Никола Тесла(?): ВОЈВОДИНУ ЗА ТУРБИНУ (из „Дневника“)

За читаоце Словѣнског вѣсника прѣносимо једну причу с којом се раније нѣсмо срѣтали – једноставно као лѣпу причу, са свѣм изнѣтим оградама.


Прѣд нама је извод из књиге Николе Тесле „Дневници. Ја могу штошта објаснити “, објављене 2017. године у Русији. По тврдњи новинара Стевана Јовановића, приређивача и прѣводиоца рукописа на руски језик, Никола Тесла је успомене писао од свог 80. рођендана и завршио их нѣколико дана прѣ своје смрти. Јовановић каже да је по мајчиној линији сродник како Николе Тесле, тако и Јованке Броз, чијим посрѣдовањем је 2011. дошао до ћерке Ричарда Никсона Патриције, која му је помогла да добије увид у Теслин архив у ФБИ. Међу научним документима пронашао је и Теслине дневничке записе. Преко двѣ године му је трѣбало да добије права на објављивање рукописа, да би послѣ потписивања уговора с једним „угледним бѣоградским издавачем“ тај исти издавач банкротирао након пола године.  Јовановић је пропалом издаваштву права на књигу орочио на десет година, па док се нѣ окончају судски претреси, рукопис нѣ може бити објављен у земљама бивше Југославије. Зато је 2017. одлучио да књигу објави у Русији.

Вѣродостојност рукописа буди велике сумње. Необично је да се на интернету о њиховом приређивачу нѣ може наћи ништа више од оног што је написао у прѣдговору, поговору и подбѣлешкама књиге. Ниједан новински чланак, ниједна фотографија. Изван дате књиге нѣ постоји „новинар Стеван Јовановић“. Изостаје сваки опис „пронађених“ свезака. Да ли је Тесла свој дневник писао на енглеском или српском? Помињу се звучна имена, службе, а нѣма факсимила ниједне странице изворног рукописа.

Приређивача ништа нѣ би коштало да је понѣшто од горе наведеног унѣо у издање (макар и без икаквих додатних коментара), све и да га је намѣнио само најширој публици. Обѣм књиге (270 стр.) је ионако савршено прилагођен просѣчном књишком „потрошачу“, одвикнутом од сваке мисли која надмашује домете досѣтке ил у најбољем случају – афоризма. И у таквом случају пар фотокопија изворног рукописа, смѣштених између корица књиге, само би поспѣшило њену продају. Књига је безусловно занимљива, о чему свѣдочи мноштво усхићених одзива руских читалаца (додуше, тешко је писати о Тесли, а да то нѣ буде занимљиво). Много тога што ћемо у њој прочитати можемо наћи у мору других издања – научних и нѣнаучних – изнѣтих у другом виду. За читаоце Словѣнског вѣсника из књиге прѣносимо једну причу с којом се раније нѣсмо срѣтали – једноставно као лѣпу причу, са свѣм прѣтходно изнѣтим оградама.


Мој први погонски уређај, који сам поклонио себѣ за 50-ти рођендан, опробавши га 10. јула 1906. године, тежио је 30 фунти и развијао снагу од 30 коњских снага[1]. Три коњске снаге на фунту тежине бѣјаху врло добар показатељ за оно доба, но ја сам стрѣмио да тај суоднос доведем до 20/1. Моје турбине бѣху безлопатичне. Због одсуства лопатица се надах да ћу губитак енергије свести на минимум. На жалост, опет ми нѣје успѣло довести те радове до краја, односно направити узорак који би кренуо у производњу. Било је нѣколико разлога за то: нѣдовољно финансирање, помањкање чврстих слитина, те прѣдувѣреност наших прѣдузимача, за које оно уобичајено и мало дѣлотворно врѣдније од неуобичајеног и високо дѣлотворног. Али они што умѣше видѣти перспективу се врло брзо заинтересираше за моје турбине[2].

Јула 1913. године ми се јавио посѣтилац, који се прѣдставио као мајор Шајдеман. Рѣкао је да је дошао из Берлина по налогу министра ратне морнарице адмирала фон Тирпица. Од дана пожара у мојој лабораторији бѣјаше прошло 12 лѣта[3], али те године нѣсу измѣниле мој однос према Нѣмцима. У Сједињеним Државама познајем многе врѣдне људе с нѣмачким корѣнима, али су они као прво Американци, а као друго – моја одбојност према Нѣмцима као према народу који се труди да се уздигне на рачун других народа се нѣ шири на поједине људе. Са задовољством сам општио с нѣмачким научницима, али нѣсам желѣо имати ништа заједничко с изаслаником министра ратне морнарице. Тако Шајдеману и изјавих.

Морам подвући да се Шајдеман (нѣсам увѣрен да је то његово право прѣзиме) јако разликоваше од оних што ми раније долажаху. У њему се одмах осѣћаше аристократ, и држаше се он беспрѣкорно. Као одговор на моју тираду, он се учтиво осмѣхну и упита: кад ће ми одговарати да саслушам његову понуду? У његовом понашању нѣ бѣше безобраштине и грубости. То ми се допало. Ја високо цѣним учтивост и не подносим кад покушавају да ме притискају. „Ви можете огласити вашу понуду, али знајте да ћу је ја одбити“ – рѣкох. Преда мном бѣјаше извршилац туђе воље, коме су дали одређени налог. „Што га прѣ саслушам – прѣ ћу га се рѣшити“ – помислих ја. „Кајзер и адмирал су знали да ћете тако рѣћи – одговори Шајдеман. – Стога је кајзер одредио посебну плаћу за вашу сарадњу. У Берлину какав је ваш однос према нама и разумѣју да вас новац нѣће завести. Али шта ћете рѣћи о Војводини?“ О Војводини? Нѣсам разумѣо о чему је рѣч и то нѣразумѣвање се одразило на мом лицу. „Дозволићете ми да наставим?“ – упита Шајдеман. Ја му дозволих. Шајдеман је рекао да је Нѣмачка заинтересирана за сарадњу са мном, те да се та сарадња у првом реду тиче разраде мотора за ратну морнарицу.  У свом кратком обраћању изговорио је рѣчи: „ми схватамо да код вас има разлога за одбојност“, што је било једнако признању кривице. Каквог је разлога могло бити код мене осѣм изгорѣле лабораторије? Мимо прѣдвиђених за мене исплата за сарадњу у опремању ратних бродова царства мојим моторима, нуђена ми је нѣзависност српске Војводине од Аустроугарске. „Кајзер има такву могућност – рече Шајдеман када га упитах јесам ли га правилно схватио. – Нѣмачка је спремна да утѣче на рѣшавање тог питања у замѣну за вашу сарадњу. На Балкану је сад у току други рат. Војводина се прѣтворила у буре барута, које Францу Јосифу доноси више бриге, него користи. Тренутак је врло згодан. Хоћете ли се сагласити да ваша знања замѣните за слободу ваших земљака?“

Алфред фон Тирпиц (1849-1930)

Војводина! Српска покрајина под аустријским јармом! Зар ја, Србин из Лике, да нѣ знам како су патили Срби у царству? Зарад срѣће мојих земљака бѣјах готов сарађивати нѣ само с Нѣмцима, него и са самим Сатаном! (У то доба још сам себе сматрао атеистом). Али мене су толико пута обмањивали, да пожелѣх добити јемства. „Јемство је једно – кајзерова рѣч, коју ми је прѣнѣо адмирал фон Тирпиц“ – одговори Шајдерман, с изгледом као да сам га уврѣдио. Признајем да ме је таква понуда ошамутила. Нѣсам знао – вѣровати или нѣ вѣровати. Има ли кајзер толико јак утѣцај на цара? Врѣди ли моја памет таквих дипломатских напора? (Они који желе више дознати о техничкој страни питања, могу се обратити мом чланку „Електрични погон за ратне бродове“, објављеном у „New York Herald“ 25. фебруара 1917. године). Па зар ја, проналазач, нѣћу знати да се најнѣвѣројатније врло често испоставља вѣројатним! У мојем поимању слобода српске Војводине врѣдѣла је тога да се направи изнимка од сопственог правила. Уз то је у исто врѣме почињао Други балкански рат и могло се надати томе да ће границе бити прѣкројене.

