Раскршћу изабрати може: ка Небеској Србији.
Заиста мислим да је управо ту направљен коначан избор између хоризонталног, прагматичног, мамурно-омамљеног протока времена — и оног вертикалног, стваралачког, што повезује време и простор. Преко предака, дабоме. То је толико природан, мудар и једини исправан пут да човеку дође просто смешно како се сви сместа нису тога досетили, па се одмах затим сети само сопствених заблуда и гацања (жмић-жмић); сити се сви нагацасмо по живоме блату, бар курје очи са душе раскиселисмо.
Елем: Образ, част и поштење сачувати — за кога? И су чим пред Милоша изаћи?
Срби су се одувек озбиљно припремали за одлазак на Онај Свет и са великим се поштовањем ка њему односили. Свим исправним људима заветни циљ беше — на Онај Свет чист отићи.
Па нека смо и кромпир-народ (како нам се ругају завидљивци — као, најбољи нам део под земљом — и не знају, јадни, да нас тим ругањем благослове). Јер смо ми све најбоље и најсвет(л)ије ономе свету завештали. Кад Ономад Они Ово за Оно дадоше Царство, потомцима својим бесмртност завешташе.
Мислим да тамо негде горе, где се греју и одакле се смешкају наши преци на нас доле, постоји неки Архив Небеске Србије, где се све брижљиво бележи — ко је издао и зашто, а ко на страшном месту постојао (и зашто), надгледају ко стиче а коме претиче, све они оданде знају и хвала им што ме, збуњену и усковитлану, и даље надгледају. Значи, још се нечему од мене надају. Храбре ме, теше и зову, припремају ме у ствари да им се придружим у Небеском Јерусалиму (Српска четврт Небеског Јерусалима — то нам је, ваљда, вишња адреса). Храбре ме да им се придружим неокаљана древним гресима:
— не убиј
— не лажи
— не кради
— не завиди
— не издај
— не изневеруј законе предака
— мисли увек на своју смрт и спремај се за Вечност.
Елем, Небеску Србију наши преци насељавају и за нас је припремају. Србима је ипак (пре)остало довољно епско-генетске грађе да не погубе сваку везу са прецима. А и ко нас је, током оних векова, гледао одозгоре и одржао као народ под Турцима?
…Свети Сава Србе воли
и за њих се Богу моли…
Лажу нас и желе да нас обогаље када нам туве у главу да је свако бављење историјом и прецима — јалово чепркање по мрачној прошлости, да ми своју историју треба да збацимо са себе као покисли, усмрдели кожух, што је већ и нама самима одавно требало да засмрди. Сопствену историју нам туткаху под нос као неку трулеж распаднутих предака. Гурали нам нос у лешине и тврдили да по гњилежи гацамо кад претке кроз таму времена пипамо.
А ипак смо ми у праву.
И вреди пипати претке кроз таму времена.
Јер ће преци, које нисмо заборавили, увек стајати уз нас. Бићемо непобедива војска, ја и моја поколења иза мене. Ту војску и ту подршку су, мислим, Косовски јунаци одабрали: вертикалну подршку предака кроз све векове. Окупљање свих Срба што су икад живели. Не око некакве земаљске Српске империје — нисмо ми, ипак, народ за то — већ око неког Дрвета Живота, где се душе сједињују, подржавају и снаже једне друге…
Не знам, што сам старија, све чешће ме походе преци.
И нека их. Добродошли су.
Изворник: Српска.ру
Related posts:
Цар Иван Грозни: ОДГОВОР ЈАНУ РОКИТИ
Раде Јанковић: СЛОВО О ПРОСТОРУ
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Жарко Видовић: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ
Јевгеније Черњишев: ДА БИ ДРЖАВНА ИДЕОЛОГИЈА БИЛА ЗАСНОВАНА НА ТРАДИЦИОНАЛНИМ ВРѢДНОСТИМА, ОНА СЕ МОРА ОСЛАЊАТИ НА РЕЛИГИЈУ
Андреј Ткачов: О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ
Свт. Игнатије (Брјанчанинов): О РУСИЈИ И ПОСЛѢДЊИМ ВРѢМЕНИМА
Богдан Лубардић: НИКОЛА ТЕСЛА И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Мирча Елијаде: АРИЈЦИ У ИНДИЈИ
Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“
Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић): ДУХОВНИ ЖИВОТ У СРБА (II)
Раде Јанковић: ОД ИДЕНТИТЕТА КА СОПСТВУ
