Јевгеније Авдѣјенко: СИНОВИ БОЖЈИ И КЋЕРИ ЧОВѢЧИЈЕ

Свака револуција је свеопшти блуд. Када се у друштву догађају револуционарне промѣне, његова водећа прожимајућа снага биће жена каинског рода.


Јевгениɪе АВДѢІЕНКО (1952-2014)

У Књизи Постања налазимо загонетну епизоду – о томе како су „синови Божји“ узимали за жене „кћери човѣчије“ (Пост. 6: 2). Послѣдица тог догађаја био је Велики потоп. О чему овдѣ говори Свето Писмо?

У прѣпотопно доба човѣчанство је било подѣљено на два „рода“: потомке Каина (Авељовог убице), то су Каинити, те потомке Сита, то су – Ситити. Пошто Ситити призиваху име Божје, на њима се име Божје и утиснуло: Св. Писмо их назива „синови Божји“ (Пост. 6: 2).

До неког врѣмена Каинити и Ситити живљаху одвојено, зато што је Каин пожелѣо да се „скрије од лица Божја“ (Пост. 4:14), и он је схватио како се то може урадити. Каин је трѣбало да оде „прѣко границе“. Црта, коју је прѣшао Каин, постојаше спочетка само у његовом уму, али Каин је тачно изабрао правац кретања. Он нѣје пошао од Бога, чије име је „Исток“, нѣје пошао на запад… Каин је пошао на Бога, на Исток (Пост: 4: 16), против Бога. Сваки корак на том путу свѣдочио је Каинову вољу да се Бог од њега окрене.

Фернан Кормон (1845-1924): КАИН БѢЖИ ОД ЈЕХОВИНОГ ПРОКЛЕТСТВА (1880)

Каин је отишао, а Ситови потомци живљаху гдѣ су се родили. Синови Божји могу живѣти без Каинићана, они живе на својој земљи и у својој отаџбини, и док су „синови Божји“ – они су Црква. Нѣка црта је почела дѣлити два рода: Каините и синове Божје. Они живљаху одвојено, међутѣм, нѣгдѣ у шестом или седмом поколѣњу (од Адама), постаде јасно да Каинови потомци нѣ могу живѣти како је Каин хтѣо, као изолована заједница: овако или онако морали су се угнѣздити код синова Божјих. Каинићани почеше нѣзадрживо стрѣмити назад, сâм њихов опстанак зависѣо је од тога хоће ли им успѣти да продру прѣко црте коју настањиваху Ситити.

Каинићани бѣху силни… Најпрѣ стога што су створили моћну, развијену, једину цивилизацију на Земљи (Пост. 4: 19-22). Али земаљска моћ нѣ може савладати Цркву Божју (Мт. 16: 18). Каинити мораху на нѣки начин дѣловати на Ситите. Начина је било четири: погром, град, цивилизација, жене.

1. Погром. Кад је смртни страх овладао Каином послѣ убиства брата, Господ је Каину дао заштиту (тзв. „Каинов печат“). „Свако ко убије Каина за одмазду ће седмоструко бити раслабљен“ (Пост: 4: 15. LXX). Каин ће бити освећен седмоструким раслабљењем. Оружје Каинита је – изазвати Ситите да их поубијају, изложити дѣо свог рода истрѣбљењу. Ако би им то успѣло, то би било духовном катастрофом. Ситити би прѣтрпѣли седмоструко слабљење, које иде „от Каина“ (Пост. 4: 24), због нарушавања Божанског печата и приде би сагрѣшили двапут – против себе и против другог народа. У то, прѣпотопно доба, Ситити и Каинићани бѣху два „рода“ на Земљи. Насиље против Каинита било би појава свѣтско-историјских размѣра и акција агресивног национализма, што би за Каините била – потпуна побѣда.

2. Град. Каин је био изумитељ градског живота: он је први почео изградњу града и назвао га по имену свог сина (Пост: 4: 17). Каинићани су усвојили градски живот. Потомке Сита је било могуће намамити у град. За искусне грађане град је област посрѣедничке дѣлатности. А за сеоског житеља град је – „нови свѣт“. То је, прѣ свега, ново општење – и шире, и слободније. Неискусан човѣк, када улази у дѣлокруг искуства других људи, првѣнствено добија утисак, а нѣ искуство. Новајлије ваља ловити на утиску, а сељане у граду – на дружење. Не смѣ се веза човѣка са Богом кидати против његове воље. Може се покидати веза човѣка са човѣком, намамити га код себе (прѣко границе) и послѣ тога од синова Божјих правити добре грађане.

Потомци Каинови до Ламехове дѣце (Минијатура, Ликовни лѣтописни свод, XVI вѣк)

3. Цивилизација. Сви проналасци цивилизације, које помиње Писмо за прѣпотопно доба, припадају без изузетка Каиновим потомцима: градски живот, номадско сточарство, инструментална музика, обрада метала, многоженство и, вѣроватно, ритуална проституција (Пост. 4: 17-22). У рукама Каинићана бѣху достигнућа земаљске цивилизације. Живот у земаљској цивилизацији је могућност напетог живота у комфору. Комфор замѣњује спокој духа, а напрегнути проналазачки рад (инжењерство и бизнис) – могу рађати религиозни ентузијазам. Истинско богопоштовање зна како се подударају напетост и спокој: човѣк се труди (и то стваралачки труди) и има мир у души (спокој). Цивилизација даје подмѣну и труду и спокоју. Ово је ентузијазам у комфору. Шта је ентузијазам у комфору, зна свака цивилизација. У младим цивилизацијама ентузијазам долази до самозаборава. У старим цивилизацијама – „читав живот се проповѣда у комфору (из Достојевског). Но, свака цивилизација, млада или стара, собом замѣњује мисао на Царство небеско – на разини земаљских достигнућа уз обавезан спој изумитељства и комфора.

4. Жене. У Каинићанима живот жене је постао мистичко и ритуално служење. Родство су почели прѣносити нѣ по оцу, већ по мајци, појавили су се многоженство и проституција. Жена је прѣстала да буде члан „институције породице“, добила је другу улогу – и у породици каинићанској (родство се прѣдаје по мајци), и у мѣшаном браку (с мужем друге нације), и као „жрица“ љубави.

*

Које од ова четири срѣдства дѣловања Каинићана на синове Божје се испоставило као одлучујуће прѣ Потопа? Питање нѣје у томе које од срѣдстава су Каинићани употрѣбили (могли су свако), питање је шта су по себѣ синови Божји прѣдстављали према Каинитима – у прѣтпотопно доба, које се због слабости чланова Цркве завршило Потопом. Како су Каинићани продрли до синова Божјих – прѣко црте која је дѣлила свѣт гдѣ има Бога од друштва које се Бога одрѣкло? Јесу ли се Каинићани ка синовима Божјим пробили прѣко црте иза које су живѣли? Или су их измамили отуда? Како им је успѣло да обришу ту границу између Цркве и остатка свѣта, благодарећи којој је и Црква постојала, и свѣт је постојао?

И би, када човѣк (адам) многим бити на земљи (адама), и кћери им се народише,
видѣћи синови Божји кћери човѣчије како су добре, узимаху себѣ жене од свѣх које изабраше.

Пост. 6: 1, 2

„Синови Божји“ – бене-ха-елохим בני־האלהים – може означавати људе позване да служе Богу (као овдѣ, у Пнз. 14: 1 или у Пс. 29/28: 1), као и анђеле, који су сачували вѣрност (Јов 1: 6; Пс. 89/88: 7; ср. Дан. 3: 25/3: 92)[1].

Ево шта је било прѣ Нојевих дана: почело је да бива нѣшто посебно, чега ранѣје нѣје било. Посебне кћери су се појавиле код Каинићана у петом колѣну од Каина, оне су и назване „кћери човѣчије“. Каинит Ламех је имао посебне жене, њихова имена су позната (Ада, Цила), а имао је и посебну кћербез мужа, и њено име је познато – Ноема. Такве жене и кћери су „почеле да бивају“ међу Каинићанима. До тог доба у другом стану, међу праведницима син Божји Енох већ обличаваше саврѣменике за нѣчастивост (Јуд. 14, 15). Кога је обличавао Енох? Јасно је да нѣје Каинове потомке, већ своје – потомке Сита, синове Божје.

Ламех са женама (у срѣдини) и дѣцом (Ноема је десно за разбојем). Енглеска, XIV вѣк

Од праматере Еве до Аврамове жене Саре Писмо нѣ спомиње женска имена – осѣм три жене Каинићанке. Из овога се може извући закључак да, према библијском назору:

1) патријархални начин породичног и друштвеног живота био је први и основни у историји човѣчанства;

2) црте матријархата јављају се у кризним епохама, на примѣр, када је народ у цѣлини причестан каинском духу – тада се и дешава измѣна појма родства.

Ако се родство у Каинићанима почело прѣдавати кроз материнску крв, онда то објашњава због чега се на дѣци Ламехових жена завршио родослов Каинићана. Родослов по мајци Св. Писмо нѣ води: измѣна појма крвног родства у страну матријархата јесте испољавање најдубље духовне кризе у народу.

Данијел Честер Френч (1850-1931): БЕСМРТНА ЉУБАВ

У историји Каинићана издвојено стоји Ноемино име. Наамá је – „лѣпа, прѣластна“. Ако су Ламехове жене поменуте у вези с мужем, Ноема је поменута изван везе с мужем. Од Ноеме води порѣкло ритуална проституција. На јеврејском језику храмовна блудница се називала кедешá (истог корѣна као кадош קדושׁ – „свет“, то јест, „посвећена“ у служење. Плату је блудница-кедеша уносила у ризницу храма богиње којој је служила. Каин и његови потомци су били религиозни људи и, почевши с Каином, који је „заклао“ Авеља (1Јн. 3: 12), практиковаху изопачену религију. Изопачена религија ништа ново изнаћи нѣ може: она позајмљује култна дѣјства, придајући им супротан знак. Тако се уместо свештеника мушкарца може постављати жена, умѣсто брачног односа, гдѣ су муж и жена „једна плот“ (Пост. 2: 24), истура свеопшти грѣх, када тѣло свештенствујуће жене прима у себе многе и многе мужеве.

Може се примѣтити колико је необична појава жене – имена безбрачне жене у списку имена рода. „Ноема“ је сигурно знак, озбиљно указивање на нѣку нарочиту појаву у друштвеном животу Каинићана, по свом значају сравњиву с проналасцима Ноемине браће (номадско сточарство, инструментална музика, прављење оруђа од метала). Јавља се мисао да је то област култних дѣјстава и почетак ритуалне проституције. „Каин“ је – амблем духа, као и „Ноема“.

Уистину, „нѣ на част“ синова Божјих се у Писму говори да су они узимали за супруге „од свѣх“ жена, дакле, и онѣх особених, каинићанских ћерки, чији амблем је била „Прѣластна“ – Ноема.

*

Стање човѣчанства прѣд Потоп је у нѣчему, по рѣчи Спаситеља, слично стању човѣчанства прѣд Други долазак (Мт. 24: 38, 39). Ми у тој епоси живимо (колико год она потрајала) – прѣд Други долазак. Важно је знати – саврѣменом човѣку: због каквих је грѣхова човѣчанство било уништено Потопом? То је врло корисно знање: то је памћење тога да постоји смртни грѣх за човѣчанство, то јест, такав који читав свѣт може приближити кончини.

Размотримо какви за човѣчанство смртни грѣси бѣху прѣ Потопа. Какве грѣхе нам помиње Писмо? Нѣ помиње никакве. Ниједан грѣх прѣпотопног човѣчанства Писмо нѣ помиње. Да је макар нѣшто било речено ради примѣра, или да се памти, или зарад поуке, или због означавања палости човѣчанства, послѣ које слѣдује истрѣбљење. Гордост, насиље, блуд, злоба, магија… Бар нѣшто! – Ништа.

Св. Писмо нам буди опрез: сами смо дужни пронаћи одговор. По резултату се морамо досѣтити узрока. Каинови потомци, творци прве цивилизације и приврженици изопачене религије, прикучили су се „синовима Божјим“ – који су чинили Цркву Божију прѣ Потопа. Каинићани су се помѣшали са синовима Божјим.

То је и било „стање човѣчанства“ које је довело до Потопа – избрисала се граница између Цркве и свѣта.

Каинићани су дошли споља и увукли се у ограду Цркве код синова Божјих – прѣко својих жена, које се у Писму називају „кћери човѣчије“. Синови Божји видѣли су да су „кћери човѣчије“ – шта? Лѣпе? Нѣ, нѣ „лѣпе“ (као у Синодалном прѣводу – и српском – Д. Б.). Да су оне „добре“.

Синови Божји пустили су к себѣ Каинићанке на раздаљину погледа. Ето ко је први прѣшао црту. Као што се нѣкада змија – „мудрѣјша од свѣх звѣри, које су на земљи“ (Пост. 3: 1 LXX) – увукла у рај извана, тако су се и прѣ Потопа оне које су назване „кћери човѣчије“ извана увукле кроз ограду Цркве.

Као што је Каин нѣкада учинио себе „сѣменом змије“ (в. Пост. 3: 15), тако су и Кинићанке биле од истог тог порода змије. Као што је змија била „мудрѣјша“, тако и Каинићанке нѣсу биле неупућене у Ноемину вѣштину. И даље у причи о палим синовима Божјим, навођење на зло синова Божјих потрѣбно је упоредити са грѣхопадом у рају: етапе искушавања и грѣха описане су за сва врѣмена[2].

Етапе грѣхопада: појава (помисли; ово још нѣје грѣх), савѣтовање, ослађивање, занесеност, распаљивање (прѣлаз на тѣлесну разину), пад (сáмо дѣјство), завођење (другог човѣка), заједнички грѣх.

1, 2. Побуда (појава помисли) и савѣтовање.

У рају то бѣше звук, обраћање змије жени (сметња за звучање заповѣсти, која је човѣку била дата на слух) и оно што је жена одговорила змији. У огради синова Божјих првим је било пуштање Каинићанки на растојање погледа; другим – поглед водећи ка пожуди: πρὸς τὸ ἐπιθυμῆσαι – „ко је҆́же вожделѣ́ти (Мт. 5: 28). Синови Божји били су дужни чувати свој поглед као мудри Јов: „Завѣт положих очима мојима да нѣ помислим на дѣвицу“ (Јов 31: 1). Такво је и учење Новог Завѣта о древној заповѣсти Божјој „нѣ чини прѣљубе“ (Мт. 5: 28). Оно што Христос говори о заповѣсти „нѣ чини прѣљубе“ Јов је знао, а морали су знати и синови Божји.

3. Ослађивање. То још нѣје наслађивање чула, то је духовна подмѣна. Ослађивање је сâм бити као Бог.

А) „И видѣ жена да је дрво добро… И видѣвши синови Божји да су кћери човѣчије добре (Пост. 3: 6; 6: 2). Само Бог види шта је „добро“; корѣн ослађивања је духовна подмѣна: стављање себе у центар од тебе створеног или замишљеног свѣта. У том случају грѣх је узурпација Божанских права. Кад је Бог створио жену и „приведе ју к Адаму“, каквим очима је Адам погледао жену? Нѣдрзновено и с љубављу. Нѣ рече Адам да је жена „добра“, већ рече: „кост од костију мојих и плот од плоти моје“ (Пост. 2: 23). Сасвѣм другим очима су синови Божји погледали Каинићанке – дрско и „ко јеже вожделѣти“: сваки је изабрао од свѣх – изабрао и узео.

Константин Костин: ЕВА

Б) На разини ослађивања ми видимо оно чега нѣма: у рају је жена „видѣла“ да је забрањено дрво добро. Нѣшто „видѣше“ и синови Божји у Каинићанкама. Сваки је могао видѣти своје. На примѣр, да је Каинићанка лѣпа (никад нѣје лѣпа), или да је разумна (нѣма у Каинићанима мудрости уопште), или да је она цѣломудрена (никада и ни у чему)…

В) Даље, на разини ослађивања дешава се подмѣна појмова. „И видѣ жена да је (забрањено) дрво добро за јело (Пост. 3: 6). Иста подмѣна појмова десила се и код синова Божјих. Да су синови Божји „сагрѣшили“ с Каинићанкама, био би то само догађај (било би грѣха, нѣ би било Потопа), али они су још побркали двѣ разне ствари: Ноемина ученица и „супруга“. Оне што су се као „кћери човѣчије“ увукле кроз ограду Цркве бѣху мужевима, који су их узели, „супруге“ нѣ више но што је забрањено дрво у рају било добро за јело. Узети такву – за жену! Ето грѣха!

4. Занос. Ово је дѣјство грѣха на разини чула – такав особени ужитак чула, који слѣди послѣ духовног ослађивања.

А) У причи о грѣхопаду је подробно описано како се жена могла занѣти дрветом – то је ипак необичан случај заноса. И причи о томе како мушкарца осваја жена нама је наоко све, из свакидашњице, разумљиво. Ипак, овдѣ је важно нѣ уздати се у здрав разум, него слѣдити Писмо. Прво се дешава ослађивање, чија суштина је духовна подмѣна: „ја видим да је ово добро за“. Затѣм почиње уживање чула и занесеност: „И видѣ жена да је дрво угодно очима видѣти“ (Пост. 3: 6). Мамац за чула нѣје полазиште. Жене које просто покушавају подстаћи уживање чула нѣсу опасне: оне оспољавају оно што јесу. Сва вѣштина Каинићанки је у томе да својом пријатношћу за очи учине нѣпримѣтном духовну подвалу. Каинићанке подстичу уживање чула, али то је за њих срѣдство за скривање свог садржаја. Оно што је за друге жене срѣдство привлачења, за Каинићанке је срѣдство одвлачења. Каинићанска жена има садржај за који је сва она и њена привлачност – само мамац.

Б) У причи о грѣхопаду је описано како прѣ вршења грѣха страх Божји нѣ да једноставно одступа од човѣка, нѣчѣм се страх Божји моћно замѣњује. Тако је страх прѣд забрањеним дрветом био замѣњен и потиснут нѣчѣм пријатним. Оно што се по заповѣди морало избѣгавати, постало је пријатним. Синови Божји су урадили нѣшто забрањено кад себѣ узеше за жене кћери човѣчије и то им је било пријатно. Нама нѣје корисно знати шта је од забрањеног у односима мушкарца и жене било погажено. Изопачавање се десило. Само по послѣдицама знамо да је природност у односима мужа и жене била искварена. У Каинићанкама нѣма чедности, и у томе је била надахњујућа новина за синове Божје.

В) „И видѣ жена да је дрво врло пожељно ради разумѣвања“ (Пост. 3: 6; у LXX: „красно ради разумѣвања“) – што оно, дабоме, нѣје било. За разум нѣма ничег што би у правом смислу било „красно“ (лѣпо за разум јесте преласт). Забрањено дрво само за заблудѣлог човѣка може бити „пожељним за разум“. Послѣдњи резултат заношења је дѣлање разума у лажном смѣру, које рађа – свѣтоназор и лажни свѣт. На стадијуму занесености грѣх рађа читав илузорни свѣт, који је потпуно супротан (противан) Божјем свѣту. Жена Каинићанка је свѣтоназор. Завођење синова Божјих је било духовна катастрофа (прѣврат, револуција). Нѣје Потоп био свѣтска катастрофа, већ оно што му је прѣтходило – између синова Божјих и Каинових кћери.

5, 6. Распаљивање и пад. Грѣховно узбуђење захвата плот.

Ове етапе грѣха се у историји Ситита опажају по муњевитости и масовности мѣшаних бракова – „видѣли… узели… од свѣх“. Шта значи узети жену? Значи „прилѣпити се к женѣ“ (Пост. 2: 24). Ка коме? „Ко се прилѣпи к блудници јесте једно тѣло [са блудницом]“ (1Кор. 6: 16, 17). Ка коме су се прилѣпили бивши синови Божји? С кѣм су они сад „једно тѣло“ и „плот једна“?

Данијел Честер Френч: БЕСМРТНА ЉУБАВ (детаљ)

7, 8. Завођење и заједнички грѣх.

Завођење се нѣ дешава увѣк тако што једно друго заводи. Бива, и то је већ историјски догађај, да многи људи узајамно у сусрет једни другима искрено и моћно судѣлују у разврату, сложно се њиме опијајући. Свака револуција је свеопшти блуд. И за њега нѣје неопходна нѣка подлога. Када се у друштву догађају револуционарне промѣне, његова водећа прожимајућа снага биће жена каинског рода. Господ рече змији у рају: „Вражду ћу положити међу тобом и међу женом“. Страшно је када жена иступа у савезу са „змијом“. Прича о паду синова Божјих прѣ Потопа говори да се они нѣсу прѣластили женским чарима, већ, на крају крајева – слободом. Коју си сâм „изабрао“, њом се и жени! „Савѣт и љубав“? – Застарело. Слобода и љубав! Први пут су Каинићани примѣнили своју главну полугу, коју ће потурати под сваку револуцију – „слобода“. Бестидна.

Посрбио: Драган Буковички


[1] Бене-ха-елохим се може разумети као „синови силних“. „Елохим“ може означавати сваку врховну власт, и може се односити на Бога, анђеле, судије или владаре. У јудаизму постоје три тумачења ко су били бене-ха-елохим у односу на кћери човѣчије: 1) то су били синови Сита, а „кћери човѣчије“ потицаху од Каина (Ибн Езра). 2) „синови силних“ су били синови владара, велможа, „синови судија“ (Раши). 3) Бене-ха-елохим су пали анђели, који су нѣкако могли да оплоде земаљске жене (Јосиф Флавије, „Књига Енохова“, Таргум Јонатан и др.).

Од ова три тумачења, прво је за јудаизам – најнепожељније, јер отвара пут ка разумѣвању шта је то каински дух. Друго тумачење је најслабије, јер из чињенице мѣшаних бркова аристократије са женама из народа нѣ може услѣдити догађај космичког значаја. Треће тумачење (о палим анђелима) је најфантастичније, и оно је постало најраспрострањеније у јудаизму. Рођење дѣтета од анђела је мрска пародија на боговаплоћење. Како је могуће родити од анђела? – пита саврѣмени истраживач (Д. Шћедровицки). „Очигледно су та бића имала силу да се на нѣки начин оваплоте. Или су, пак, посѣдовала могућност да утѣчу на образовање плода у утроби мајке на нѣки нарочит начин, преображавајући га „по образу својему“ (Д. В. Щедровицкий, Введение в Ветхий Завет. Книга Бытия. М., 2000, стр. 77). Шта је „образ Бога – познато је: то је човѣк. Али, шта је то човѣк као „образ анђела“?

[2] В.: Книга Бытие: Генесис и Берешит. Раздел Антропология, III, 3: Этапы грехопадения.

(Visited 201 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *