Борис Над: ВРЕМЕ ИМПЕРИЈА

БОРИС НАД, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. године. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици (Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25, Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова аутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
До сада је објавио следећа дела: Време империја; Гозба победника; Нова Итака; Идеја центра 1; Неми богови; Идеја центра 2; Хиперборејци; Повратак мита; Ка постисторији света; Седам кула Сатане.

Националне државе су, према историчару Најалу Фергусону, „историјска новина чији идеални тип срећемо тек у XIX веку“. И такође, како примећује британски историчар, овај модел политичке организације простора карактеристичан за прошло столеће „може се показати пролазнијим него што нам се то (у овом часу) чини“.

Алтернатива међународном поретку устројеном на основу националних држава је очигледно поредак који се заснива на концепту империја. Самјуел Хантингтон је писао о предстојећем „сукобу цивилизација“. Границе империја се у грубим цртама подударају с границама цивилизација. Појмове „империје“, „цивилизације“ или шмитовског „великог простора“ овде можемо узети као синониме. (Појам „великог простора“ и на њему заснованог међународног поретка Карл Шмит је теоријски развио у једном раду из 1939. године.)

Први светски рат окончао се крахом четири велика царства – Аустроугарске, Немачке, Турске и Руског царства. На њиховој територији, после крвавог метежа, настале су нове државе-нације. Сличан процес се одвијао и у земљама Трећег света током борбе за ослобађање од колонијализма западних сила. То је многе посматраче и историчаре навело на исхитрен и неутемељен закључак да је с империјама завршено и да оне од неког тренутка припадају сметлишту историје. Смртна пресуда изречена империјама чинила се неопозивом.

„Време империја је прошло“, писао је Њујорк тајмс још у јуну 2004. Према таквим схватањима, империје представљају не само анахроне већ и дубоко архаичне појаве, и престале су да постоје најкасније после 50-тих година прошлог века. „Ми нисмо империјална велесила“, изјавио је амерички председник Џорџ Вокер Буш (Млађи) у априлу 2004. године. „Ми смо велесила која ослобађа народе“. Постојање империја у наше доба наводно онемогућава јачање ослободилачких покрета и нарасла моћ масовних медија. „Такви аргументи“, констатује Фергусон у својој студији Колос: Успон и пад америчке империје, „управо су дирљиво наивни, и када је реч о прошлости и о будућности“. Али не представаљају више од „најобичније рузвелтовске фантазије“.

Присуствујемо ли данас ипак за многе неочекиваном повратку империја и да ли се „империјално размишљање“ на велика врата враћа у међународне односе? Да ли поново почиње „Велика игра“ империјалних сила, стварајући нову историјску ситуацију која увелико подсећа на ону у предвечерје Великог рата, те да ли повратак мултиполарности на међународну сцену, како то тврди један овдашњи коментатор, значи да ћемо „годишњицу краја Великог рата дочекати у новим рововима?“

ИСТОРИЈА ЈЕ ИСТОРИЈА ИМПЕРИЈА
Истина је уствари сасвим другачија. Конфузију у таквим расправама изазива неразумевање појма империје и површан однос према феномену националних држава који се базира на терминима као што су „национално ослобођење“ и „ослобађање од јарма империјалних сила“. Саме по себи, империје нису „лоше“ а ни „добре“, нити нужно подразумевају рат као средство за решавање противречности (односи међу њима се заснивају на равнотежи снага; у идеалном случају, на међународном праву). Олако прибегавање рату као средству за решавање конфликата заправо је обележило једнополарни свет под вођством Америке, у коме смо живели протеклих четврт века.

Империје нису модеран, а ни анахрон феномен; оне постоје одувек, односно постоје барем колико и писана историја, а, по свој прилици, и много дуже од ње. Историја света је, пре свега, историја империја. То показује већ и летимичан осврт на повесне чињенице.

Походи Александра Македонског створили су „глобалну“ империју, срушивши Персијско царство и, макар накратко, уједињујући простор југа Европе, Блиског и Средњег истока, те посусталог Египатског царства. У питању је својеврсна „модернизација“, која је променила политичко и правно устројство, отворила простор за дијалог међу разноврсним етничким и религијским заједницама, олакшала трговину и несумњиво убрзала технички развој. Из тог покрета ће се створити велика хеленистичка, космополитска култура и настаће период дуготрајног културног процвата, чији је центар у потоњим столећима била Александрија.

На Александров подухват се наставља Римско царство, које није само средство поробљивања „варварских народа“ већ и оруђе модернизације свог времена. Овде није реч само о војном освајању већ о политичком, културном и економском обједињавању огромног простора, о „уједињавању Истока и Запада“, све до граница ондашњег Парћанског царства. Даљу експанзију на север и исток зауставили су „варварски народи“ (Германи и Скити). Таква империја почива на оштрој подели која раздваја „цивилизоване“ држављане империје од „варвара“.

У доба императора Каракале Рим признаје право на држављанство свим слободним људима под његовом влашћу, док је раније исто право важило само за заслужне припаднике локалних заједница.

Европа и њена политичка историја почивају на римском наслеђу и римском концепту империје, а право европских држава, Запада уопште, и данас се заснива на римском праву. Европска унија такође почива на темељној разлици која дели „држављане“, „цивилизоване“ од „варвара“ споља (и варвара „изнутра“).

Свето римско-немачко царство представља покушај да се (римска) империја обнови у границама хришћанске екумене. На Истоку, и после пада Рима, идеја империје је кроз Византију, „Други Рим“, сачувана скоро хиљаду година. Из таквог поимања империје настаје и краткотрајно Душаново царство, чији су развој нагло окончала османлијска освајања (умрло је насилном смрћу). Из тих освајања ће се издићи Османлијско царство, које је дуго времена претило хришћанској Европи. „Наследник“ османлијских традиција је данашња Турска, која под Ердоганом такође испољава отворено империјалне амбиције.

РИМСКО НАСЛЕЂЕ: ТРЕЋИ РИМ
После пада Византије, на православном истоку, идеја империје се изнова оваплоћује у Москви као Трећем Риму; ову идеју је формулисао монах Филотеј почетком XVI столећа, да би она ускоро постала основа империјалне идеологије Руског царства. Наиме, не постоји империја без идеологије (укључујући и америчку). Како то сажето опажа Милан Суботић: „Идеја Трећег Рима била је средство којим се царска харизма (византијски узор) преносио са басилеуса на московског владара све Русије. У свом политичко-легитимационом аспекту, она је била изведена из општијег (религијско-апокалиптичког) контекста хришћанске есхатологије. Када занемаримо (Филотејеву) перспективу краја историје (Другог доласка), онда се идеја Трећег Рима из религијске преноси у историјско-политичку раван, у којој се њоме легитимише царска власт, или, знатно касније, потврђује постојање посебне мисије различито схваћених концепата руског народа/нације“ (Милан Суботић: Москва као Трећи Рим). Такве идеје ће постепено васкрснути у совјетској империји, „империји црвених царева“. Паралеле између месијанске улоге „беле“ и „црвене“ империје се намећу саме по себи. Трећи Рим има своју аналогију у Трећој интернационали, која се, слично Руском царству, не руководи трговинским интересима а ни колонијализмом, већ својеврсном идеократијом, оличеној у партији, а заснованој на учењима марксизма-лењинизма. Њена мисија је једнако есхатолошка: комунистички циљ је царство социјалне правде, нека врста раја на земљи, којим ће се окончати историја схваћена као борба класа.

Шта се за то време догађа на Западу? Идеја империја је, поновимо, универзална, али су је европски народи, па и Русија, примили посредством Рима и његове империјалне традиције, као њени пуноправни и „легитимни“ наследници.

Током Средњег века, а посебно на његовом крају, одвија се упорна борба између присталица Цркве (папства) и присталица Царства – гвелфа и гибелина. Она ће изгубити свој смисао кад хришћанска екумена у освит „Новог доба“ буде срушена, а Европљани се одрекну идеје хришћанске империје као Новог Рима.

АНГЛОСАКСОНСКА ИМПЕРИЈА
Почев од XVII века, у Енглеској се одвија преоријентација с копна на море. То је истовремено и прелаз са предмодерне у модерну. Енглеска постаје права поморска велесила и у томе преузима примат од Шпаније (раније Португала или Холандије), образујући постепено своје колонијално царство. То је типична таласократска империја, са свемоћном метрополом и њој у потпуности подређеним колонијама, у чему Британија одступа од римског идеала: она не следи толико римски узор, узор континенталног царства, већ узор таласократских и меркантилних империја, као „Нова Картагина“. Њена једина идеологија је она либерална, а њена мисија је мисија ширења цивилизације међу „варварима“ и „дивљацима“. (У пракси, та „цивилизаторска“ улога се претварала у сурови колонијализам, у коме су „урођеници“ неретко или по правилу подвргавани истребљењу.)

Још касније, после америчког рата за независност, на Западу се образује нова империја – Сједињене Америчке Државе – либерална империја трговаца и модерниста, која је, због идеолошких разлога (либерално наслеђе), дуго одбијала да саму себе назове тим именом. Слично Британији, она и није „права“ империја, будући да не представља сакрализовану целину, већ је у основи секуларна творевина, која почива на уговору између међусобно равноправних. То је, уопште узев, карактеристично обележје империја XX и XXI века. Све оне, због превласти идеологија које произилазе из просветитељства, одбијају да себе означе као империје. И такође: то су империје без императора. „Императори“ совјетске империје носе титулу генералног секретара партије или председника Президијума Врховног совјета и бирају се на мање или више (не)формалним скуповима унутар Партије; у Америци се јављају династије, као што су династија Рузвелт, Кенеди, Клинтон или Буш, слично као у Старом Риму, али председник свој легитимитет стиче на „демократским изборима“ или њиховом привиду. То не искључује закулисне игре моћи и неформалне мреже утицаја, с пресудном улогом крупног финансијског капитала и „аристократије новца“.

Улогу Велике Британије, као средишта не само англосаксонског колонијалног царства и њеног империјалног наслеђа већ и центра токова капитала и војне моћи на себе постепено преузимају САД, као велико „просторно острво“, и то „острво“ уверено у своју изузетност – изузетност у односу на историју и њене закономерности. (Британији су за ту улогу недостајали многи други важни параметри: демографски, просторни, економски…) Али у најширем смислу, англосаксонски свет остаје једна империјална целина, један „велики простор“, различит од континента – Европе. Европа и англосаксонска империја постају два условна пола Запада, западне цивилизације.

ИМПЕРИЈЕ ИНТЕРРЕГНУМА
Америчка империја ступа на светску политичку сцену најкасније с Првим светским ратом – датум који се прећутно или изричито узима као датум краха „старих империја“.

Упркос прокламацијама, међународни поредак установљен између два светска рата није поредак који заиста почива на суверенитету националних држава. Вајмарска Немачка завршава своје постојање образовањем Трећег рајха (Трећег немачког царства). До почетка Другог светског рата, нацистичка Немачка ће око себе окупити читав низ зависних држава-сателита. Совјетски Савез, после слома Руског царства, пре је империја него држава-нација – империја са сопственом идеологијом и својим месијанским позвањем. Америчка Монроова доктрина се у исто време преображава из антиколонијалне доктрине у универзалистичку теорију светске хегемоније, која оправдава нови тип колонијализма, макар и под изговором ширења демократије и слободе. Милитаристички Јапан за то време покушава да реорганизује азијски „велики простор“ и из њега потисне велике у првом реду западне силе (после његовог пораза, Јапан ће у томе заменити Кина).

Насупрот очекивањима, исход Другог светског рата је, слично Првом, означио пораз „три (назови) империје – немачке, јапанске и италијанске“ (Н. Фергусон), да би се из његових рушевина издигао поредак утврђен у Јалти. На сцени су практично остале свега две империјалне силе.

Хладноратовски, биполарни светски поредак се такође заснива на империјама (а не националним државама) – с једне стране, америчке империје уз њене протекторате (Запад), и, са друге, Совјетског Савеза, као предводника земаља „комунистичког блока“ – које се могу сукобљавати или тражити модусе коегзистенције. Обично је у питању и једно и друго: периодима криза, каква је Кубанска, следе раздобља детанта, отопљавања. Теоретичар државе Карл Шмит још 50-тих година прошлог века пише да јалтински поредак није пут који води ка унификацији света, већ поредак који представља „транзицију ка новој плуралности“ – ка будућем мултиполарном светском поретку. САД су у том сукобу сила која тежи унификацији света, глобалној хегемонији и укидању свих других империја, односно укидању сваке политике. Остале теже омеђивању сопствених „великих простора“ и забрани другим силама да у њему интервенишу. Од 1991. године до данас траје њен покушај да оствари једнополарни свет, односно да успостави сопствену планетарну хегемонију и спречи уздизање и јачање свих потенцијалних конкурената. У терминима Џорџа Буша Млађег (говор од 6. новембра 2003.) то је месијанска „светска демократска револуција“: „Прича о Америци је прича о слободи“, изјавио је Буш на конвенцији Републиканске странке у септембру 2004. године, занемарујући чињеницу да је наметање слободе заправо исто што и њено укидање.

ИМПЕРИЈЕ У НАСТАЈАЊУ
Резимирајмо на самом крају савремену ситуацију у међународном светском поретку са њеним најважнијим актерима; оним који поседују империјалне амбиције и моћ да је остваре.

Америчка (атлантистичка, англоамеричка) империја се суочава с неуспехом свог пројекта да успостави планетарну доминацију, односно једнополарни свет као јединствено планетарно тржиште. Криза је у основи узрокована „империјалним прегревањем“, на које је још касних 80-тих година прошлог столећа упозоравао професор Пол Кенеди. Максималистички циљеви које су прокламовали глобалисти биће одбачени, а либералистички утопизам замењен знатно прагматичнијим приступом. Извоз „светске демократске револуције“ доживео је коначни неуспех. Америка ће се у наредном периоду више окренути самој себи и евентуално англосаксонском свету (јединствено тржиште, које би обухватало и Канаду и Британију, евентуално Аустралију и Нови Зеланд).

Европска унија пролази кроз сличну кризу, изазвану пре свега унутрашњим разлозима. Криза је економска и финансијска, али изнад свега политичка, као криза европског политичког јединства. У питању је суштински недостатак или „грешка“ у архитектури „европске империје“, која сада доспева до своје кулминације. У основи, то је последица њене двојности: савремена Европска унија није права империјална сила, већ, с једне стране, амерички доминион, а, с друге, потенцијално самосвојна сила, империја која има своје сопствене интересе, и то различите, а каткад и супротстављене интересима Америке или Евроазије. Другим речима, она остаје „колебљива империја“, сила која би потенцијално могла да се трансформише у праву империјалну силу, али јој за то недостаје снаге и самосвести, а све више и времена. Алтернатива томе је колонијални или полуколонијални статус у гравитационом пољу или на маргини неке друге империјалне силе – Америке или Русије (Евроазије). Она се притом суочава с реалном претњом распада или фрагментације на неколико целина. Једна од могућности је „Немачка Европа“: Немачка која би око себе окупила своје сателите. Било како било, она постаје периферија светских збивања.

Евроазијски Савез се уздиже с јачањем Русије, која за почетак око себе окупља земље које су раније улазиле у састав Совјетског Савеза, пре тога Руског царства. Враћање њене доминације на Кавказу, краткотрајни рат у Грузији (којим је Русија после распада Совјетског Савеза први пут изашла ван граница Руске Федерације), повратак Крима и контроле над црноморским басеном, те рат у Донбасу и Украјини, а потом тријумфална интервенција у Сирији, довољно јасно сведоче о томе да Русија више није ни регионална сила a ни „слаба земља“ (Барак Обама), већ пуноправна империјална сила. То коначно потврђује њен статус на Блиском истоку. Амерички утицај неопозиво слаби, утицај Русије расте.

У Азији на место Јапана (пораженог у Другом светском рату) ступа Кина са сопственим империјалним пројектом, реализујући у све већој мери „азијски велики простор“, испрва економским путем кроз обнављање „Пута свиле“, замишљеног као привредна осовина или кичма будуће Велике Евроазије и зона континенталног копросперитета, а последњих година све више и као политичка и војна велесила, чија је нескривена амбиција да из свог ареала истисне друге, а у првом реду западне силе. Прави испит нарастајуће кинеске моћи биће повратак Тајвана под њен суверенитет.

ПРЕЛАЗ У НОВУ ДИМЕНЗИЈУ
Самопроглашени „исламски калифат“ не одражава толико „империјалне тежње“ исламског света, колико његову располућеност на два међусобно супротстављена пола. Реч је својеврсном грађанском рату који се за сада води не толико против Запада, колико унутар самог муслиманског света. Исламска држава је инструмент „посредничког рата“ западних сила, у првом реду Америке (а не самосвојни ослободичачки покрет), који је у међувремену измакао њеној контроли. У овом часу у исламском свету се одвија борба за ослобођење од неоколонијалног статуса. Њу данас предводи Иран, који је већ раније упутио отворен изазов Западу, као и секуларна Сирија. Пораз Исламске државе одлучиће о геополитичкој судбини исламске цивилизације, коју ће у будућности представљати једна или вероватније две империјалне силе. Највероватнији кандидат за то је Иран с ослонцем на земље шиитског лука, други пол би могао бити сунитски, обухватајући не само део Блиског истока већ и северни појас Африке.

Логика догађаја непогрешиво води у смеру образовања нових империја. Остаје питање времена кад ће се исте империјалне амбиције снажније испољити на индијском потконтиненту, који заправо представља засебну цивилизацију, или у Јужној Америци, где авангарду истог процеса представљају земље попут Кубе, Боливије и Венецуеле, те Бразила, који је баштиник још једне империјалне традиције (португалске). Исти процеси ће се пре или касније почети одвијати и у Африци.

С америчким поразом у Сирији и после битке за Алеп срушени су амерички снови о једнополарном свету. Према речима руског председника Владимира Путина, после тога „ми смо већ ступили у нову димензију“. Мултиполарни светски поредак биће заснован на равнотежи снага и међународном праву, које су управо САД последњих година ставиле ван снаге. То извесно неће бити раздобље међународне хармоније, већ време у коме ће се, по свој прилици, водити ратови за разграничење између великих сила на империјалној периферији. Али то неће бити ни време самовоље једне светске велесиле, чији се тријумфално проглашен „нови светски поредак“ у међувремену претворио у крвави светски хаос, да би у самој завршници запретио сударом титана – нуклеарним обрачуном две светске суперсиле.

Изворник: Нови стандард

Related posts:

Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ Андреј Фурсов: АНГЛОСАКСОНЦИ ИЛИ ЗАВЕРА ГРАБЉИВИЦА Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА Наталија Нарочницка: „КОНЦЕРТ ВЕЛИКИХ СИЛА“ УОЧИ ОДЛУЧУЈУЋИХ ДОГАЂАЈА Милош Ковић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНО ВРЛО СУБВЕРЗИВАН Бранислав Матић: ПАТРИЈАРХОВА ВЕЧЕРА Милорад Вукашиновић: САКРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА Борис Над: РАТ ЗА КРАЈ СВЕТА Зоран Милошевић: РУСИЈА, УКРАЈИНА И НОВА ХАЗАРИЈА: ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ Борис Над: НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА Борис Над: ЕВРОПА ЈЕ МРТВА! Милијана Балетић: УНИЈАТСКА ЗАПАДНА УКРАЈИНА СЛИКА ЈЕ И ПРИЛИКА УСТАШКЕ ХРВАТСКЕ