Приказаше ме као победника, а мене и даље нешто копка…
Пре пар месеци „одлежао сам своје“ у ковид болници Паруновац код Крушевца. Посаветоваше ме да о томе макар кратко профејсбучим, као: „Народ и не зна“, „ако не напишеш, ко да се није ни десило“, „ваља да се скромно захвалиш за помоћ“, итд.
Ипак, да не би карикатуралног сведочанства о моме боравку и његовом исходу, тешко да бих искуство те врсте качио на виртуелни зид. Кад се то већ збило, ред је да се томе придружи и песма написана у болничком кревету.
На свом фејсбук профилу оставио сам следећи запис:
У ковид болници Паруновац код Крушевца боравио сам у времену од 26. фебруара до 6. марта ове године. Чекао сам преко недељу дана у Краљеву да одем на тестирање, уздајући се да је реч само о пролазној прехлади праћеној температуром, и да ће ствар бити успешно решена помоћу „панклава“ и „парацетамола“. Нажалост, био сам „коронисан“, и у потпуно изнемоглом стању примљен прво у краљевачку болницу 25. фебруара, где сам за дан потрошио три велике боце кисеоника, да бих већ сутрадан био упућен за Крушевац. Овом приликом захваљујем свима који су се распитивали за моје здравље, а посебно здравственом тимовима из Краљева и Крушевца, као и онима који су ми помогли да будем смештен у ковид болницу у време када је епидемија бележила велики „напредак“.
Наравно, као сатиричару најдражи ми је поклон који сам добио од колеге и повременог (врло успешног) карикатуристе Мирослава Милићевића. Ево тог упечатљивог сведочанства о исходу моје борбе.
Нисам дуго лежао у Паруновцу, тек осам дана. Чим сам успео да продишем без маске, био сам одређен за отпуштање. Стекао сам утисак да је већ у ходнику било потенцијалних корисника мог дотадашњег болничког лежаја, вирус је бележио вртоглав пораст, а саопштавање броја заражених и умрлих је у том периоду призивало црне слутње и осећај апсолутне беспомоћности. У експресном року, поприлично неприпремљен, био сам „спакован“. Требало је обавити још пар формалности, док ме је напољу чекао превоз, тј. мој друг и брат Бошко Миловановић, телефонским путем ангажован од моје сестре, коју су претходно обавестили из болнице да ћу бити отпуштен. (Док се та „даљинска“ припрема мог повратка кући дешавала, ја сам блажено спавао, напокон умирен дуплом дозом аналгетика, пошто претходне две ноћи због болова у нози нисам успео да тренем.) И тако, у брзинском паковању ми поможе сестра Мара, дивно и осећајно створење, којој се због свега посебно захваљујем. Обревши се после свега код куће, мишљах – сада ће све ићи лакше. Преварио сам се. Последице осећам и данас. Сва срећа, па крете ова врућина… Како је било крајем маја и почетком јуна, мислио сам да ћу морати да докупљујем пелет, и молим комшије и другаре да понеко џаче донесу из подрума, пошто ни тих 15-ак кила нисам (био) у стању да носим.
Било, и (још није) прошло… Поред свега што се дешавало, у Паруновцу су ми пажњу скренули написи на леђима медицинског особља. Сва лична имена била су листом исписана латиницом. Хтедох да оставим сликовног трага о томе, али одустадох. Ипак, у виду телефонске поруке откуцках римовани запис виђене, нежељене и у души ожаљене појаве.
О ПОБЕДИ И ПОРАЗУ
„Паруновац“ ковид је болница
код Крушевца, Лазаревог града.
Ту се лече оболела лица
од короне, планетарног гада.
Све особље ко један се бори,
пацијенту сваком негу даје,
а не може ни да се одмори,
ни да трепне док зараза траје.
Анђели у белом стално круже
параметре силне да пропрате,
терапију прописану пруже,
болеснике на пут здравља врате.
Ипак нешто чудно приметисмо:
На леђима доктора, сестара
исписана латиничним писмом
сва имена, и нова и стара!?
Зар „Milica“ на леђа да слети,
„Violeta“, „Mira“, „Danijela“?
Зар ће „Lazar“ све нас да посвети,
Док „Nikola“ брише зној са чела?
Да, латински језик је за дозе,
он се фино с медицином дружи.
Али овде нема дијагнозе,
већ се писмом лепо име ружи.
Можда, ипак, дијагнозе има?
Корона нам здравље нарушава,
а учење о „нашим“ писмима
ћирилицу оставља без права.
Браћо, сестре, здравља заточници,
зло језичког вируса спознајте!
Тријумфујте у пресудној бици,
скрнављење имена не дајте!
Related posts:
Душан Милијић: ЕКАВШ-ТИНА: Екавски компромиси Тина Ујевића
Слободан Антонић: АЗБУКА – НАЛАЗ НЕУРЕДАН
Слободан Антонић: КУЛТУРА ЛУПЕТАЊА
Душко М. Петровић: ЛАТИНИЦА ЈЕ ПИСМО ЛАТИНСКОГ ЈЕЗИКА
Зоран Туцаковић: ПОСТИЗБОРНА ЋУТЊА
Зоран Туцаковић: САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ
ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Борис Јовановић: ТА ДИВНА СТВОРЕЊА
Владимир Димитријевић: ПЛАНЕТОЦИДОМ ДО “ЗЛАТНЕ МИЛИЈАРДЕ” – на годишњицу НАТО бомбардовања Србије
Драган Кесић: ЦРНО-БЕЛИ СВЕТ
Владимир Димитријевић: „ПОБЕДА НАД ВИРУСОМ“ И НОВИ „ЈЕСЕЊИ ТАЛАС“
Драгољуб Петровић: НЕ УБИЈА КОВИД – УБИЈАЈУ КОВИДЕНТИ
