Димитрије Ољшански: ПРАВОСЛАВНИ СЕРВИС МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА

Све у свему, дао сам му телефон. Изашао сам без њега. Дан је прошао, прошла су два, три, много. И много сам патио. А онда сам патио још више. А када сам се изненада помирио са његовим одсуством – заправо, када само осетио, да ми и није потребан, да могу без њега, да ми је добро без њега -позвао ме је мајстор и љутито рекао да дођем и да не заборавим признаницу

---

Покварио ми се телефон. Чим се покварио – почео је да се буни. Искључује се сваких пет минута на сопствену иницијативу, а онда једном, пре него што сам морао хитно да прекинем, изашло ми је обавештење: „телефон ће се искључити због високе температуре“.

А притом је сам био хладан као висока плавуша, чак је и у просторији, у којој сам седео тужно га посматрајући, било влажно. Из отвореног прозора мирисала је киша.

Зато сам кренуо да тражим сервис, у којем га могу поправити, а пријатељи зналци су ми указали да се највероватније покварила батерија.

Нашао сам га.

Нашао и ушао. Али, сервис телефона је био, некако чудан.

На зидовима су висили портрети. И још – иконе. Одмах сам препознао оца Јована Кронштадског, Достојевског и Амвросија Оптинског, али ту су били и други, мени непознати духовни ауторитети са озбиљним брадама, који су ме гледали одозго, како у одежди, тако и у цивилу.

А испод њих је седео мајстор за мобилне. Сви знамо како изгледа мајстор.

А овај је био младић мало досадног изгледа, Са наочарима и репом. И, гледао ме разочарано-смореним и истовремено изнервираним погледом, једном речју, као да сам му већ једном тражио да ми поклони стотину рубаља, па он одбио а ја тражио изнова и изнова. И тако: он ми их на крају дао, а ја се, ето, сада вратио и затражио још стотину.

– Батерија ми се покварила. Може те ли да то средите? – бојажљиво сам рекао.

Мајстор је уздахнуо.

– Ми не радимо сервис.

Збунио сам се.

– Како не радите? На вратима вам пише – и ја сам се окренуо да видим шта је написано на вратима, која сам оставио отвореним, а тамо је стајало: „Православни сервис телефона“.

Тако нешто досад нисам видео.

– Дакле, ипак је то сервис, зар не?

Мајстор је још једном уздахнуо – тако дубоко, како умеју да уздишу само мајстори, када их идиоти нешто запиткују. А свет је, са тачке гледишта мајстора, тако конципиран да се састоји само од идиота.

– Је л’ знате да читате? Лепо вам пише: „православни сервис телефона“. Сервис телефона и православни сервис телефона – су потпуно различите ствари. Ако хоћете православни – изволите. А обичан сервис не радимо, за то морате да потражите неко друго место.

– А шта је то православни сервис телефона?

Ту ме је коначно удостојио.

– Видите, ја ћу узети телефон од вас.

Пауза.

– И?

– И задржаћу ваш телефон овде, код нас.

– Како? А поправка?

– Још једном вам понављам: ми не поправљамо телефоне! Он ће „седети“ овде, ви ћете звати и распитивати се, да ли је готов, а ја ћу вам говорити да морате да сачекате, дијагностика, још понешто да се провери, па нешто друго, много посла, клијенти стоје у реду, сачекајте још дан или два.

– А зашто?

– Како зашто. Па, биће вам лоше без њега.

Ово нисам очекивао.

– Зар вам неће бити лоше?

– Па, зависи колико ћете га… Али, у принципу, да, хоће…

– Тачно! Биће вам лоше, ви ћете патити, навикли сте да стално носите телефон, да га гледате сваки минут. А одједном – њега нема. И када се количина ваше патње претвори у квалитет – тек тада ћу вам га вратити.

– И шта ће бити са њим?

– Прорадиће одмах. Као нов.

– Без поправке? Једноставно зато, што је „седео“ код вас?

Техничар је опет уздахнуо и опет ме погледао својим класичним мајсторским погледом, којег бих ја назвао: „мој презир према човечанству је бесконачан“.

– Технологија. Схватите, таква је то технологија. Рекао сам већ, ако не верујете – идите на друго место.

– Добро, добро, верујем. Али када ће се – како сте рекли – количина моје патње претворити у квалитет?

Овде ме је мајстор изненадио. У његовим очима се појавило нешто живо, нешто људско, и он ми је очима показао нагоре, на портрете и иконе, на Фјодора Михалича и старца Амвросија.

– А то већ не знам. То – знају они.

Све у свему, дао сам му телефон.

Изашао сам без њега. Дан је прошао, прошла су два, три, много.

И много сам патио. А онда сам патио још више. А када сам се изненада помирио са његовим одсуством – заправо, када само осетио, да ми и није потребан, да могу без њега, да ми је добро без њега -позвао ме је мајстор и љутито рекао да дођем и да не заборавим признаницу.

Телефон већ месец дана ради као нов.

Међутим, оне речи – о количини патње, претварању у квалитет – не дају ми спокоја. Непријатне речи, тешке.

Зато већ забринуто поглéдам на мој лаптоп.

Превео: Срђан Ђорђевић

Изворник: Факти