Бранислав Матић: ДОДИРНУТИ ПРСТОМ ГОСПОДЊИМ

Без обзира на то да ли је заиста близак Путину, Дугин је човек-симбол, са речју која помера планине. Али, да су убили њега, направили би митску фигуру, легенду. Мученика Христа и отаџбине ради. Све што је икада рекао и написао немерљиво би добило на тежини и домету. Многоприсутна инострана рука зла, знате већ чија, није то себи смела да допусти. Хтели су Дугина сломљеног, упропашћеног. Хтели су да га сликају како рида у крвавој прашини, над раскомаданим телом сопственог детета. Да безброј пута врте тај снимак пред застрашеном планетом, да свима утуве у мозак „докле доводе такве идеје“ (Словенска Отаџбина, Слобода, Руска Идеја, Христос, Империја, Евроазија…). Хтели су. Али нису успели. Дугин нам је показао како се, и под тако страшним ударима, мора држати истински православни Словен.


бБранислав Матић – фото: Иван Иванов

Српски песник (Хиперборејски летопис, Острво, Благослови), уредник Националне ревије „Србија“, аутор Српске књижевне задруге, Бранислав Матић упознао је Александра Дугина још у младости, 1992. Објавио је прве три Дугинове књиге на српском (Хиперборејска теорија, Мистерије Евроазије, Конспирологија). Бранислав Матић говори о дружењу са Дугином, “српској вези” руског философа и трагичној погибији његове кћерке Дарје.

Браниславе, како сте се упознали с Александром Дугином?

Године 1992, док се распламсавао споља пројектовани и дириговани рат у рушевинама државе Јужних Словена, Александар Дугин је био међу првим значајним Русима који су нас посетили и братски подржали (уз Михалкова, Глазунова, Лимонова, Проханова…). Имао је тада 30 година, ја 27. Упознао нас је наш заједнички пријатељ Драгош Калајић, велики мислилац европске Европе. Александар је био наш гост. Одржао је предавање у Београду, дао интервју тада важном српском часопису Наше идеје. Посетио је са нама српске ратнике на првим борбеним линијама у Босни. Неке важне идеје, своје и наше, могао је да сагледа под светлошћу огња у којем се рађала Република Српска.

Драгош Калајић (1943-2005). Фото: Верица Пејаковић

Човек такве философско-историјске, метафизичке и геополитичке писмености, таквих знања и прозирања, у потпуности је разумео шта се код нас заправо догађа. Схватио је суштину српске борбе и смисао српске отаџбинске идеје, српски идеал слободе и духовну вертикалу. Видео је да ми ту, бранећи отаџбину и опстанак, не ратујемо против заблуделих суседних конвертитских етницитета, него против планетарне империје зла (баш као што Русија данас ратује у Украјини, али не против Украјине него за њу). Против старог непоменика, „кнеза овог света“, архинепријатеља човековог. Видео је да су Срби, по ко зна који пут у својој историји, у изнудици, први европски народ у нашем времену који се оружјем супротставио носиоцима епохе таме. Видео је да су Срби народ који не тргује слободом и заветом. Зато је Александар Дугин цео други број свог часописа Елементи посветио тој српској борби и тој српској идеји, представљајући Србе као прву линију одбране велике словенске отаџбине и целог Континента.

Да, јер Александра Дугина не сматрају тек тако великим пријатељем српског народа.

Управо. Још деведесетих година прошлог века ми смо упозоравали Русе и цео свет: све што Запад тада чини против Срба само је увежбавање онога што ће бити примењено против Русије. То је, несумњиво, провера модела и успостављање преседана. Сва та огромна производња најбезочнијих лажи, медијско обезљуђивање, санкције у свим областима живота, економско исцрпљивање, манипулација неутемељеним идентитетима и етно-комплексима конструисаних нација, претварање „цивилног друштва“ и „невладиног сектора“ у агентурну мрежу и рушилачки алат, тајкунизација „елите“ и криминализација друштва, претварање повлашћеног поп-културног естаблишмента у пету колону, злоупотреба наратива о људским правима, оптужбе да си агресор на сопствену кућу… Нарочито смо им указивали да проучавају како се у Црној Гори од генетски најчистијих Срба прави Анти-Србија, јер ће исто тако у Украјини бити прављена Анти-Русија…

Западни хонорарци и корисни идиоти (useful idiots), у Москви и у Београду, подсмевали су нам се због тога. Тврдили су да говоримо којешта и ширимо „теорије завере“. Александар Дугин је знао да смо у праву. Данас то ваљда знају, и виде, сви присебни људи.

Сећам се, једне вечери на Београдској тврђави, те 1992, рекли смо Дугину и Проханову: „Русију сада чека веома тешко раздобље. Ми, Срби, задржаћемо Звер десет година у балканском лавиринту. Толико времена имате да се пробудите и опет усправите. Ако то не учините, после ће бити касно и за нас и за вас.“

Многи би помислили другачије, али Александар Дугин је знао да се не шалимо и да нисмо полудели. И знао је да ће Срби урадити своје, свесни која се цена за то мора платити, а да остало зависи од Русије. Зато он данас каже да су српске Кошаре Термопили Евроазије. А Срби знају да он зна и високо вреднују што он то отворено говори.

Осим крвне, идејне, етичке, православно-духовне повезаности, баш ово дубоко међусобно поштовање подиже наше пријатељство у заветне висине.

Шта сте Ви лично поцрпли за себе у Дугиновим идејама?

Није ту било преузимања, него прожимања и препознавања, допуњавања и надградње, провере сопственог лика у пријатељском огледалу. Ми смо већ читали и имали преведене Генона, Еволу, Димезила, Тилака, Елијадеа, Сиорана, Ортегу и Гасета, Паунда, Мејринка, Јингера… Многи од тих важних писаца у Русији ће се појавити баш у Дугиновом издању, са његовим предговорима. Драгош Калајић, који је већ тада био велико име европске и словенске идеје, многе од тих аутора познавао је лично, на пример Еволу и Паунда. Живо нам је сведочио о тим познанствима и дугим разговорима. Од њега се могло чути и научити много, што је и Дугин одмах схватио.

Рене Генон, Мартин Хајдегер, Фридрих Ниче, Јулијус Евола, Александар Дугин, Франц Брентано.

Захваљујући Владимиру Меденици и „Логосу“, пред Србима је био почео да израња задивљујући духовни и идејни континент сребрног века руске културе. Читали смо и на руском и на српском Фјодорова, Соловјева, Леонтјева, Данилевског, Берђајева, Флоренског, Флоровског, Булгакова, Иљина, Трубецког… Неки из тог нашег београдског круга добро су познавали Алана де Беноа, Робера Стојкерса, генерала Галоа, италијанску и шпанску и америчку десну сцену. Један од важних издавача словенских књига у Западној Европи, највише руских (Зиновјева, Солжењицина, Волкова…), био је наш сународник и пријатељ Владимир Димитријевић, власник издавачке куће „L’Age d’Homme“ у Лозани…

Имали смо, дакле, много важних заједничких тема са Дугином. Били су то врло надахњујући сусрети. Иако је био још млад, у нарастању, било је јасно да је Александар Дугин изузетна фигура и да ће бити велики словенски и евроазијски мислилац, православни Хиперборејац. У нашим отаџбинама подвргнутим меким постмодерним окупацијама, такве, дабоме, не пропуштају у мејнстрим, у велике медије, на утицајне катедре, у унутрашње прстенове одлучивања. Али, свеједно, они изричу своју истину, своју велику реч, са спокојном ведрином испуњавају своју судбину, и то неминовно има своја дејства.

Из тог раног сусрета са Дугином мени лично највише је значило његово генијално отварање пута у дубине словенског православља кроз древно сакрално предање, кроз оно што је Генон називао Примордијалном Традицијом. И у другом смеру: отварање пута у Примордијалну Традицију кроз дубине словенског православља. Дугин је, напросто, већ тада знао да је све у свему и да ништа доле није облик што горе није сила.

Уз то, он је собом оличавао велику руску отачаствену оптику, размере које нису лако појмљиве другим народима. Дочаравао нам је ону потресну висину из које происходе, заједно, руска „метафизика Благовести“ и тајна словенског царства. У Србима је то покретало мистична сећања и „опасне интуиције“ које носе у свом бићу.

Мој пут је доцније водио у књижевност, пре свега у поезију, Дугинов у другом (а истом) правцу. Али ти рани сусрети у Србији и Српској оставили су дубоког трага.

Ален де Беноа, Александар Дугин и Робер Стојкерс на округлом столу, 1992. године.

Осим тога, Ви сте објавили прве Дугинове књиге на српском језику?

Да. Прво сам 1994. Дугинов оглед „Метафизика континената: Од сакралне географије ка геополитици“ уврстио у мој зборник Тајна Балкана. Геополитички кључ за судбину „верига света“. У том зборнику је и „Геополитика југословенског сукоба“, спис из московског Института за специјална стратегијска истраживања, написан 1992. под Дугиновим руководством. Тајна Балкана постала је обавезна литература на Факултету политичких наука у Београду; њоме је геополитика, први пут у историји, ушла у наставни програм Београдског универзитета.

Затим, као уредник у Универзитетском културном центру у Београду, направио сам 1998. пројекат изабраних дела Александра Дугина на српском. Планирали смо да у првом тому, под насловом Ново хиперборејско откровење, објавимо Хиперборејску теорију, Мистерије Евроазије и Конспирологију, у преводу професора Зорана Буљугића. Александар нам је бесплатно дао сва права и одрешене руке, чиста срца, с великим поверењем. Конспирологија је после ипак остала да сачека наредни том. Али, цео тај подухват је пресечен бурним догађајима у Србији, пре свега војним нападом деветнаест земаља Североатлантског пакта на нашу малу отаџбину 1999, као и јудеоамеричком „обојеном револуцијом“ 2000. године.

Међутим, Дугин је томом Ново хиперборејско откровење трајно уведен у српску културу. Касније је, код других издавача, објављено мноштво његових књига. Он је данас у Србији читан, утицајан и широко цитиран аутор. Велика већина Срба сматра га, с разлогом, српским братом и пријатељем.

Чудовишно убиство Дарје Дугине показало је колико су и сâм Александар Гељевић и чланови његове породице значајни у рату започетом против Русије. Шта мислите, због чега је фактички првом жртвом терора украјинског режима у руској позадини постала управо Дарја Дугина?

То је стари и добро знан рукопис, знате већ чији. Није то смело да изненади никога, поготову не оне безбедносне структуре дужне да спрече тако нешто. За извршење овог гнусног чина вероватно јесте искоришћен део украјинске агентурне мреже, јер је она, због истог корена, лакша за прикривање у Русији. Али много је знакова да је тим убилачким театром управљала једна многоприсутна инострана рука зла, знате већ чија.

Не потцењујмо моћ наших речи и важност наших идеја. Не допустимо да ту моћ и важност боље препознају наши непријатељи него ми сами. Речи и идеје Александра Дугина понекад померају планине, отварају хоризонте и сажимају пространства. Буде. Враћају смисао и наду у наше животе, учвршћују веру. Дугин има небески дар тачног именовања („знати право име неке ствари значи владати њоме“). Неке његове реченице у бљеску обеснаже вишедеценијске прескупе пројекте руских (словенских) и европских непријатеља. За те непријатеље оне су опасније од хиперсоничних ракета и чуда војне технологије. Немају решења за њих, ни идејна ни технолошка.

Дугин је, поготову у јеку овог преломног рата, важан симбол. Али, да су убили њега, што није било теже изводљиво него убити његову кћерку, направили би митску фигуру, легенду. Мученика Христа и отаџбине ради. Учинили би га бесмртним и недодирљивим, нерањивим. Све што је икада рекао и написао немерљиво би добило на значају, чуло би се у целој васељени.

Смеју ли поменути непријатељи то да допусте? Не. Свакако не.

Они желе да Дугина, човека-симбола, оличење велике словенско-православне и евроазијске идеје, виде сломљеног. Упропашћеног. Хоће да га сликају како рида у крвавој прашини, над раскомаданим телом сопственог детета. Да безброј пута тај снимак врте пред очима застрашене планете, да свима утуве у мозак „докле доводе такве идеје“ (Словенска Отаџбина, Слобода, Руска Идеја, Христос, Империја, Евроазија, вишецентрични свет…), али и како ће, тобоже, завршити свако ко се усуди да се супротстави њима, великим архитектама „новог светског поретка“.

На опроштају са ћерком у Техничком центру телевизије Останкино у Москви, Русија, 23. августа 2022. EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

Биће да је зато блаженог спомена Дарја Дугин, дивна и храбра девојка, племенита Рускиња и православка, тако свирепо убијена пред очима сопственог оца. И због онога што је била она и због онога што је он.

Деведесетих година прошлог века ми, Срби, више пута смо гледали остварење сличних сценарија. На пример, у марту 1994. у Београду, у породичној кући, у инсценираном самоубиству страдала је двадесеттрогодишња Ана Младић, узорна девојка и одлична студенткиња медицине, кћерка чувеног српског генерала, ратног команданта Српске војске западно од Дрине. Тај злочин, почињен (по свој прилици) српском руком, носио је потпис исте стране службе као и овај код места Баљшоје Вјаземи, надомак Москве. И командант Ратко Младић је човек-симбол. Осим освете за његове ратне подвиге, убиством његове кћерке-љубимице хтели су да га пред његовим ратницима и српском отаџбинском јавношћу покажу сломљеног и немоћног, срушеног у плач и очај. Хтели су да поруче: ето, ваш херој није могао да заштити ни своје дете, у својој кући, па како ће онда заштитити ваш народ? Хтели су да, после, од ратника Правде и Слободе направе избезумљену осветничку звер.

Генерал Ратко Младић са супругом и кћерком Аном

Хвала Богу, и Александар Дугин и Ратко Младић су велики људи, додирнути прстом Господњим. Зликовци нису могли постићи оно што су наумили. Обојица су нам показали како се, и под тако страшним ударима, мора држати истински православни Словен, достојан својих предака и потомака.

Разговор водио Владимир Басенков

Наслов и опрема текста: Словѣнски вѣсник

Изворник: РуСербия

(Visited 611 times, 1 visits today)

Буковички

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *