1. Бијаше један човјек из Раматајим-Софима, из горе Јефремове, којему име бјеше Елкана син Јероама, сина Елива, сина Това, сина Суфова, Ефраћанин.
2. И имаше двије жене, једној бјеше име Ана а другој Фенина; и Фенина имаше дјеце, а Ана немаше дјеце.
3. И иђаше тај човјек сваке године из својега града да се поклони и принесе жртву Господу над војскама у Силом; а ондје бијаху два сина Илијева, Офније и Финес, свештеници Господњи.
4. И један дан кад Елкана принесе жртву, даде Фенини жени својој и свијем синовима њезинијем и кћерима њезинијем по дио;
5. Ани пак даде два дијела, јер љубљаше Ану, а њој Господ бјеше затворио материцу.
6. И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу.
7. Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше.
8. А Елкана муж њезин рече јој једном: Ана, зашто плачеш? и зашто не једеш? и зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?
9. А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сјеђаше на столици на прагу дома Господњега.
10. И она тужна у срцу помоли се Господу плачући много.
11. И завјетова се говорећи: Господе над војскама! ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се , и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове.
12. И кад се она дуго мољаше пред Господом, Илије мотраше на уста њезина.
13. Али Ана говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше; стога Илије помисли да је пијана.
14. Па јој рече Илије: докле ћеш бити пијана? отријезни се од вина својега.
15. Али Ана одговори и рече: нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом.
16. Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом; јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад.
17. Тада одговори Илије и рече: иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за што си га молила.
18. А она рече: нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не бјеше више као прије.
19. И сјутрадан уранише, и поклонише се Господу, и вратише се и дођоше кући својој у Рамат. И Елкана позна Ану жену своју, и Господ се опомену ње.
20. И кад би вријеме пошто Ана затрудње роди сина, и надје му име Самуило, јер, рече, испросих га у Господа.
21. Потом пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој.
22. Али Ана не пође, јер рече мужу својему: докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека.
23. И рече јој Елкана муж њезин: чини како ти драго; остани докле га не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји.
24. А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало.
25. И заклаше теле и доведоше дијете к Илију.
26. И она рече: чуј Господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу.
27. Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју, зашто сам га молила.
28. Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.