У галерији Културног центра „Рибница“ у Краљеву, 6. новембра 2019. године, уприличена је изложба карикатура Миланка Каличанина, по струци дипломираног архитекте а по уметничком позвању карикатуристе.
Присуство већег броја поштовалаца ове врсте ликовног сатиричног израза и Миланковог дела сведочи да жеља за окрепљењем духа и дружењем са људима блиским по интересовању није угасла. То је на свој начин прокоментарисао и аутор постављених карикатура, односно коаутор изложбе, речима да већ неко време киша не пада, тако да то није превасходни разлог за окупљање толиког броја људи под кровом КЦ „Рибница“. Но, те речи су уследиле на крају обраћања окупљенима, и биле су изнебуха испровоциране прозивком претходног говорника Димитрија Јовановића, који је окупљенима саопштио да ће им се наш карикатуриста обратити и тако доказати оно што већ добро знамо, да уопште није мутав.
На почетку, испред КЦ „Рибница“ обратила се Ана Јеротијевић, сарадник за унапређење делатности установе културе. Поздравила је присутне, навела основне податке о аутору и имена предвиђених говорника, а затим дала реч Зорану Туцаковићу, сатиричару и рецензенту каталога. Именовани је прочитао свој прилог, који овде дајемо у целости (краћи осврт садржан је на последњој страни каталога израђеног поводом изложбе).
БОДАР ДУХ И КРЕПКА ДУША
Када имамо част и срећу да присуствујемо отварању изложбе Миланкових карикатура, утисак ретроспективе неизоставно постаје преовлађујући у нашем доживљају. И тај утисак, узвишен и осенчен посебним трагедијским болом, није зависан од тога јесу ли изложене карикатуре потпуно нове, или међу њима има и старијих, односно оних које су доживеле накнадну интервенцију нашег карикатуристе. Када преиспитамо себе, са сигурношћу ћемо устврдити да та ретроспективност потиче из симбиотичке везе наше неугасле потребе за разматрањем и покушајем решавања проблема из прошлости и Миланковог стваралаштва са препознатљивом тематиком. Епска етика, митологија потврђена историјом и традиција која истрајава пред новодобним искушењима гранитно су окамењене у густини која се вековима таложила као супстрат српства и српске идеје. Ту густину Миланко амалгамски раствара у својој души, на свој начин представљајући је и добромислећима и злонамернима. Првима за подсећање, другима успркос. Тамо где је отврдлост таква да се не да растапати, где је вечна дистанца између тајне и сазнајног, Миланко дијамантским скалпелом урезује свој ауторски печат, опомињући тако на дуг који имамо пред узвишеним, бесконачним и несхватљивим.
У трагедијском болу нема патоса, и нема себељубља. Спремност на жртву појачана је свешћу о заједници. У ствари, како је то дивно проникао неумрли Жарко Видовић, трагедија значи слављење жртве која је утемељила заједницу. Без тог слављења страдање би сáмо себи постало сврха, не бивајући победником над Злом. У нашем роду било је много подвижника, свесних страдалника и жртвених опредељеника, захваљујући чијем мучеништву заједништво има одлике духовног. Понајвише због тога представљамо сметњу онима који су се духовности одрекли а врлину извргли руглу. Наш карикатуриста је дубоко свестан тога. Зна и осећа да је Зло поново узрасло, да се наткрилило над овим народом и његовим земљама, да се размеће својом силом и да нам намеће нужност одрицања од себе, своје историје и везе са утемељивачима наше заједнице. Каже Зло да ћемо тек тада видети шта је то Добро. Треба да се ослободимо баласта Косова и Метохије, да са плећа збацимо терет који су нам натоварили Свети Сава, кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Живојин Мишић и Николај Велимировић, да одбацимо заједницу и пригрлимо унију. А кад коначно схватимо да родољубљем наносимо штету свом народу, а издајом омогућавамо његово спасење, створићемо услове за бољитак свог потомства, своје државе и народа. Још мало, само мало нам треба да то увидимо. И онда се ту обавезно нађе неки Миланко, као Барбарогеније децивилизатор, демистификатор и деколонизатор, да поремети планове и поквари посао нашим „доброчинитељима“. Заједно са својим знаним и незнаним братственицима, са лучоношама и добрим ведогоњама из прошлости, садашњости, будућности и вечности потврђује се као осведочени реметилачки фактор за све што је зацртано у агендама Новог светског поретка. Велича родољубље, и жигоше издају. Разоткрива своје и наше мане, не да би нам се подсмехнуо и ослабио нас пред непријатељем, него да нас прене из мртвила и лагодне уљуљканости у стање између „биће боље!“ и „лако ћемо!“
Јер:
– чак и да боље бити неће, остаје обавеза да очувамо човештво у себи и љубав према свом роду;
– чак и да нам предстоји тегобан пут стазом између бројних урвина и провалија, битно је да стремимо светлу на његовом крају, ма и не стигли до њега.
Широка је српска душа, тешко прихвата да има непријатеља намерних да је униште. Пита душа „зашто?“, и када одговор не нађе, мисли да је претња привидна и измаштана. Када се болно увери у подмуклост Лажи, мржњу Зла и бујност кукоља који се труди да се то двоје зацари, душа крвари. Људи попут Миланка Каличанина не дају души да се од туге скамени. Разобличавају Лаж, ударају по Злу и одвајају жито од кукоља, остављајући при том могућност да се кукољ покаје и својевољно преметне у пшенично зрно. Такође, чине све што је у њиховој моћи да душа не огугла и не изгуби осетљивост. Доказују стваралачку моћ духа који здружују са душом, градећи је крепком и чилом. Бодар дух и крепка душа постају залог нашег опстанка. Томе је окренут Миланко, и тиме зраче његове карикатуре.
После излагања Зорана Туцаковића реч је узео др Љубиша Јовашевић, који је на занимљив начин представио појаву и развој карикатуре кроз историју, смештајући њене почетке у време владавине Луја XIV и скрећући пажњу на одређене турбулентне периоде када је карикатура била забрањивана, а њени аутори прогањани и кажњавани. Навео је да се у уметничком погледу издвајају графике Франсиска Гоје под називом Каприци у којима је техником карикатуре изражена гротескна страна стварности, као и познати Гојин портрет шпанске краљевске породице у којем је на особен начин приказана сва декаденција, дегенерација и посрнуће како појединих ликова, тако и породице у целини. Посебно је указао на наше поднебље у периоду пре Другог светског рата, као и на доба комунистичке владавине, а потом и на значај хумористичко-сатиричних новина „Ошишани јеж“. Одао је заслужено признање стваралаштву Миланка Каличанина којег одликују добре идеје и способност да те идеје представи и прикаже потпуно јасно, без коментара.
Сатиричар и философ Димитрије Јовановић је на почетку навео да није захвално говорити после двојице претходних говорника. Ипак, свако ко мало ближе познаје Димитрија, зна да се он никада није нашао у небраном грожђу када треба живом речју представити и окупљенима приближити личности, дела и друштвене појаве. Тако је и овога пута скренуо пажњу на преовлађујућу тематику карикатура Миланка Каличанина, његово истакнуто место у високорангираној породици српских карикатуриста, с тим што (поново) није могао да избегне извесну жаоку којом је жацнуо Миланково спорадично „писаније“ у неким карикатурама (иначе редак случај, када се сагледа цео опус). Ако је у тој „примедби“ било више другарске шале, онда је у оцени да је наш карикатуриста неупоредив, и по идејама и по начину на који их исказује, те да има изоштрено чуло да раздвоји добро од зла, садржана потпуна и непобитна истина.
На крају су Ана Јеротијевић и аутор Миланко Каличанин отворили изложбу позивајући присутне да погледају изложене карикатуре и окрепе се расположивим текућинама. У тим тренуцима опуштања људи показују посебна осећања блискости и привржености, и на овом месту не бисмо се посебно тиме бавили, да на крају није дошло до догађаја који је узнемирио присутне. Наиме, у намери да покаже одређену карикатуру Димитрије Јовановић је притиснуо прстом стаклени „пано“ који је спао са држача и поломио се у контакту са његовим телом. Исказујући неспорну философску спремност да ствари у свакој прилици учини бољим, Димитрије је покушао да у ваздуху задржи већ поломљено стакло, и задобио озбиљну посекотину прста на шаци леве руке. Исте вечери рана му је зашивена. Један од посетилаца изложбе, намеран да ствари окрене у извесној мери на шалу, рекао је да је Димитрије тако и својом крвљу доказао властиту уграђеност у темеље здања КЦ „Рибница“ (све до пред крај Димитријевог директоровања установа се звала Дом културе „Рибница“).
Извештај са изложбе припремила редакција Словенског вѣсника, која изражава захвалност представницима Културног центра „Рибница“ због уступања фотографија са изложбе