Горан Лучић-Ђурица: ХИЉАДУ УСТАША СА КУПРЕСА

Купрес је комад земље који је Господ ставио на распеће са својим Јединородним Сином.
У њему се све раздваја и дијели. Ту ни пшеница не може остати на длану помијешана са пљевом.
Дијели се зрак, растачу воде, небеса се размичу, једни вјетрови иду Приморју други долином Врбаса Посавини…
На Купресу је природна граница Херцеговине са Босном. Она стоји на врховима планине Радуше, а један њен превој зове се Захум. Кроз висораван пролази један од три пута који Босну веже за Херцеговину и Приморје.


✥✥✥

Ој Купресу висока равнино,
ој Купресу, мој Купресу!

✥✥✥

Име је знамен. Оно је печат духа под небом и биљег рода на земљи.

Нису и никада неће бити нека имена равноправна; нема тих људских права да ће их изједначити пред (не)дјелима прошлости.

Није ни сваки пораз неуспјех, ни побједа добит; побједиће заиста онај ко буде сачувао част. Част је залог будуће мјере. Слава припада ономе ко душу огрне у њену пурпурну хаздеју.

Па зар није Исусу додијељен крст, а Варави огрезлом у злочину – слобода!
Тако суди овај лицемјерни свијет поднебесја. Он воли Вараву и не одрече га се ни за два миленијума. Исуса распиње сваког дана по два пут – пријеподне тајно, послијеподне јавно.

Улаз у Купрес Републике Српске

Кроз висораван лијепу као перивој раја, проломи се снажан глас, насуво из грла!

Мој Иване, побратиме мио,
јеси л` скоро на Купресу био!
Је л` Купрешко поље узорано
је л` на њему жито посијано!

Свечана пјесма, у ритму војне корачнице, срцем се пјева из хиљада грла, а планинска варошица на 1200 м/н.в. од раног јутра дочекује колоне аутомобила и аутобуса из Хрватске, западне Херцеговине, средње Босне, чак Њемачке… Мушкарци свих доби носе бијеле мајице, а на грудима им пише „ИВАН“. У пјесми славе Ивана, носе га на срцу, ходе Ивану!
Веле, у Купрес се вратио Иван! Вратио се да више не оде!

Лагани планински вјетар носи гласове у висове.
Борови у странама Радуше и Стожера ћуте, памте и гледају сав тај теферич у пољу. Планина не заборавља и шапуће небу – Вратио се крвавијем трагом свога нечовјештва!

~Купрес у повељи краља Босне~

Купрес је комад земље који је Господ ставио на распеће са својим Јединородним Сином.
У њему се све раздваја и дијели. Ту ни пшеница не може остати на длану помијешана са пљевом.
Дијели се зрак, растачу воде, небеса се размичу, једни вјетрови иду Приморју други долином Врбаса Посавини…

На Купресу је природна граница Херцеговине са Босном. Она стоји на врховима планине Радуше, а један њен превој зове се Захум. Кроз висораван пролази један од три пута који Босну веже за Херцеговину и Приморје.

Ипак људске душе овдје понајвише траже међу. Оне се једине растржу у крви. Чини се тако је од постања.

Име Купреса први пут се помиње у даровници (владарској повељи) посљедњег краља Босне, Стефана Томашевића Котроманића, потписаној у краљевском граду Бобовцу, 18. септембра 1461. године.

У воску је отиснут краљевски печат и званично име круне:

„У име Оца и Сина и Духа Господњег. Амин. Слуга Божији, ја краљ Томашевић, господар Србљем, краљ Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна.“

Краљ Стефан Томашевић је био ожењен принцезом Јеленом Бранковић, кћерком српског деспота Лазара Бранковића. Уложио је сву државну снагу у одбрану утврђеног града Смедерева и српске деспотовине пред турском плимом која је пристизала. Са падом Босне, краљица Јелена се склонила у Дубровник и понијела са собом Круну Босне. Умрла је на двору тетке Маре Бранковић поред Солуна.

У поменутом документу додјељују се у баштину, села на Купресу, вјерном властелину. И тада су била насељена народом који је узгајао стада и кротио планину.

Од када се памти ту је био српски народ, православни. Ни долазак Турака није живот много измјенио, осим што су посједе преузели потурчени властелини и уврстили их у своје беглуке.

~Православни олтар купрешки~

Најстарија црква на Купресу је српска православна у селу Доње Вуковско.
Крајем 17. вијека у село је дошао млади православни свештеник из српског манастира Гомионице на Змијању и засновао православну парохију Доњевуковску.

Његови синови и унуци остаће свештеници Купрешке висоравни цијела три вијека, као једна од најдужих српских свештеничких династија (примјера ради царска породица Романових владала је 320 година). То је била знаменита свештеничка породица Поповића из Доњег Вуковског. Они ће покренути градњу цркве Благовијештења Пресвете Богородице у Доњем Вуковском.

Српска православна црква у Доњем Вуковском

То је најстарија црква у овоме крају, а у 17. вијеку и сва околна села су била православна. Чак и Шујица, данас окоријело римо-католичко село, чувено по усташком насљеђу и злу којим је завило цијели Купрес.

Вук Ст. Караџић је у Шујици забиљежио чувену српску народну пјесму о Шујичкињи Мари.

Овце чува Шујичкиња Мара
од Шујице па до Малована,
с њом пореде два Јакшића млада,
Јакшић Митра и Јакшић Николу.“

Српски дечак на Купресу

Ова епска пјесма је уврштена у Вукова сабрана дјела и преведена је на многе језике. Њоме је 1973. године отворен 39. Вуков сабор у Тршићу. О кобној Мариној љепоти вијековима су Срби на Купресу пјевали уз гусле, приповједали и плетиво маштом плели.

Долазак фрањеваца на ове просторе оставиће зле ожиљке на душама српског народа. Римо-католичка мисија овдје је унијела сјеме раздора, а његов плод до данас злом рађа. Временом, све што је примило римску вјеру почело се осјећати Хрватом, а гријех вјероломства гонио их је у страст доказивања надмоћи. Нажалост, не врлином, само злочином.

Срби су били и остали већина на Купресу, њихова снага је била и у духу и у живим главама. Није било лако под беговским јармом, али је тај подвиг од српског народа градио духовно племство.

Срби Купрешаци били су изузетно лијеп, здрав, јак и бистар народ.
И анђели су им завидили.

~Ој Купрешко равно пољце,
што позоба Црногорце~

Усташка жетва на Купресу је била голема и крвава. Геноцид је овдје спроведен по истој римо-католичкој матрици као и у свим крајевима паклене НДХ-а. Српски народ је силован, мучен, лажима сагоњен у замке, римокатоличен, бацан у јаме, клан ножем, убијан маљем…

На велике православне свеце народ су сабирали и масовно убијали… Видовдан, Илиндан, Велика Госпојина освећени су невином српском крвљу.

Спаљена српска села на Купресу 1942.

Усташе су се прво окомиле на богате и угледне Србе Купреса. Свештенички дом Поповића из Вуковског понио је крст мучеништва пред народом као што га је носио и пред олтаром.

Протојереја Марка Поповића усташе су убиле у ноћи 24/25. јуна 1941. крај Врбаса. Заклао га је двадесетпетогодишњи усташа, учитељ из Бугојна.

Свештеника Добросављевића су живог потковали на Купресу и поткованог одвели у планину и заклали.

Србе из Ливна, Дувна, Љубушког, Бугојна довозили су на камионима, у аутобусима и над планинским понорима и јамама убијали и клали. Цијеле породице из Ливна и Купреса су искоријењене (Кујунџићи, Митровићи, Бајило, Радета, Стевић, Ивице и Лалићи).
Један од тих аутобуса смрти послужио је режисеру Лордану Зафрановићу да сними језиве кадрове филма „Окупација у 26 слика“. До истине о злочину се стигло на суду када је возач аутобуса који је превозио ливањске Србе према Купресу, Исмет Дуран, признао у чему је учествовао.

„Са Купрешке висоравни у усташком геноциду убијено је 1036 Срба. Од 300 убијене дјеце, 255 је било млађе од 10 година.“

За један дан спаљено је 105 чланова породице Лугоња и Спремо.

Усташка Црна легија у Купресу 1942.

Усташе су у Купресу имали јак гарнизон у коме је био Пети здруг Црне легије под командом Рафаела Бобана. Партизани су 1942. године три пута покушали освојити Купрес, али је усташка одбрана била несаломива. У тим борбама изгинула је небројена српска младост црногорских пролетера, а усташе Црне легије су спјевале пјесму која слави њихову погибељ:

Ој Купрешко равно пољце,
што позоба Црногорце!
Од стотину и педесет,
вратило се само десет…“

~Купрес је погинуо заједно са Книном~

И послије усташког геноцида Срби су остали већина на Купресу. У посједу су имали 70% земље и шуме. Са већином у скупштини општине 1990. су успоставили власт у граду.

Те године је српски народ Купреса (као први у БиХ) организовао вађење костију усташких жртава из масовних гробница и сахранио их по православном обреду.

Тада је сахрањено око 180 Срба из села Вуковског.

Тачно 50 година од почетка геноцида у НДХ-а план уништења Срба је настављен од система „нове демократске Хрватске“.

3. априла 1992. године регуларне војне снаге Хрватске, већ одвојене од СФРЈ, уз паравојне хрватске снаге из западне Херцеговине и са Купреса, надолазећи од старог усташког упоришта села Шујице, започеле су нови-стари посао. Босна и Херцеговина је још увијек била дио СФРЈ. Заправо, на Купресу је започео рат у БиХ.

У рано јутро, око 6 часова, 3. априла 1992. године унуци старих усташа започели су напад на српска купрешка села. У истим црним униформама и са усташким обиљежјима убијали су, палили, рушили и хапсили.

Заробљене Србе сакупили су у први логор послије Другог свјетског рата. Остаће упамћено да је тада једна Српкиња, иначе учитељица Мира Баштић, на кољенима молила своје бивше ђаке Хрвате да јој не закољу сина Предрага. Они су га одвели и више га није видјела.

6. јуна новоусташке хорде освојиле су град Купрес, а у погонима предузећа „Квалитет“ направили су сабиралиште заробљеног народа.

Народ су натјерали да са себе свуче одјећу и обућу и у колони, босе по снијегу, одвели су их у хрватско село Шујицу. Одатле су их развозили у логоре за Србе Дувна, Ливна, Љубушког, касније сплитске „Лоре“ и Задра. Први логораши злогласне „Лоре“ били су купрешки Срби.

7. априла 1992. године војне снаге ЈНА под командом генерала Славка Лисице ослободиће Купрес и сва његова села. Оно што су затекли су пустош, измасакрирани лешеви, имовина је опљачкана, стока отјерана. Лешевима су биле извађене очи, одрезане уши, поломљене ноге и лобање.
Убијено је 150 цивила, а у логорима западне Херцеговине заточено 183.

(Visited 471 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *