Леонид Ивашов: КАКО ЈЕ СТАЉИН ПОБЕДИО ТРОЦКИСТЕ УЗ ПОМОЋ ЦАРСКЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ

Преко војне и царске обавештајне службе, а не преко ОГПУ, Стаљин је поседовао информације о тајним операцијама главних чекиста преко границе. И управо те две службе одиграле су одлучујућу улогу у Стаљиновој победи над влашћу међународног ционизма у совјетској Русији.

---

Поткрај 1928. г. Стаљин је имао, премда ни издалека потпуне, али већ реалне полуге моћи у СССР. Како је добио те полуге – посебна је и велика тема. Застаћу само на моменту који се логично уклапа у нашу тему. Након Лењинове смрти Ј. Стаљин није добио дужност председника Совнаркома (владе СССР), коју је све до смрти заузимао Лењин. Остао је генерални секретар компартије. Стварна власт налазила се код Троцког и светског јеврејства што ју је освојило на крају Октобарске револуције. Створене после револуције тајне службе и репресивни апарат беху 80-90 посто употпуњени лицима јеврејске националности. Руса у њима практично није било. У тим условима се о пуноћи стварне власти Ј. Стаљина није могло говорити. К делатности тајних служби он није имао приступа – тобоже, то није партијски посао. До смрти Ф. Ђержинског Стаљин још могаше добијати тајне информације и остваривати одређени утицај, у крајњој мери у унутарполитичкој борби. После смрти Феликса Едмундовића такве могућности нагло су умањене. Зато приписивати Ј. Стаљину репресије 20-30-их година није сасвим правомерно. Тим пре што за ВКП(б), као и за све партије што улажаху у Коминтерну, одлуке његовог исполкома беху обавезујуће. А у исполкому Коминтерне својих људи (па ни Руса по националности) практично није било. Али баш на Ј. Стаљина су ставили улог васпитаник миљутиновске школе, руководилац војне обавештајне службе Руске Империје генерал Потапов, који је био прешао на страну бољшевика још 1917. и челник царске обавештајне службе, находећи се у емиграцији, гроф Канкрин. Природно, не беху само руководиоци руских обавештајних служби важни за „групу Ј. Стаљина“, него, пре свега, њихове заграничне обавештајне мреже.

Неколико речи о Царској обавештајној служби. Поводом за њено стварање постали су резултати истраге децембарског оружаног устанка (покушаја државног преврата) 1825. године, током које се испоставило да иза леђа устаника стајаху масонски кругови у Русији, на челу са декабристом Пестељом. Разрасло масонство, јачање његовог утицаја на политику западних држава и замашан продор масонских ложа у Русију довели су младога господара и руску политичку елиту до закључка: против тајних друштава нужно је деловати такође тајно и систематично. Обавештајна служба била је потчињена лично господару цару. До краја XIX века то беше моћна глобална мрежа, која имађаше пипке у свим Великим ложама и круговима власти западних земаља. При чему то не беху само дубоко укривени агенти, него и прилично познати људи. На пример, онај исти Николај Константиновић Рерих.

Главно начело рада у тој тајној служби било је пожртвовано служење Русији, ко год стајао на њеном челу. Управо је гроф Канкрин, последњи руководитељ Царске обавештајне службе, а раније успешни министар финансија Руске Империје, послао Стаљину свог представника с понудом за сарадњу ради очувања руске државности и ослобођења од ционистичке окупације. Стаљин је понуду прихватио, и у борби с троцкистима, зиновјевцима и осталима, а доцније и са западном агентуром у СССР, делатно се ослањао на ту мрежу, доследно васпостављајући руску власт у совјетској Русији. Такав бејаше услов грофа Канкрина. Преко војне и царске обавештајне службе, а не преко ОГПУ, Стаљин је поседовао информације о тајним операцијама главних чекиста преко границе. И управо те две службе одиграле су одлучујућу улогу у Стаљиновој победи над влашћу међународног ционизма у совјетској Русији. Без њихове подршке и при пуној контроли ционизма над репресивним системом и тајним службама у СССР те победе није могло бити. Но, Ј. Стаљину је ваљало дуго времена играти по правилима успостављеним у првим годинама совјетске власти. Успостављање руске власти у СССР Стаљин је обзнанио тек после Великог отаџбинског рата 24. маја 1945. одржавањем здравице за здравље руског народа на пријему у част Победе. Али, то је било потом.

1929. г. совјетско руководство (тада још већином ционистичко) приступило је остваривању програма искорењивања религије, не направивши изузетак ни за будистичко становништво СССР. Ускоро се за његовим примером повела и Монголија, где се совјетска политика спроводила чак још фанатичније и агресивније. Доржијев је о свему што се догађа саопштио далај-лами, убеђујући га да не верује совјетима. У Монголији су се многи монаси успротивили прогонима, започевши такозвани Шамбалски рат 1930-1932. СССР је 1932. у Монголију увео јединице Црвене армије да угуши устанак и исправи „левачко одступање“ у Комунистичкој партији Монголије.

Освајање Манџурије и источних области Унутрашње Монголије од Јапана, које се десило нешто раније те исте године, и образовање марионетске државе Манџукуо на окупираним територијама, такође је утицало на одлуку совјетског руководства. Оно је било узнемирено могућним покушајима Јапана да привуче на своју страну будисте Бурјатије и Спољње Монголије, земаља које би могле иступити као потенцијални субјекти будистичке империје. Монголија уз то беше потребна Стаљину као тампон-држава између Совјетског Савеза и растућег Јапана. Стаљин, дакле, нареди да се са спровођењем антиверског програма током следеће две године застане зарад избегавања преласка будистичког становништва у јапански лагер.

Када се 1935. догодио низ пограничних сукоба између Јапанцима окупираног Манџукуа и Спољње Монголије, совјетски органи приступише првим хапшењима будистичких монаха у Лењинграду. Јапан је 1937. заузео преостали део Унутрашње Монголије, као и север Кине. Да би склонили Монголе на лојалност, Јапанци понудише да се власт у земљи преда Деветом џецун-дамби – традиционалном световном и духовном поглавару и образује панмонголска држава, која би укључивала Унутрашњу и Спољњу Монголију, а такође и Бурјатију. У својим настојањима да привуку Монголе на своју страну, Јапанци су дошли дотле да су прогласили Јапан Шамбалом. Суочени с реалијама комунистичке диктатуре, многи монаси у Монголији учествоваху у ширењу јапанске пропаганде.

Совјетска владина новина „Извјестија“ је иступила с критиком деловања Доржијева, оптуживши га за шпијунажу у корист Јапана. 1937. је издат налог за хапшење Доржијева. Исте године сви монаси остали у лењинградском храму беху стрељани, а тамо смештена Монголско-тибетанска мисија затворена. Доржијев је умръо почетком 1938. године.

Овде ваља оставити набрајање догађаја те издвојити двојственост и недоследност совјетске политике према Тибету и будизму у целини. У 20-30. годинама у СССР је текла најжешћа борба за власт између циониста, именованих „троцкистима“, и присталица руског социјализма, који су касније добили име „стаљинисти“. Материјали о Тибету, истраживања паранормалних појава, могућности преношења енергије мисли на даљину – били су повластица ОГПУ (НКВД), где преовлађиваху баш представници светског ционизма (троцкисти). Чак и за живота Ђержинског, у саставу ВЧК је у читавом руководству било свега два Руса: Соколов и Антонов-Овсејенко, али они тој грађи нису имали приступа. Подробно смо навели Бљумкинов предмет да би показали праву суштину делатности главне тајне службе совјетске републике. Ј. Стаљин је у циљу јачања своје власти, ослањајући се на систем Царске обавештајне службе, али не уздајући се потпуно у њену делатност – а основа за то имао је после загонетног убиства грофа Канкрина у једној од северноафричких земаља – био принуђен основати своју тајну службу (политичку обавештајну и контраобавештајну службу). Приликом њиховог стварања широко су привлачени кадрови руских царских служби, пре свега заграничне агентуре. Стаљин је одлично схватао да такав систем обавештајне и контраобавештајне службе може опстати једино у условима најстроже тајности и потпуне затворености према службама совјетске републике. (…)

Строго узев, совјетска власт никад није била монолитном. То се притом тиче самог њеног садржаја, а никако не само шкорпионских међусобица кремљевских владара.

Може се издвојити три групације „смртних противника“ што воде борбу за међусобно уништење, тј. имају непомирљива идеолошка неслагања. Прва су бољшевици, уједињени око Лењина, а затим Стаљина. Ослањали су се на најсиромашније слојеве становништва, радничку класу, део сељаштва, родољубиву интелигенцију. Идеолошка база ове групације била је изградња државе радника и сељака под руководством ВКП(б); кроз пример социјалистичке изградње у Русији (СССР) покренути револуционарне процесе у другим капиталистичким земљама и на тај начин преуредити читав свет на начелима социјалне правде, власти трудбеника (диктатура пролетаријата, отуд крилатица „пролетери свих земаља, уједините се“), равноправности и мирног развоја свих народа.

Друга групација представљала је радикалне јеврејске слојеве Русије и с њима повезане светске ционистичке структуре. Као вође те групације иступали су Л. Троцки и Ј. Свердлов. Њихов циљ је био заснивање власти јеврејских националиста у Русији, те потчињавање руског и других староседелачких народа; уништење духовних основа руске традиције, родољубиво настројених слојева трудбеника, војника, свештенослужитеља и интелигенције, превраћање Русије у мостобран и покретачку снагу светске револуције.

У трећу групацију следује сврстати партију социјал-револуционара, која је делатно учествовала у збивањима 1917. године, али је затим одстрањена од власти. До октобра 1917. та партија била је најмногобројнија међу револуционарним масама (око милион људи). У својим редовима је обједињавала разне слојеве становништва, од велепоседника и средњих предузимача до официра, радника, сељака и интелигенције. Есери су предлагали „трећи пут“, ни „бели“ ни „црвени“ – класни свет, парламентарна република на челу с Уставотворном скупштином на челу, неприхватање диктатуре пролетаријата, сарадња са буржоаским земљама. Али подлоканост политичког става есера, њихов унутрашњи раскол и одлучне мере групација које оствариваху стварну власт довеле су до гашења тог покрета и преласка дела чланова партије на терористичке методе борбе.

Борба између прве и друге групације наставиће се све до Великог отаџбинског рата, али је већ 1934. Стаљинова групација имала реалну власт у земљи. После процеса 1937. године та власт се још више учврстила.

Стаљинови потези у предратним годинама могу се сматрати далековидим. Он није могао отворено супротставити себе Троцком и његовим истомишљеницима; Стаљинова тактика била је вребајућа – сачувати себе и своје још немногобројне присталице у руководству партије за даљу борбу. У том тренутку Стаљин није био сасвим упућен у планове и дела троцкиста, штавише, владин апарат је буквално врвео од шпијуна страних служби. Али Ј. Стаљин није имао приступ многим тајнама и новим разрадбама посебног одељења Г. Бокија и других структура створених првих година совјетске власти из разлога што се није налазио на списку оних којима се допуштало да се упознају са супертајним материјалима, о чему је неједном говорио Глеб Бокиј. Подсетићемо да је он првих година после Октобарске револуције заузимао скромну дужност наркома за народности, а затим био изабран за генералног секретара партије. Но, та дужност у то време бејаше пре техничком неголи политичком, и писана је малим словом. У дужности генсека је спадала организација рада апарата ЦК партије, пленума, скупова итд. После кончине В. И. Лењина (Троцки на сахрану свог главног противника у борби за власт у Русији није дошао, убеђен да је то непотребно, будући да су сва кључна места у државни у рукама његових присталица) Стаљин чак није добио ни дужност коју је вршио Лењин – председника Совнаркома (Владе). Ј. Стаљин је касније почео доминирати у партији и држави, али опет не путем заузимања или отимања високих дужности, већ тек благодарећи растућем ауторитету у земљи, мада су до 1939. он и његове присталице били у очигледној мањини у руководећим органима државе, таквих као што су репресивни апарат (ОГПУ-НКВД), политичка обавештајна служба, контраобавештајна служба, наука, култура, политапарат армије, одбрамбено-индустријски комплекс итд.). Зато је у условима огорчене борбе унутар и изван граница земље Стаљин био принуђен да крајем 1925. године створи своју личну тајну службу: стратегијско извиђање и контраобавештајну службу, за чију основу је послужило посебно одељење Прве коњичке армије Буђонија. 1926. је, како смо већ подвлачили, на страни Ј. В. Стаљина почела радити загранична мрежа Царске обавештајне службе под руководством грофа Кранкина и агентура војне обавештајне службе Руске Империје.

Рад Стаљинове личне обавештајне службе дао је своје резултате. Ускоро, напоредо са другим сазнањима, Стаљину постају познате подробности о окултним разрадбама како немачког Аненербе, тако и локалних „магова“ из служби државне безбедности СССР, које су непрестано радиле за ону исту масонску „елиту“. Стаљинова политика према ционистичким мистицима се показала једнозначном и оштром.

Одломци из књиге Забрањени свет, стр. 158-162, 231-234.