1913. менѣ је било 57 година. Солидан узраст. Да сам обичан човѣк, био бих глава велике обитељи, имао бих дѣцу и унуке. С 57 година ред је бити мудрим, па се сѣтих тога колико пута у животу бѣјах прѣварен, те одговорих Шајдеману слѣдеће: „Можемо размотрити увѣте и рокове, али пуноврѣдна сурадња међу нама постат ће могућна тек онда кад ја видим резултат, то јест, када у Бечу буде објављено о даљој судбини Војводине. Ја сам практичар, и рѣчи, чак и рѣч кајзера, за мене значе мање од дѣла“. Бѣјах помислио да, ако ме желе обманути, онда ће се сад Шајдеман уврѣдити, али он се сложио са мном – да, дѣло је важније од рѣчи.

Започети прѣговори, које сам водио преко Шајдемана, потрајаше дуго. Други балкански рат се завршио, карта Балкана је била прѣкројена, а Војводина како бѣјаше, тако и остајаше у царству. Дваред су ме покушавали позвати у Берлин да би убрзали прѣговоре (или с горим намѣрама), али ја сам одбијао, пошто сам схватао да путовање нѣје неопходно (у Берлину нѣ бих казао више од онога што говорах Шајдеману у Њујорку), а и бојао сам се за свој живот. Упадљиво је да је други позив од Нѣмаца услѣдио послѣ загонетне погибије Рудолфа Дизела[4].

Рудолф Дизел (1858-1913)

Говорѣћи о ризику за живот, ја ниуколико нѣ преувеличавам. Дизелова погибија ни издалека нѣје усамљени примѣр. Нѣмци лако иду на крајње мѣре ако им се те мѣре чине корисним. Преко својих земљака сам се у одсуству 1889. године упознао с руским анучником Михаилом Филиповим[5]. Бѣјаше то даровит научник, таленат који се испољаваше у различитим областима науке, па и у физици. Осѣм тога, Филипов издаваше ваеома занимљив научни часопис. Понѣкад ми је слао бројеве у којима бѣху чланци који су могли да ме заинтересују. Управо Филипов ме је позвао да одржим прѣдавања у Петрограду, до којег нѣсам доспѣо, 1892. године. Он тада живљаше у Хајделбергу, али одржаваше тѣсне везе с руском прѣстолницом. Филипов се дуго врѣмена бавио електромагнетним таласима те питањима прѣношења енергије на даљину. Прилично уздржано је износио резултате својих истраживања. Нѣ зато што ми нѣ вѣроваше, нѣ, већ зато што бѣјаше врло скроман човѣк, навикнут да провѣрава резултате више пута прѣ но што ће их обнародовати. Моји и његови погледи су се поклапали. Новембра 1902. године ми је написао да ће ратовима ускоро доћи крај, пошто завршава истраживања на електричном прѣносу распрсног вала на даљину. То бѣјаше весма оригинална идеја, у којој је електромагнетни талас постајао проводник распрсног вала. Могла би се изазвати експлозија у Стѣновитим планинама и њена енергија усмѣрити на Кип слободе. На мѣсту експлозије ни с једног дрвета нѣ би опао нити један лист, а кип би се расуо у прашину. Таква технологија би ратове прѣтворила у погубан, самоуништилачки посао. По рѣчима Филипова, његов начин је био прост и јефтин. Априла 1903. године Филипов је написао ће своје откриће објавити у септембру. Спремао се да га одједном прѣда цѣлом свѣту, а нѣ каквој посебној земљи. С нѣстрпљењем очекивах објављивање, али јуна исте године Филипов умрѣ. Касније од наших заједничких пријатеља дознах да је био убијен од агената нѣмачке обавѣштајне службе зато што је одбио продати им свој проналазак. Ево, већ се скоро четрдесет година периодично враћам идеји мог руског колеге и покушавам схватити како му је успѣло усрѣдоточити енергију експлозије како би је усмѣрио електромагнетним валом? Усмѣрити електромагнетним проводником нѣје проблем. Али ако сакупити, притом без губитака, сву енергију? При чему је тај начин био прост и јефтин. Тешко да је било говора о ограничењу мѣста експлозије уз помоћ јаких електромагнетних поља. Ако ми нѣ успѣ рѣшити ту загонетку прѣ смрти, оставит ћу је потомцима, за што лѣпим у свеску Филиповљево писмо од 14. априла 1903. године с причом о његовом проналаску[6].

Но, вратимо се Шајдеману. Прѣговори су дуго потрајали. Шајдеман је хтѣо добити што је више могуће документације о турбинама и у помало завијеном облику покушавао задавати задаће, причајући о томе какве величине и какве снаге турбине желе добити градитељи нѣмачких ратних лађа (углавном – подморница). Ја бѣјах спреман сарађивати кад се већ унајмих, али ми је било потрѣбно  видѣти да нѣмачка страна испуњава своје обавезе. Моја злосрѣтна наивност нѣје толико велика као што понѣкад пишу по новинама. На моја питања о томе кад ћемо чути новости из Војводине, Шајдеман одговараше једно те исто: „То је дуг посао“. Схватио сам да ме обмањују, да желе од мене све добити, нѣ дајући ништа заузврат и, разумѣ се, одбих сарадњу. Шајдеман отплови у Европу. Очекивао сам нѣке нѣпријатне послѣдице. Послѣ пожара узео сам за правило да најважнију документацију чувам у сефу банке и осигуравам своје лабораторије. Али послѣдица нѣје било. Мѣсец и пол након мог послѣдњег разговора са Шајдеманом почео је свѣтски рат. Нѣмцима више нѣје било до мене, и до 1934. године ме нѣсу подсѣћали на себе. Доцније нѣ једном прѣкорѣвах себе што сам пристао сурађивати са Нѣмцима, па им чак и прѣдао којекакве (мало значајне, прилично уопштене) цртеже; но, са друге стране, да сам одбио, исто бих могао прѣкорѣвати себе зато што нѣсам искористио могућност да донесем добро мојим земљацима. У наше дане Војводина снова пати под јармом, али ја сам убѣђен да ће то кратко трајати.

Може се само дивити томе како Нѣмци фино бирају кључеве за људе. Изванредни су психолози, то им се нѣ може одрѣћи. Успѣло им је пронаћи практично једини разлог који ме је могао подстаћи на сурадњу с њима. И како га благоврѣмено пронађоше – у јеку Балканских ратова, када читав Балкан бѣше налик на прѣгрѣјани парни котао. 1910. године ја ни за што нѣ бих повѣровао у могућност издвајања Војводине, а 1913. то би сасвѣм могуће било допустити.

Прѣвео и приредио Драган Буковички


[1] Очигледна (штампарска?) грѣшка. Да би уређај развио трипут већу снагу од своје тежине, морао би да има тежину од 10, а нѣ 30 фунти (1 фунта=0,45 кг) – прим. Д. Б.

[2] Турбина патентирана од Николе Тесле 1913. године била је безлопатична срѣдотежна турбина у којој је коришћен ефекат трѣња, а нѣ притисак паре или течности на лопатице. Теслина турбина прѣдставља цилиндар унутар кога се налази вратило, на које је надѣнуто нѣколико дискова. Пролазећи кроз цилиндар, пара или течност су, захваљујући сили трѣња заимнодѣјствовали с дисковима вртѣћи их. Тесла је тврдио да се снага турбина може увећавати по вољи, нѣ мѣњајући притом њихове компактне размѣре.

[3] Послѣ вишекратног и вишегодишњег безуспѣшног врбовања Николе Тесле да прѣђе у Нѣмачку и почне да ради за потрѣбе нѣмачке војске, у Теслиној лабораторији је избио пожар у коме је изгорѣла сва његова документација и приватна прѣписка. Тесла је био убѣђен да је пожар био подметнут од нѣмачке службе као освета због његовог одбијања сарадње – прим. Д. Б.

[4] Рудолф Кристијан Карл Дизел (1858-1913) – нѣмачки инжѣњер-проналазач, који је 1897. направио дизел мотор. Послѣ банкротства, изазваног финансијском кризом 1909-1913. године, одлучио је да емигрира у Лондон, па је водио тајне прѣговоре са Британским адмиралитетом у вези сарадње. 23. септембра 2013. године Дизел је на пароброду „Дрезден“ испловио из Антверпена у Лондон и истога дана нѣстао. Дан касније белгијски рибари су у мору нашли тѣло мушкарца, које су намѣравали да доставе у луку, али то нѣсу могли учинити због олује (прѣтоварена барка могла је потонути). Прѣ но што ће утопљеника избацити обратно у море, рибари су с његових прстију скинули прстење, које је син Рудолфа Дизела прѣпознао као припадајуће његовом оцу. У Дизелово самоубиство због банкротства нико нѣје вѣровао. Да је Дизел намѣравао да живот заврши самоубиством, то би учинио далеко раније, одмах послѣ банкротства. Широко се распространила верзија да је Рудолф Дизел био убијен од агената обавѣштајне службе нѣмачког Генералштаба по личним упутствима кајзера Виљема Другог, који нѣје хтѣо тако врѣдног проналазача пустити Енглезима, својим потенцијалним нѣпријатељима. Та верзија је доцније добила потврду. Поткрај Првог свѣтског рата један заробљени нѣмачки официр признао је да је заједно с његовим помоћником по наређењу начелника Генералштаба генерал-пуковника Хелмута фон Молткеа на алуби „Дрездена“ ошамутио Рудолфа Дизела и бацио га у море. Дизелова мотор је имао важан војнички значај, прѣдвиђено је да се најпрѣ користи у подморницама.

[5] Михаил Михаиловић Филипов (1858-1903) – познати руски научник, који је радио у различитим областима (философија, математика, физика, хемија, историја, економија), издавач часописа „Научни прѣглед“. Јуна 1903. године пронађен је мртав у својој лабораторији. Званичном верзијом постала је смрт од излива крви у мозак, а нѣзванично су за смрт научника сумњичени агенти нѣмачке обавѣштајне службе. Филипов се бавио истраживањима електромагнетним таласима и експериментима с прѣношењем распрсне енергије на даљину. Уочи своје смрти Филипов је написао писмо уредништву новина „Санкт-петербургскије вѣдомости“. Ево одломка из тог писма: „У раној младости сам код Бокла прочитао да је проналазак барута ратове учинио мање крвавим. Отад ме прогањала мисао о могућности проналаска који би ратове учинио скоро нѣмогућим. Колико год чудно било, али ових дана сам направио откриће чија ће практична разрада практично укинути рат. Рѣч је о мноме пронађеном начину електричног прѣноса таласа експлозије на даљину, при чему је, судѣћи по примѣњеном методу, тај прѣнос могућ и на растојању тисућа километара, тако да ће, изазвавши експлозију у Петрограду, бити могуће да се њено дѣјство прѣнесе у Константинопољ. Начин је изузетно прост и јефтин. Али при таквом вођењу рата на даљинама које сам указао, рат фактички постаје безумљем и мора бити укинут. Подробности ћу објавити најесен у мемоарима Академије наука…“ Један од земљака о којима пише Никола Тесла би могао бити хрватски историчар Марко Дошен (1859-1944), рођен у селу Мушалук у близини Госпића. Заједно са Дошеном Филипов је написао књигу „Хрвати и њихова борба с Аустријом“, коју је издао 1890. под псеудонимом „М. Д. Билајградски“.

[6] У свесци писма нѣје било. И уопште, у архиву Николе Тесле који сам добио од ФБИ нѣје било ниједног писма од Михаила Филипова.

(Visited 119 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *