Драган Лакићевић: МАЈЦИ СЕ ПИШЕ ЋИРИЛИЦОМ

У домаће васпитање спадају и учење и владање – и сугестија да ваља знати и стране језике и њихова писма: владати тим писмима, али и собом… Али и наук да је основно писмо: наше и најсавршеније – једно. На том писму настала је сва наша духовност. По том писму, ми смо – ми


Драган ЛАКИЋЕВИЋ, главни уредник СКЗ

Писмо којим пишемо одређено је, на почетку живота у писмености – домаћим васпитањем.
Домаће васпитање почиње у кући, наставља се у школи.

Школа преузима део родитељског старања и предаје нас Друштву…

У домаће васпитање спадају и учење и владање – и сугестија да ваља знати и стране језике и њихова писма: владати тим писмима, али и собом… Али и наук да је основно писмо: наше и најсавршеније – једно. На том писму настала је сва наша духовност. По том писму, ми смо – ми.

Онда долази Држава – колико је има, каквог карактера и колико до домаћег васпитање држи!

Као и појединац, држава уме да буде боља или гора, помодарска и скоројевићка, брижна или небрижна мати… То зависи од власти, или режима.

Има режима, који, с туђинским диктатом, мењају идентитет државе – народа и језика. Најпре се обруше на писмо – рачунају, неће се приметити: знамо и оно друго.

Фото: Илустрација Горан Дивац

Тако је у Црној Гори нашег доба, један режим, једним кликом, укинуо домаће писмо – ћирилицу. Да их је неко питао, одговорили би да је то европски пут (заједнички именитељ многих фраза и флоскула и непочинстава).

Пресудне године

Писац ове белешке сећа се најважнијих тренутака своје младости, када је почињао да буде свестан писања и припадања. Он и његов нараштај…

Било је то у титоградској гимназији, поткрај шездесетих година прошлог столећа. У Црној Гори, готово све, било је ћирилицом, изузев регистарских таблица на малобројним аутомобилима. И „Пали свјетла“ на улазима у тунеле.

Били смо на прелазу из основне у средњу школу. Земља се јесте звала Југославија, република Црна Гора… А у главном граду Отаџбине тада живе Бранко Ћопић, Десанка, Иво Андрић, Драган Џајић. Добро, и Ђорђе Марјановић… Онда онај исти режим науми да нам то учини туђим! И што даљим… Да све вредности истисне и замени горим и најгорим.

Иконе књиге и просвете били су Доситеј, Вук и Његош – писали смо њиховим писмом… Свети Сава је био више у књигама и легендама. Одрастали смо на јуначкој поезији…

Писање од срца

Разредни старешина, у првом гимназије, био нам је Бранко Ђуришић, звани Пирун (виљушка), професор математике, висок и леп човек, Подгоричанин, био га је глас да је коцкар и мангуп – мудар, довитљив, духовит.

Једног дана нареди он нашем другу Чађеновићу да на коверту напише адресу својих родитеља у Брскуту – Братоножићи, да им разредни пошаље писмо: како се њихов син Чађеновић понаша: слабо учи, наређао јединице, „бјежи с часова“, а они му плаћају стан и шаљу сваки динар до којег се тешко долазило…

Сутрадан, Чађо доноси коверат, а проф. Пирун, са староподгоричким нагласком, каже:

– Е, мој Чађо! Ти оцу и мајци пишеш латиницом! Мајци се, кукавче сињи, пише ћирилицом, од срца… Оцу се пише српски!

Онда се окрене разреду:

– Дошао у град, па право на латиницу!

Професор Ђуришић био је математичар: целог живота писао: икс и ипсилон, барата бројевима и формулама, а све што се говори српским речима – ћирилицом. Тако нас је учио и он, и остали.

У то време, и уџбеници физике и хемије били су ћирилицом, а формуле (H2O, CHCO3…) латиницом… И уџбеник латинског, ћирилицом – српски текст, а латиницом – латински текст. У другом гимназије, имали смо одличан уџбеник Elementa Latina – латиницом, штампан у Загребу.

И то је била лекција – из домаћег васпитања: мајци се пише од срца – ћирилицом.

Да се зна да је моје

И онима које волимо. Упоредите реч Љубав – ћирилицом, и реч Ljubav – latinicom! Наизглед, исто, али искреност опредељује!

Реч лјепота из старе дубровачке књижевности јасна је само ћирилицом.

Понекад нађем књигу из оног доба. Куповао сам их у књижари „Просвете“, Улица Браће Златичана, зграда „Металке“, некадашњи Титоград. На свакој сам се потписао – ћирилицом, да се зна да су моје. Било је то припадања књиге и читаоца – љубави и одушевљености поезијом.

Одрастао сам и радни век провео у издаваштву. Уредио сто књига у едицији „Реч и мисао“ – латиницом и преко стотину у едицији „Дом и школа“ – ћирилицом. Било је то у једној земљи Југославији. Пре те земље, све је у Србији било ћирилицом… Где смо сада, после те земље? Ко нам то место одређује? И ко за то место одговара?

Писмо је наша слика и прилика – лична и државна.

Радни век завршавам у Српској књижевној задрузи. Ова славна установа Стојана Новаковића, Змаја, Љубомира Стојановића, Милана Ђ. Милићевића, Батута и других, већ 130 година, штампа књиге ћирилицом. Хајде да се угледамо на њу. Да ли је она одабрала Андрића, или Андрић њу? Били су млади, вршњаци.

Ћирилица се учи одмалена. Говорио је то и Јова Змај:

Учимо се, време нам је,
У младости све се мили.
Свако семе даће плода,
Кад будемо остарили…

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости, додатак Култура

(Visited 56 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *