Владимир Басенков: КАКО ЈЕ УРЕЂЕНА ЈЕДНОВЕРСКА ПАРОХИЈА

Конзервативни погледи и чврстина уверења хришћана-једновераца привлаче у староверске цркве људе који размишљају на исти начин, а то само јача општине.


Владимир БАСЕНКОВ

Шта је једноверска парохија пре 100 година и данас? По чему се једноверске општине разликују од обичних православних? Ово је тема доњег чланка који нас упознаје с једноверством.

Пре свега, разјаснимо основне појмове. Православни староверци (једноверци) су чеда Руске Православне Цркве која се придржавају „старих“ обреда у богослужењу и посебног, строгог реда у парохијском и домаћем животу. Следбеници старих обреда обједињени су у парохије, које се називају једноверским, или старообредним. Оне су, као и све православне парохије, подређене локалном епископу.

Свештеномученик Симон (Шлејев), први једноверски епископ и најистакнутији делатник Једноверја, почетком ХХ века у свом чланку „О питању: какав епископ је потребан Једноверју?“ прилично јасно и језгровито је у једном пасусу описао целу суштину староверских прихода:

„Једноверске парохије разликују се од православних манастирским начином црквеног живота. У њима се, на пример, врло живо осећа монашки однос игумана и братије. Парохијани, као и манастирска братија, бирају свог настојатеља и заједно са њим управљају својом парохијском заједницом. Ту су и манастирски старци из саборних храмова, и изабрани тутори, и најближи саветници дародавца и старешине храма. У једноверским парохијама, ако су околности повољне, такође се чува монашка дисциплина, високо поштовање ауторитета духовног оца, послушáње његовој вољи и испуњавање његових заповести. У једноверским црквама и сáмо Богослужење се врши по монашком поретку, без изостављања, с очувањем свих његових појединости, како је указано у Типикону. У једноверским храмовима исти је поредак по коме се манастирске цркве разликују од осталих парохијских православних великоруских храмова“.

„И то је све?“ – може разочарано упитати искусни хришћански савременик који је пропутовао свете обитељи у Русији и Расејању. Ако ти је до манастирског реда – иди у манастир, тим пре што их данас има у скоро свакој епархији или релативно близу. Понекад и у граду има манастӣрā. Па изволи на дуге службе, обављај послушања… Чега тако нарочитог има у тим једноверским парохијама?

Пре свега, мора се рећи да, по схватању једновераца, парохија нису они који су „дошли“ на службу, дотакли се светиње, бацили символичан прилог на тас и отишли. Овде се пре свега ради о заједници хришћана. „Где је десетина – тамо је општина, где нема десетине – тамо је парохија“. Прилично заборављена руска узречица нам белодано показује разлику. Притом, под десетином не треба уско подразумевати само десети део прихода. Пре се ради о способности за жртвовање, давање дела себе парохији. А такав светоназор у староверским црквама има већи, а не мањи део парохијана. Десетина не постоји као строго утврђени појам, овде делује принцип слободе, али, наравно, постоји добровољна десетина.

Парохијани-једноверци учествују у богослужењима, многи поју и чате на клиросу, честа појава су трпезе, за којима се разматрају насушни проблеми парохије, а понекад и питање помоћи неком од парохијана. Дружење је прилично блиско, настојатељ је по правилу у току са животима свих својих чеда. Он обично и јесте свима духовни отац.

Једноставно је постати чланом једноверске општине: потребно је редовно посећивати богослужења и постепено почињати живети по правилима реда уведеног у парохији. Ујутро и увече се моли на поноћници и повечерници, сваки посао почињи с молитвом, држи постове, непрестано се образуј у вери… Животни водич за једноверце – дабоме, после Књиге над књигама – Јеванђеља, апостолских поука и светих отаца – јесу таква дела староруског света попут „Стоглава“, „Домостроја“, „Сина Црквеног“, „Крмчије“.

Сећам се случаја када се у једној једноверској општини појавио нови парохијан. Жудно проучавајући хришћанску веру, редовно одлазећи на поклоничка путовања, човек се веома заљубио у православно богослужење. Завршио је епархијске течајеве за чтеца-уставничара[1]… И већ за годину дана постао уставничар општине.

Правно, једноверске општине по свом уставу у потпуности одговарају обичној православној парохији. Само у имену је наведена припадност, углавном овако: „једноверска општина“; постоје варијације: „православно-старообредна“. На челу парохијског већа може бити и мирјанин, али је чешће – настојатељ. За једноверску општину обе варијанте су природне. У разним временима и у различитим условима, због привременог одсуства свештеника, руски хришћани су развили праксу богослужења „миским чином“. Испуштане су свештеничке молитве, возгласе је давао мирјанин – најстарији на служби или „замолитвујушћи“. Појало се на певници, чатило се Јеванђеље. Служена је и свеноћница… Наравно, није било најважнијег – Литургије, али је општина настављала да живи. И ова независност у одређеној мери и објашњава животност једноверских општина. Оваква пракса је подизала (и подиже – данас мањка једноверских свештеника) самосвест парохијана, њихову одговорност и писменост у области богослужења. Висока је била и ревност, што је лепоту Божјих служби држало на „висини“. Службом су најчешће управљали људи који су се у обичном животу бавили световним занимањима.

Богослужење је представљало и одушак, и стваралачки излив, и замену делатности. И заједница је живела. Окупљала се на молитви, решавању неких питања, изградњи црквених зграда, куповини, вођењу образовног рада. Притом је општина била регистрована, имала је председника и парохијско веће.

Једна једноверска општина нашег доба седам година је вршила богослужења „световним чином“. На причешће су ишли у друге храмове у свом граду. Међутим, заједница се није распала, из ње се издвојио кандидат за свештеника и, примивши чин, с Божјом помоћју и даље брине о парохији. Од активних мирјана по правилу је и постављан свештеник за парохију. То јест, општина је „одгајала“ будућег старешину. Стога је у једноверским парохијама свештеник – једна целина са својом општином. Вероватноћа његовог премештаја у другу парохију је ништавна, и баћушка од тренутка свог именовања почиње, тачније – наставља да се активно бави парохијом, у свим стварима се по правилу саветујући са паством, са њеним поштованим и активним представницима.

Једноверци се труде да на сабрањима воде духовне разговоре или наглас читају душекорисне књиге, а онда их заједно разматрају. Питања вере се у савременом свету дотичу прилично често. Много времена може се посветити проучавању богослужбеног устава, црквеног појања и чтенија и побожних традиција. Честа постају заједничка поклоничка путовања, па и на престолне празнике, код једновераца у другим епархијама. А и сретање гостију код куће је уобичајена ствар. Једноверци су дружељубиви и гостопримљиви.

Једном се аутор чланка нашао у највећој једноверској парохији Арханђела Михаила у Михајловској слободи Московске области. За трпезом – читање житија светих, благодатна тишина, смена чатаца и благослов за послушања после трпезе. Све што се догађа на територији парохије – Христоцентрично је, не искључујући ни трпезу.

Свештеници или старешине у општини, према устаљеној пракси, могу о празницима или у обичне дане посећивати парохијане, водити духовне разговоре. Тако да се о заједничарењу парохијана једноверских парохија може рећи једно: оно постоји. И то веома радује. Овде се заједница назива заједницом не словом, већ духом. Могућно је, наравно, разговарати и о уобичајеним световним питањима, размењивати новости. Али, по правилу, створена је прећутна традиција да се „одсеца сувишно“, тако да се једноверци неће упуштати у беспослене разговоре.

Тесно општење рађа и одређено морално васпитање код чланова, не речју, већ примером и савешћу. Тешко је водити двоструки живот, чак и ако у великом граду са својим животом ниси увек пред очима: дружење у парохији и ван ње, стално учешће у богослужењу раде свој посао. Постојање заједнице такође повлачи процес укључивања деце парохијана у њу. Код једновераца сматра се добрим тоном привлачење деце учешћу у богослужењу. Већ се деца од 7 година могу ставити за певницу, замолити да помажу у олтару. Код куће она, дабоме, одрастају у руској култури и следе пример својих родитеља. Ако при парохији постоји недељна школа, похађају је. Но, код једновераца недостатак образовања у парохији може се у потпуности надокнадити кућним образовањем.

Прошло је већ око 30 година од распада СССР-а и почетка препорода Једноверја. Последњих година појава већ исконски једноверских породица постаје пријатан тренд. Венчавају се деца оних родитеља који су деведесетих тек дошли у староверски храм. Такве породице не само да иду стопама родитеља остајући у једноверским општинама, већ и увећавају њихов опит у хришћанском животу. Такође се дешава да се једноверци везују брачним везама са православцима новог обреда и ту могу испасти различите ситуације, али се углавном захваљујући таквим савезима општине само попуњавају.

Непоколебљиво поштовање црквеног устава и дисциплине, строгост начина живота, пре свега личног, висок ниво хришћанске самосвести – све ово помаже опстанак једноверских општина у наше дане. Конзервативни погледи и чврстина уверења хришћана-једновераца привлаче у староверске цркве људе који размишљају на исти начин, а то само јача општине. Данас број једновераца у Русији и изван њених граница постепено расте, отварају се нове парохије. Али угаони камен читавог живота заједнице је главни Божји закон – Љубав.

Храм Арханђела Михаила у Михајловској слободи

[1] Рус. уставщик – у руској Цркви онај који одређује и надзире ред читања и појања у складу са црквеним уставом. У недостатку домаћег појма и да бисмо избегли описно превођење, сковали смо израз уставничар који, по нашем језичком осећању, довољно верно и јасно одражава значење изворне речи – прим. Д. Буковичког.

Владимир Басенков је писац, публициста, теолог и истраживач хришћанске културе. Шеф је Симбирског епархијског центра староруске литургијске традиције и шеф Центра за етнографске, теолошке и религијске студије. Такође је старешина цркве и псалмиста у цркви православних старовераца Московске Патријаршије у свом граду.

(Visited 203 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *